- Ствар је више него јасна, за сваког са минимумом медијске и било које друге писмености. Илуструјући важност Достојевског, Александар Вучић наводи наслове три његова дела и имена двоје чувених његових јунака. Нико са минимумом добре воље неће помислити да он говори о једној особи „Наташи Раскољников”
АУТОР: Мухарем Баздуљ
У великом интервјуу који је „историчар и бивши дипломата” Милан Ст. Протић дао недељнику „Време”, на питање новинарa: „Колико грађани Србије заправо познају Русију?”, овај даје следећи одговор: „Пре неки дан је први човек ове земље поменуо личност Наташе Раскољников хвалећи се својим познавањем руске књижевности. Та личност не постоји. Постоји Наташа Ростова у Толстојевом „ Рату и миру”, а у „ Злочину и казни” Достојевског постоје Соња Мармеладова и Дуња Раскољникова, сестра главног јунака Родиона Раскољникова. Али Наташа Раскољников не постоји. То вам је добра илустрација да код нас и у самом врху земље влада огромно незнање.”
Читам ово у четвртак ујутро и зазвучи ми глупо. Претпостављам да „историчар и бивши дипломата” алудира на Александра Вучића, а опет ми Александар Вучић не делује као неко ко се хвалише познавањем руске књижевности. Нарочито не могу да замислим да набраја ликове из једног конкретног романа Достојевског као да полаже испит на Филолошком факултету.
И можда бих и заборавио на целу ствар да већ од раног поподнева истог дана различити листови и портали нису почели да преносе цитирану Протићеву изјаву као неку велику мудрост. Нисам био у Србији протекле недеље па се распитујем код пријатеља да ли је председник Вучић дао неки интервју који ми је промакао, а они ме упућују на разговор у другом дневнику Радио-телевизије Србије од шестог јуна ове године. У том разговору, а у контексту примера примењивања „кансел културе” на најславније руске композиторе и књижевнике Александар Вучић каже, дословно, и ово: „Па шта ће да уче деца ако неће да уче Достојевског… И сад треба, пошто нећемо да припадамо, и нећу ни ја као председник државе да припадам чопору који треба да осуди Достојевског, замислите осудите Достојевског, па кажете ’Зли дуси’, знате, па ’Коцкар’, па ’Карамазови’, Наташа, Раскољников, они су… што то да читате? А шта да читате? А шта читате ако не читате то?”.
Дакле, ствар је више него јасна, за сваког са минимумом медијске и било које друге писмености. Илуструјући важност Достојевског, Александар Вучић наводи наслове три његова дела и имена двоје чувених његових јунака. Нико са минимумом добре воље неће помислити да он говори о једној особи „Наташи Раскољников” него ће схватити да прво каже Наташа са референцом на једну особу, а затим Раскољников, мислећи на другу. Јавности је свакако познато да Александар Вучић говори руски довољно добро да може на овом језику водити протоколарни разговор и без преводиоца. Чак и човек са много лошијим знањем руског би помињући неку фиктивну Наташу која се презива Раскољников, рекао Наташа Раскољникова, а не Наташа Раскољников. Уосталом, и Протић говорећи о Толстојевој јунакињи говори о Наташи Ростовој, а не о Наташи Ростов.
С једнаком (не)убедљивошћу је Протић могао да инсинуира и да Вучић фантазира о непостојећем роману Достојевског о неком Италијану склоном рулету који би се звао „Коцкар Карамазови”. Поштен човек који нешто зна о опусу Достојевског може једино да се упита на коју од неколико Наташа у његовој прози Вучић мисли. Мени се чини да мисли на Наташу Николајевну, главну јунакињу „Понижених и увређених”, али можда и нисам управу. У политичком смислу, ствар је потпуно небитна. Могао је Вучић да каже и Лолита Раскољников и ствар би била посве јасна; човек се противи бизарној идеји да се европска култура одриче своје руске компоненте и мисли да би то било равно самоубиству као што мисли и свако најелементарније упућен у руски допринос европској и светској уметности.
Као и увек, покушавајући се наругати Вучићу, Протић се наругао самом себи. Као карикатура оних штребера којима се смејао Киш у „Часу анатомије” он читаоцима „Времена” показује своју „ерудицију” јер, ето, он као прави професор зна да је Соња – Мармеладова , а да је Дуња – Раскољникова. У истом интервјуу он, међутим, вели како је Достојевски написао „Зле духове” као реакцију на књигу Чернишевског „Шта да се ради?”. А и врапци на грани, као и они који не читају ништа осим „Википедије”, знају да је као реакцију на „Шта да се ради” Достојевски написао „Записе из подземља”, док су „Зли дуси” реакција на тзв. „случај Нечајев”. Постоје у разним традицијама пословице типа „ругала се сова сјеници” или „ругала се шерпа лонцу”, али да се такозвани интелектуалац руга политичару јер је политичар бољи од њега не само у стварима политичким, него у стварима интелектуалним, то је стварно, што би рекао Ђорђе Балашевић, изузетан пех.
Писац и новинар
ИЗВОР:https://www.politika.rs/scc/clanak/510127/Pogledi/Ogromno-neznanje-i-kako-ga-steci