ФОТО: Фанариоти у Османском царству – разгледница издата око 1905–1910. године, која приказује изглед цариградске четврти Фенер (Фанар) с почетка века, у коју су Грци морали да се преселе након што су Турци освојили Константинопољ. У првом плану налази се бугарска православна црква „Свети Стефан”.
- Охрабрени самопоуздањем које им је давало нагомилано богатство, фанариоти су постепено пожелели да стекну и политичку власт у царству.
- Њихово главно средство у том подухвату била је Цариградска патријаршија, коју су султани признавали као духовну мајку свих православних хришћана у границама државе.
АУТОР: Николај Козарски
Представљамо вам једну веома забавну и поучну причу повезану са двама нашим суседима – Грцима и Турцима.
Једна од најважнијих победа бугарског националног препорода било је стицање самосталне бугарске Цркве. Тај дугогодишњи процес неизоставно је повезао нашу судбину са једним веома занимљивим слојем грчког друштва, чија је штетност, не само по Бугаре већ и по читаво Османско царство, била поражавајућа.
То су били фанариоти – својеврсна грчка аристократија.
Чинили су их далеки потомци старих византијских породица, али и отворени самозванци са измишљеним пореклом. Њихов утицај у царству почивао је на трговачким способностима, будући да су османски прваци одбијали да се баве трговином или то једноставно нису умели.
Охрабрени самопоуздањем које им је давало нагомилано богатство, фанариоти су постепено пожелели да стекну и политичку власт у царству. Њихово главно средство у том подухвату била је Цариградска патријаршија, коју су султани признавали као духовну мајку свих православних хришћана у границама државе.
Посредством те државе у држави, као и безбројним ласкањима, подмићивањем и посредовањем код турских великаша, фанариоти су успели да постану незаобилазан чинилац у управљању Османским царством.
Како су тачно ови политички акробати, фанариоти, успевали да се увуку под кожу Османлијама?
Пре свега, наравно, захваљујући свом богатству. Али, такође, и захваљујући невиђеној вештини у улагивању и повлађивању турском егу.
Одговор најбоље можемо пронаћи у делу представника једне од најзначајнијих фанариотских породица, Марка-Филипа Залонија, „Essai sur les phanariotes” из 1824. године.
Класични филолог Димитар Илијев ово дело одређује као сатирични памфлет против фанариота, написан у виду пародије очинских савета. Његов аутор потицао је из гркокатоличке породице са острва Тинос. Залонис се у Константинопољу оженио девојком из фанариотске породице, али су њени родитељи, незадовољни „спољашњим” пореклом младожење, који није припадао њиховом кругу угледних породица, учинили све што су могли да их раздвоје, користећи као изговор његову католичку веру. Обратили су се чак и патријарху тражећи поништење брака. Касније, већ у Француској, Залонис је написао овај памфлет против њих.
Запамтите да се пред турским великашима непрестано морате показивати као покорни, милостиви, великодушни и красноречиви. Корисно је, па чак и неопходно, да будете пажљиви и понизни и пред људима из њихове пратње.
Када улазите у одају неког великодостојника царства, најпре ћете се поклонити. Када стигнете до средине одаје, поново ћете се поклонити, описујући полукруг, тако да врата остану слободна. Када се приближите Његовом Господству, пашћете пред њим на колена, ухватити крај његове хаљине и, пошто га пољубите, принети га своме челу.
Понекад ће вас великодушност Његовог Господства поштедети таквог израза поштовања. Тада ћете ухватити ресе софе на којој он седи, пољубити их, а затим их принети своме челу. Потом ћете устати и удаљити се од тог господара, али тако да му никада не окренете леђа.
Уколико вам знаком дозволи да седнете, пожурите да клекнете у неком крају одаје, водећи рачуна да ниједан Турчин не остане иза ваших леђа. Ако Његово Величанство буде љубазно да вас упита за здравље, одговорићете:
„Господару, љубим прах под Вашим ногама…”
Ако код Његовог Господства нема ниједне сумњиве особе, позваће вас да седнете поред њега, али тек пошто нареди слугама да изађу.
То је тренутак, децо моја, да вешто употребите своју красноречивост и политичку умешност како бисте од Његовог Господства добили, у целини или делимично, оно што сте намеравали да затражите. Нарочито је важно да на њега оставите што повољнији утисак, како би остао благонаклон према вама и расположен да помогне вашим намерама, ма какве оне биле.
Међутим, пажња према пашама није довољна. Морате бити пажљиви и према њиховим слугама. Када изађете из одаје Његовог Господства, будите дарежљиви према људима из његове пратње. Делите злато и онима на високим и онима на ниским положајима, јер ако заборавите макар једнога, лоше ћете проћи. Тај обичај прихватили су сви великодостојници царства.
Та гомила слугу коју ћете код њих видети обогатила се искључиво захваљујући даровима људи који долазе код њиховог господара.
Њихова плата није већа од пет франака месечно, а ипак их можете видети обучене у најраскошнију одећу и огрнуте кашмирским шаловима, од којих и најјефтинији може коштати хиљаду франака.
Што будете дарежљивији и предусретљивији према тим слугама, то ће ваши послови боље напредовати. Они ће настојати да свог господара придобију у вашу корист и олакшаће вам приступ до њега.
Само захваљујући успесима код великодостојника моћи ћете да се уздигнете до положаја драгомана или кнезова Влашке и Молдавије.
ИЗВОР: https://voinaimir.info/2023/03/phanariotes-ottoman-empire/