- Хрвати се не боје својих фашиста јер их никада нису доживљавали као пријетњу сопственој држави, већ искључиво као средство притиска на друге.
- Усташтво је у јавном простору деценијама релативизовано, романтизовано и тумачено као „борба за независност“, а не као идеологија која је Европе оставила у крви и срамоти.
- Кад се фашистичке групе појаве на улицама Загреба или Сплита, нити руше институције, нити оспоравају државност — оне ударају по Србима, по мањинама, по „удобно“ дефинисаном непријатељу.
- Зато нема стварне политичке храбрости да се та појава санкционише: јер би се тиме морало признати да проблем није „неки успутни екстремисти“, већ читав наратив који је у темељима савремене хрватске политичке културе.
- Док год усташке симболе називају „нашим традицијама“, а пјесме о клању Срба „домољубљем“, немогуће је очекивати страх — јер се фашизам третира као дио идентитета, а не као опасност.
- И управо ту лежи трагедија и за Хрватску и за све њене мањине.
Испред просторија Српског народног вијећа у самом центру Загреба јуче се окупила група екстремних десничара предвођена лидером Аутохтоне-Хрватске странке права, Драженом Келеминцем, како би изразили незадовољство због отварања изложбе „Легат“ посвећене академику Дејану Медаковићу.
Протест, који је и овога пута протекао уз усташку реторику и симболе, представља нови инцидент у низу притисака и пријетњи усмјерених ка српској заједници у Хрватској.
Испред просторија СНВ-а завијориле су се страначке заставе А-ХСП-а и хрватске заставе са првим бијелим пољем — симболима које екстремни десничари редовно користе као дио своје идеолошке сценографије. Са звучника је одјекивала музика Марка Перковића Томпсона, пјевача који је више пута критикован због настојања да у својим пјесмама и наступима романтизује усташку идеологију.
Помешани са паролама, заставама и транспарентима, ови призори још једном су показали да је екстремизам у Хрватској и даље дубоко укоријењен и да лако проналази простор за јавно дјеловање.
Разлог за протест био је отварање изложбе „Легат“ у част Дејана Медаковића — историчара умјетности, академика и једног од најзначајнијих српских интелектуалаца који је оставио дубок траг у хрватској и југословенској култури.
Протестанти су га називали „четничким идеологом“, што је наставак реторике којом се свако српско културно или научно име у Хрватској настоји упакoвати у политички дискурс и дисквалификовати.
Прије неколико дана, током самог отварања изложбе, полиција је спријечила око 40 маскираних мушкараца да упадну у просторије СНВ-а — што јасно говори да се овдје не ради о „протестима“, већ о организованим групама које настоје да застраше и дестабилизују српску мањину.
Нови ланац инцидената
Ово је само један у низу недавних напада на српску заједницу у Хрватској.
Недавно је у Сплиту прекинут догађај у оквиру Дана српске културе, а група мушкараца упала је у дворану уз повике, пријетње и увреде. Иако су неки од извршилаца ухапшени, сплитски суд их је брзо пустио из притвора.
Учесталост ових напада шаље јасну поруку — да је простор за јавну манифестацију српског културног идентитета у Хрватској и даље под притиском и да се не може узети здраво за готово.
Иако су хрватске институције у више наврата осуђивале екстремизам, реакције остају благе, често закашњеле — или се своде на декларативне осуде без конкретних мјера.
Истовремено, десничарске групе попут Келеменчеве А-ХСП слободно протестују, пуштају усташку музику и користе језик мржње, практично без посљедица.
То ствара опасан двоструки стандард: док се од Срба у јавном простору очекује „уздржаност“, „умјереност“ и „осјетљивост“, крајња десница добија медијски простор, политичку толеранцију и институционални мир.
Инцидент испред СНВ-а показује да се у Хрватској културни догађаји све чешће инструментализују како би се покренула националистичка хистерија.
Дубок проблем хрватског друштва
Управо се у томе открива суштина хрватског проблема: Хрвати се не боје својих фашиста јер их никада нису доживљавали као пријетњу сопственој држави, већ искључиво као средство притиска на друге. Усташтво је у јавном простору деценијама релативизовано, романтизовано и тумачено као „борба за независност“, а не као идеологија која је Европе оставила у крви и срамоти. Кад се фашистичке групе појаве на улицама Загреба или Сплита, нити руше институције, нити оспоравају државност — оне ударају по Србима, по мањинама, по „удобно“ дефинисаном непријатељу. Зато нема стварне политичке храбрости да се та појава санкционише: јер би се тиме морало признати да проблем није „неки успутни екстремисти“, већ читав наратив који је у темељима савремене хрватске политичке културе. Док год усташке симболе називају „нашим традицијама“, а пјесме о клању Срба „домољубљем“, немогуће је очекивати страх — јер се фашизам третира као дио идентитета, а не као опасност. И управо ту лежи трагедија и за Хрватску и за све њене мањине.
ИЗВОР: ИН4С