ПРИВРЕДНИ СУД У БЕОГРАДУ

На руке председника суда

ПРЕДМЕТ: 013-437-19-02591/2022

Државно тужилаштво против Српск азбуке

Ми из Српског националног удружња СРПСКА АЗБУКА у Београду били смо поверовали да ће нас држава Србија оставити на миру после њеног коначног и победничког обрачуна са ћирилицом усвајањем Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма,али нас држава  поново узнемирава и кажњава због неподношења завршног рачуна, иако је доказано да никаквог прометовања преко текућег рачуна није ни било,осим што смо на самом почетку,пре неколико година, примили помоћ добротвора Душана Берића из Приједора у износу од 100 евра.

Зато тражимо од Привредног суда  у Београду да наше удружење оцени као безопасно по хрватску латиницу и српску државу, те да  одбије захтев тужилаштва и да нас остави на миру, јер оно није доказало да ми имамо било какве приходе, него смо само хтели да се, „о свом руву и круву“, боримо против државе Србије и њених лингвиста у науму да кршењем уставног прописа о језику и писму, и хрватском латиницом у српском правопису, ћирилицу потпуно преселе на српска гробља, а да иста буде замењена у јавном животу туђим латинским писмом.А боримо се само писањем које неће да објављују ни ћириличке новине НОВОСТИ и ПОЛИТИКА,па чак ни родољубиви сајтови, јер је и процењено и доказано да је пуштање ћирилице низ воду већ готова ствар,те да су остали још само понеки Дон Кихоти.На њих држава не треба да троши своје капацитете јер они могу да још само понекад накратко извире са својим текстовима из сајтова НАУКА И КУЛТУРА (проф.др Зорана Милошевића), БОРБА ЗА ИСТИНУ и ФРОНТАЛ.РС из Бања Луке. У задње време то су били текстови под насловима „Влада спроводи политику латиничења Срба“ и „Стуб српског срама“,

Ми разумемо да „родољубиви“ сајтови треба да чувају од нас Дон Кихота „лик и дело“ самог језгра родољубиве интелектуалне елите,јер је она сагласна са јавно изношеним ставом председника државе да је „наша и латиница“,тј. да је свеједно ћирилица или латиница,али нас та наша елита ипак само игнорише а не кажњава, као што то чини наша држава.

Ми смо криви већ и тиме што држава мора да се бави нама, па не тражимо него молимо да  Привредни суд приликом одлучивања у нашем предмету узме у обзир и следеће чињенице:

Прво, да српско друштво уопште,па и српско правосуђе, није кршило, и да и данас не крши српски Устав по питању писма,не би ни било потребе за оснивањем оваквих удружња,па она не би ни била на удару државе.

Друго, ћирилица је први пут у својој историји била заштићена у Србији Уставом из 1990.г., и то на иницијативу једног јединог човека –легендарног и генијалног профсора права и социологије академика Радомира Лукића.Видевши да ће лингвисти и политичари обесмислити ту заштиту поделом употребе језика и писма на службену и јавну,тумачећи при томе да је службено само оно што исписују државни службеници, академик се томе успротивио 1990. текстом у „Политици“ под насловом„Против посебног закона“.

Академик је остао сасвим усамљен по том питању,јер га правници нису добро чули, или можда нико од њих није студирао на државном правном факултету у Београду, на којем један од амфитеатара носи његово име. Ускоро је и прминуо у дубокој старости,па је 1992.г. ипак донесен закон који је штетан по ћирилицу.

Треће,првосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад,чији сам ја члан од његовог оснивања 2001.г. до данашњег дана, итекако је имало утицаја на ширење свести о ћирилици као једином српском националном писму.То је одмах препознао честити српски родољуб лингвиста мр Бранислав Брборић, у улози помоћника министра за културу Драгана Којадиновића, па је добивши подршку свог директно надређеног,као и председника Владе Војислава Коштунице,у сарадњи са ЋИРИЛИЦОМ формулисао референдумско питање о писму.Народ је то подржао, па смо 2006.г. добили данашњи уставни пропис о језику и писму, регулисан чланом 10.Устава на следећи начин:

          „У Рпублици Србији у службној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Међутим, нова позиција ћирилице,још боља од оне из устава из 1990, није  одговарала новој проеуропској и пронатовској власти и лингвистима, па су исту неутралисали тако што њу уопште нису помињали ,него су се позивали на онај  исти Закон о службеној употреби језика и писама из 1992.г., због чије мањкавости и штетности по ћирилицу је нова позиција ћирилице и унета у нови Устав, после изјашњења народа за њу референдумом.

Дакле,и по елементарној логици  следи да се пропис из првог става истог члана 10. Устава  спроводи директно из Устава, јер се у другом ставу наводи само то да се питање употребе  других језика и писма (осим српског језика и ћириличког писма) уређује законом на основу истог тог Устава.

Четврто, баш због овог поновљеног узнемиравања бранитеља ћирилице из редова СРПСКЕ АЗБУКЕ, подносио сам недавно неки захтев у Пореској управи наТошином Бунару, па достављам Привредном суду фотографију шалтера на коме пише крупним хрватским словима: NE SITNIMO NOVAC.Нека шефица се била јако нарогушила уз речи да је забрањено снимање ,али се моментално охладила  кад сам јој рекао да није дозвољена ни хрватска латиница у српској државној установи.Наравно да није крива она лично, него држава у чијој просвети се деценијама учи из српског правописа Матице српске да је српско писмо и латиница.А то је иста она коју су Србима наменили Аустро-Угари 1916 када су им забранили њихову ћирилицу,потом комунисти на Петој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије у Загребу 1940.( сасвим случајно тамо), а онда и „другови“ Павелић 1941. и Броз 1954. кад је српски језик преименован у српскорватски да би у њега могла ући и хрватска латиница, и то одмах равноправна са ћирилицом,иако без иједног дана историјског стажа у српском писму, а потом подржавана од државе, уз истовренено спровођење државног насиља над ћирилицом. И тако је венула ћирилица све док данас није постала сиротица међу Србима са свих својих 1,5% исписа у улици Матице српске у Новом Саду.И није то бројао „тамо неки“ члан тамношњег удружења ЋИРИЛИЦА,као неко ко није квалификован за бројање, јер није ни магистар, ни доктор наука,ни академик, ни шеф неке катедре на филолошком или филозофском факултету,него је бројао и обелоданио лично председник Матице српске проф. др Драган Станић, који је на тој функцији у другом мандату,што значи да је добро радио у првом!

Најкрупнији плод дуготрајног спровођења наведене антисрпске националне политике је у речима данашњег председника Србије кад он изговара у ТВ камере да је наша и латиница, и то у време оних 1,5% ћириличких исписа у улици Матице српске.

Пето, као некадашњи власник мале инжењерске фирме ПАТЕНТ ИНВЕСТ у Бограду, више пута сам био у прилици да тужујем код Привредног суда у Београду ради наплате дуга, па могу да посведочим о кршењу Устава Србије од стране српског законодавства, српског правосуђа и српскох адвоката.:

И после доношења данас важеће уставне норме о језику и писму, у парничном поступку је све било латиничко осим мојих ћириличких поднесака. О таквом кршењу Устава Србије писао сам Привредном суду у Београду и Министарству правде и државне управе, а онда сам писмено запретио и самој министарки да ћу поднету тужбу лично против ње због наношења душевне боли  великом броју људи затирањем српске ћирилице хрватском латиницом у српском правосуђу,јер је она на челу подухвата „удруженог“ правосуђа у чињењу тог државног и антинародног недела.Резултат је био само тај да сам почео добијати ћириличке записнике са одржаних рочишта, као и такве пресуде, али су поднесци друге стране у спору били и даље латинички. Инсистирао сам на томе да се нећу изјашњавати о поднесцима противне стране ако нису ћирилички, што суд није сматрао оправданим,па ми је једном због тога својом пресудом и нанео штету.

У то зло време по ћирилицу вођен је у Новом Саду кривични поступак против извесног Давидовића,па је као бомба одјекнула вест у НОВОСТИМА да је он  одбио  да прими латиничку пресуду на српском језику, што ме је подстакло да и ја нешто учиним за ћирилицу у правосућу.

Тако сам тражио тумачење Министарства правде и државне управе дописом број 51/13 од 28.05.2013.г.,како и убудуће не бих трпео штету од стране Привредног суда.

Министарство се није усудило да ми одговори, јер је ствар шкакљива због јавности, па је предмет проследило на тумачење ПРИВРЕДНОМ АПЕЛАЦИОНОМ СУДУ,у даљем тексту ПАС,ваљда зато што су тамо  највиши судијски ауторитти. Тај суд се својим одговором VI Су.375/13 ставио на страну хрватске латинице, и то по два основа.

Он прво каже да чланом 6. ЗПП јесте прописано да суд води поступак на српском језику и ћириличком писму,али да се то односи само на оно што исписује суд, иако с законом на то ничим не указује.Ваљда је ПАС тиме хтео рећи да једна странка у спору може да поднесак испише хрватском латиницом,а да противна странка мора да чита тај латинички поднесак и да се о њему изјашњава, иако је очигледно да се тиме странке не доводе у равноправан положај.

ПАС је и сам осећао климавост свог напред наведеног става, па је позвао у помоћ чланове 96. до 99. ЗПП зато што се у њима спомиње само обавезност коришћења српског језика, док нема обавезност једног или другог писма.Тиме ПАС даје већи значај члановима закона око стотог броја, у односу на члан 2.,који би требао бити темељни макар по свом броју. А да би ПАС био сасвим убедљив,на крају се позвао и на Закон о службеној употреби језика и писама из далеке 1992.г., иако је у време његовог важења ћирилица пала на 1,5% у улици Матиц српске.Уместо да се позвао на важећи Устав Србије којим је, управо због мањкавости наведног Закона, за српски језик недвосмислено везана само ћирилица.

Вратимо се још на оно место где ПАС каже да само суд мора писати ћирилицом у српском језику, а не и странке,иако не оспорава да се поступак мора водити на ћириличком писму.То би требало да значи да странке нису део поступка.Или то значи да није службени документ онај којег је потписао адвокат и оверио својим печатом.А адвокатска канцларија је регистрована у државној агенцији са именом лица које је њен законски заступник,са његовим регистрованим потписом и са регистрованим печатом.

Вратимо се и оном проценту ћирилице од 1,5% у улици Матице српске у Новом Саду.Није тај процнат само запрепастио председника Матице српске,него је и увредио сваког ко се и мало осећа Србином,а нема своју фирму па да се ћириличим исписом одупре латиничењу.Па имају ли уопште право на своју ћирилицу и они који немају прилику да њу јавно исписују,него могу само да њу читају? А они који исписују хрватску латиницу не чине то да би они њу  читали,него да читају они који би волели да у својој држави,у своме граду и у својој улици виде своја ћириличка слова.Овим другим је дата та могућност Уставом Србије тако да јавно исписано српским језиком мора да буде на ћирилици, па зато ПАС Устав ни не спомиње.Као што га не спомиње ни председник државе, иако се над њиме заклео да ће га спроводити.

Оде пет страница текста због оних који ћирилицу не доживљавају и не воле као српску националну вредност, а кад се воле свој народ, своја држава и своје идентитетске вредности, као у Хрватској, онда је довољан сам један члан аналогног закона да би се знало којим писмом се морају писати поднесци странака у парничним поступцима, уместо пет чланова у српском закону:

Članak 104.

„Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe,žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.“

Јасно и тачка.А код нас само бесконачно филозофирања како би се наставило са доминацијом туђе латинице у српским земљама, и то очиглдним кршењем Устава.

Па пола године после доношења Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, дође ми да га назовем: Закон о лажној бризи политичара и лингвиста за ћирилицу. Ове потоње бих извео из наслова само онда ако би они извели хрватску латиницу из српског правописа.

АУТОР: Немања Видић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.