- Као неком ко је на дан референдума 21. маја 2006. о свом трошку био у Подгорици, а сутрадан на Цетињу, било ми је јасно да је појава Дритана Абазовића у новој, а већ бившој влади Црне Горе, означила крај реформског полета од 30. августа 2021. Ипак, почетак и крај српског усуда у Црној Гори је уистину Здравко Кривокапић. Човјек који на васколику несрећу има све лоше особине Војислава Коштунице и ниједну добру.
АУТОР: Дани(ј)ел Симић
Резултати његове владе, у односу на минимум онога што је био разлог њеног формирања, у најмању су руку катастрофални. Поготово јер времена за поправни, као и наде, више нема. Први задатак ражаловане владе је био да Срби у Црној Гори не буду грађани другог реда. Није то постигла. Зато, нечујно у масмедијима, јеца душа слободољубивог и поштеног човјечанства. Што није патетика, но чињеница.
Споразум са СПЦ, као политички, морални и правни приоритет приоритета након избора, једина је ствар око које тада није било двојбе коалиционих партнера у деђуканизованој власти. Нико није доводио у питање да је побиједила захваљујући литијским протестима и подршци српске цркве, чија имовина мора најхитније бити заштићена по закону, као у „уређеним демократијама“. Ипак, темељног уговора нема, унаточ водвиљском долијетању Кривокапића у Београд, те таблоидног препуцавања саопштењима са Синодом потом. И питање је када ће бити.
Ако икада.
Божена Јелушић из УРА, смјењујући Алексу Бечића са мјеста предсједника скупштине, рече да њима СПЦ није ништа помогла, већ Демократама и Демократском фронту. Што је озваничење Поточарске коалиције, формиране смјеном министра правде Владимира Лепосавића. То ће рећи да су Дон Мило Ђуканезе и братство Козанострића опет у седлу. Таквом, да су све противсрпске полуге нетакнуте.
Сада ће Мило подршком мањинској влади искористити Абазовића да опере своје старорежимско-титоистичке гријехе, као што је Ивица Дачић искористио Бориса Тадића да врати СПС у политички живот. Готово безболно након педесет пута горе, међународне харанге на све што макар подсјећа на Слободана Милошевића. Ђуканезеовог савезника из времена кад се поносио „својим српским поријеклом и црногорском државношћу“.
Утом ће и избори.
Једнакоправност није постигнута ни симболично. Након дјеловања „прочетничке владе“ на Радио-телевизији Црне Горе и даље нема српског писма. Зато су варијанте портала на шиптарском и енглеском језику предлитијски стандард. Извјештава србомрзачки као да је у питању ФТВ, која је, гле чудне ли случајности, искоријенила ћирилицу прије једанаест година!
Неозбиљно се пренебрегава да је култургеноцид српског писма школско кршење уставā. И Ефбиха, и Монтенегра. На шта се не оглашава ни једна амбасада земаља НАТО. Црвоточна мрежа људскоправних инквизитора, које финансирају као тобожњи невладин сектор, не води кампање да се имплементира Сејдић-Његош и Финци-Караџић принцип у Црној Гори. Зато некажњено стварају атмосферу, гдје је сама српска застава нешто с чим се треба физички обрачунати без премишљања.
Тај накот човјеколиких облика, са основним идентификационим фактором у среброљубно некритичкој мржњи према ичему српском; данас је у Подгорици и другим јој нахијама, готово идентична оном што је суштаство медијског необеговата у Ефбиху. У времену побуне против анахроне и фалсификаторске политике отимања древних цркава и манастира, да комуноусташки пројекат „црногорске нације“ не би био оно што јесте – тиква без коријена – дошло је до трансфера медијског блама, регрутовањем прекодринских Невладинића као најамника за ширење србофобије.
Док тзв. Уставни суд БиХ прави од себе пољопривредног и шумског законодавца; згодно се подсјетити да је на жалбу СПЦ, како је Његошева завјетна капела на Ловћену њено власништво, Уставни суд СФРЈ себе огласио ненадлежним. А власти, да би оправдали одузимање имовине, прво капелу прогласили културним добром, да би онда наредили њено уништење 1972. године.
Уништење српских права на било шта, проширило се и на градску општину Врачар. Опозициони спин који је завртио Драган Ђилас тврди да Александар Вучић довлачи сигурне гласове из Српске, мамећи их скраћеним поступком пријема у држављанство. Не улазећи у то да ли је статистички остварива тако постављена предизборна математика, за коју је медијски као извршилац оптужен први транссрпски посланик Адам Шукало, је ли могуће да нијесу могли предвидити какву ће самоповређујућу реакцију изазвати? Да ли неко ко то уради, уопште може бити свјестан штете коју је нанио односима унутар свог народа, за мало кампање на локалу?
Србији је у циљу да, ако је могуће, сви из Српске имају њено држављанство. Опозиција треба лобирати да се тај процес максимално поједностави и убрза. Оно што замјера, двојно гласање и држављанство, нешто је што угледна чланица безгрешне ЕУ – Хрватска, има откако је независна. А што је у Црној Гори било ексклузивно право гласача ДПС. Јесу ли Србија и Срби нижа раса, да не смију оно што и штација која Теслу ставља на кованицу евра, уз куну као тековину геноцидне и расистичке НДХ?
Ако су то „европске вриједности“, због њих ће Српство морати бити угашено.
ИЗВОР: https://www.frontal.rs/danijel-simic-oj-kukavno-srpstvo-ugaseno-na-vracaru-jesi-l-vaskrseno/