- Само постојање туркијских народа који обликују свој идентитет кроз „вестернизацију“, односно „колонизацију“, служи као механизам који обезбеђује трајност доминације.
- Запад није освојио туркијске народе. Натеравши их да кажу: „Постали смо прозападни својом вољом“, Запад је укинуо систем кривице и створио потпуне колоније.
АУТОР: Казухиро Хајашида
У данашње време Русија се може сматрати окруженом непријатељима, ако се Јапанци и Корејци у ширем смислу посматрају као туркијски народи.
Англосаксонци спроводе посебну стратегију потчињавања туркијских народа, која се у суштини разликује од приступа ЕУ/НАТО укључивању источноевропских земаља у своју сферу утицаја.
Туркијски народи постоје у геополитичким регионима где су били приморани да стварају државе на периферији великих цивилизација као што су Кина и Русија. Каснији развој писмености успорио је стварање државности, због чега су их престигле цивилизација Жуте реке, исламске цивилизације и индијска цивилизација.
Поред тога, они имају особину да варирају интензитет свог отвореног одбијања у складу са проценом динамике односа са својим суседима.
Када се Јапан и Корејско полуострво посматрају као туркијски народи у ширем смислу, могу се преосмислити као субјекти са снажним самосвешћу, која корене вуче из комплекса инфериорности као „закаснелих цивилизација“ према Западу. Разматрам историјску путању која их је навела да западну мисао прихвате као „узорно подражавање“, и анализирам структуру оријентације ка Западу саграђену на овом основном комплексу инфериорности.
Самоспознаја цивилизацијског закашњења
Као степски народи, Турки нису дуго имали своје писмо, институције и сталне градове, ослањајући се на спољне цивилизације (персијску, арапску, индијску, кинеску) као изворе религије, културе и правних система. Стога су њихово „државно формирање“, „исламизација“ и „империјски развој“ увек следили ритам сустицања спољних цивилизација, а та спољна зависност је на крају учвршћивала „цивилизацијски комплекс инфериорности – свест о закашњењу“.
Таква психологија распрострањена је од Средње Азије до Анадолије, па чак и у Јапану и Кореји, где признање да „ми смо народи који су касно стигли до цивилизације“ прераста у ривалство са суседним цивилизацијама. На пример:
„Не могу да купим луксузну Тојоту, али могу Нисан средње класе који је технички супериоран.“
Да би задовољили ову сујету, они увозе системе вредности који контрастирају са комшијским цивилизацијама, не само истичући сопствене вредности већ и још више наглашавајући сопствени идентитет. То ствара понашајне принципе подражавања, учења, брзог развоја и претеране оријентације ка Западу. У следећој фази искривљени национализам обликује тренутни фашизам.
Тежња за успоном у цивилизацијској хијерархији
Туркијски комплекс инфериорности код Јапанаца није само осећај ниже вредности, већ се претвара у „жељу да се сустигне и надмаши“. Ипак, извор енергије увек је признање од других.
Добијање признања на Западу постаје „доказ сопственог цивилизацијског статуса“. Због тога они односе са Западом увек доживљавају хијерархијски. Управо је таква структура карактеристична за источњачку модернизацију (Јапан у периоду Мејџи и Кореја у касном Чосону).
Неспособност да усвоје цивилизацијске стандарде и стална зависност од спољашњег света (Запада) ствара „доживљај себе на периферији цивилизације“ – што је главни мотив за подражавање западној мисли, типичан за колонизоване субјекте.
Двојност одбијања које зависи од односа и имитације
Особина „варирања снаге отвореног одбијања у складу са динамиком односа“ представља психолошку двојну структуру истовременог покоравања и отпора. То није отпор доминацији, већ бунт у границама које не доводе у опасност признање – тај отпор може се назвати „отпор унутар подређених структура“.
„Одбијање без прекида односа“ – у подређеном простору такво двосмислено манипулисање границама постаје стратегија преживљавања туркијских народа, па се они лако уклапају у западне структуре контроле (дипломатске, економске, војне).
Прекомерно прилагођавање страним моделима
Западно оријентисани Турци имају навику да се усклађују „са западним стандардима“, чак и по цену одрицања од сопствене културе. То прати одбацивање традиционалног источњачког начина живота, а реч „стандард“ готово увек означава Запад.
На пример:
- Прелазак Турске Републике на латиницу (1928) био је културно самоодрицање у име цивилизацијске утемељености.
- Корејски конфучијански модернизам замењује западни рационализам „моралном супериорношћу“.
- Примењено на Јапан, то објашњава културну психологију потврђивања сопственог постојања имитацијом – тражењем универзалних вредности на Западу и самоодређивањем кроз модернизацију у доба Мејџија.
Психолошки фактори у структури окружења Русије
Ако се Јапан и Кореја посматрају као крајње тачке ширег туркијског цивилизацијског појаса, Русија је заиста окружена „западним имитаторима“. Сви ти народи се удружују са Западом да би превазишли свој комплекс инфериорности и делују као западни посредници. Због тога стални осећај нелагодности и опреза Русије према њима не произилази из етничког антагонизма већ из чињенице да у туркијским народима види огледало сопствене прошлости – као народа који су некада подражавали западну цивилизацију.
Запад каже: „Ствар није у томе да англосаксонци доминирају Турцима, већ да је битна структура у којој се Турци претварају у ’алате Запада’. Доминација се не постиже спољним притиском, већ унутрашњом колонијом која пати од комплекса цивилизацијске инфериорности.“
Међутим, ово је типичан начин Запада да избегне одговорност, пребацујући је на саме туркијске народе кроз теорију самокривице. Суштина англосаксонске технике владања јесте „претварање спољне контроле у унутрашњу одговорност“. Другим речима, изградња друштва у којем ће потчињени погрешно схватити структурну потчињеност, наметнуту од стране доминантних, као „сопствени избор“, представља суштину глобалног економског система у којем делују.
Избор између слободе и смрти
Западне институције (тржишта, демократија, уговори, модерно право) подразумевају „добровољни избор“. Али то је слобода која долази након што су институционалне околности већ дизајнирали Западњаци.
Оно што Турци и источни народи доживљавају као „наш сопствени избор“ у ствари је псеудо-слобода унутар ограничених могућности – структурно „присилна“ слобода. То је унутрашњање доминације кроз саму реч слобода, при чему су у њу већ уграђени други механизми.
Уклањање узрока неуспеха изнутра
Савремена западна доминација у колонијалном стилу доводи до резултата који кривицу пребацују на потчињене: „Ваш посао је био лош.“
Када институције не функционишу, одговорност се приписује „културним манама“ или „нерационалности“ народа или државе која је под влашћу – типично пребацивање одговорности. То је ризик еквивалентан коцкању у казину.
„Спознали сте цивилизацију, па зашто то не можете да примените?“ – питају.
Овакво постављање питања само по себи је доминација. Оно претвара структурну потчињеност у индивидуални напор или етничку лењост, поништавајући одговорност доминантних и морализујући институционално насиље. А државе западног блока крећу се у договору – правила игре су фалсификована.
У колонијама долази до обожавања Доминантног
Како се туркијски комплекс инфериорности продубљује, потчињени све чешће понављају самопонижавање: „Још увек нисмо довољно добри.“
Тиме се завршава колонијална доминација западне цивилизације. Када се једном заврши, спољни надзор више није потребан – они сами смештају „унутрашњи Запад“ у своја срца и почињу да суде сами себи.
Ово се може назвати „унутрашњим колонијалним свешћу“. Психолошки, то је стадијум у којем потчињени обожују вредности доминације као „унутрашње божанство“. Код Јапанаца то води до незамисливе појаве – да сањају о ослобађању под вођством својих колонијалних господара, Бајдена или Трампа.
На политичком плану долази до прерасподеле одговорности владара, а западни колонизатори који су створили ту структуру увек кажу: „Ми ништа нисмо наметали. Они су то сами хтели.“
Тако се сав колонијализам, финансијска доминација и културна интервенција оправдавају са етичке стране, док злочинци задржавају маску учитеља, а потчињени се приморавају да играју улогу „још недовољно зрелих ученика“. Ученицима се усађује да то погрешно схватају као „понос“, а западни колонизатори ослобађају себе кривице кроз „напоре“ оних над којима владају.
Завршетак доминације прихватањем одговорности за себе
Овај метод је поузданији од војног освајања и одржава се генерацијама, зар не? Савремени Јапан је савршен пример: „Оно што је наводно рађено у корист Јапана, у ствари је служило Америци.“
Када се ова структура једном заврши, доминација се наставља чак и ако доминантни нестане. То је коначни облик западног колонијалног поретка. Само постојање туркијских народа који обликују свој идентитет кроз „вестернизацију“, односно „колонизацију“, служи као механизам који обезбеђује трајност доминације.
Запад није освојио туркијске народе. Натеравши их да кажу: „Постали смо прозападни својом вољом“, Запад је укинуо систем кривице и створио потпуне колоније.
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/okruzhenie-rossii-i-gospodstvo-zapada-nad-tyurkskimi-narodami