- Када само одабрана група има приступ Истини која усмерава организацију друштва, очигледно је да универзитет, по својој езотеријској и неиницијацијској природи, не може бити чувар тог знања.
- И тако добијамо дубоке друштвене услове за настанак данашњих универзитета, који су често једноставно механизми за задуживање студената или чисти центри политичке пропаганде.
- Само у друштву које се руководи принципима познатим јавности могуће је да универзитет на озбиљан и темељан начин преноси знање свакоме ко прође процес селекције.
АУТОР: Бруна Фраскола, историчар филозофије
У претходном чланку укратко смо се осврнули на причу о Џону Дију: окултисти одговорном за математичка знања која су омогућила стварање Британске империје засноване на пловидби. Ди је постао краљ математике тек захваљујући реформама спроведеним на британским универзитетима. Најпре су еразмовци, а потом протестанти, настојали да са универзитета уклоне све трагове средњовековља, а резултат тих настојања било је оснивање катедри за латинску лепу књижевност. Енглеска је постала земља „хуманистичких наука“, а Ди предводник егзактних наука. С обзиром на то да је Ди све научио самостално и да је још од 1550-их био оптуживан за призивање демона, веровало се да је своје знање стекао натприродним путем, а могуће је и да је Марлоу био инспирисан њиме када је створио свог доктора Фауста.
Једна од ствари које су ми код Дија биле најнеобичније јесте чињеница да у академским публикацијама није тако лако пронаћи податке ни о његовим научним достигнућима ни о његовим плановима у вези са управљањем државом, те сам управо у декласификованом чланку НСА успела да прочитам сажет приказ Дијевог односа са Круном. Од 2011. године, захваљујући „Предмету транспарентности бр. 6385J“, можемо читати чланак извесног Леслија А. Ратлиџа под насловом „Џон Ди: саветник краљице Елизабете I“, у којем научник који је тајно радио за обавештајну службу пореди сопствену улогу са улогом Џона Дија. Већ на самом почетку он пише:
„Један од водећих интелектуалаца нашег времена, Пол Гудман [1911–1972], воли да говори да би требало да се вратимо универзитету какав је постојао пре више векова — када су стручњаци живели у универзитетским градовима опасаним зидинама и образовали самосталне професионалце, који би повремено излазили у свет како би подизали стандарде, саветовали владе и разобличавали шарлатанство и преваре. Али да ли је Гудман свестан у којој је мери држава у то време финансирала академске научнике? Размотримо каријеру нашег човека Дија. Током шездесет година јавне службе финансиран је државним средствима, а ипак је сматран једним од најученијих људи Европе свога времена. Нудили су му бројна академска места, а у седамдесетим годинама живота постао је управник Манчестерског колеџа. Већи део живота није провео у универзитетском граду опасаном зидинама, већ на свега неколико миља од замка Виндзор.“
У корпоратистичком духу, Ратлиџ велича Дијеву материјалну добит. Он коментарише и размере утицаја његовог рада: иако је мало људи знало ко је Ди, новине су, захваљујући њему, трагале за Индијанцима који говоре велшки језик. Говорећи о Дијевом времену, он краљичину тајну службу назива ЦИА.
Међутим, тајновитост није била ограничена само на послове са владом. У књизи Џон Ди: Свет једног елизабетанског мага, истраживач Питер Френч помиње чињеницу да су књижевно-музичка тајна друштва окултиста била уобичајена током ренесансе. Најпознатији пример јесте „Плејада“ Жан-Антоана де Баифа (1532–1589). У Енглеској је постојао Ареопаг сер Филипа Сиднија (1554–1586). За разлику од Француза, енглески ученици Џона Дија нису имали познато тајно друштво, па није познато да ли је Ареопаг био само неформална група пријатеља или неко сложеније организовано друштво. Одмерено, Питер Френч сматра да је „Џон Ди био близак моћној групи људи који су у великој мери били заслужни за задивљујућу ренесансу у уметности и наукама која се одиграла током Елизабетине владавине. Пошто су га тражили многи појединци који су подстицали узбудљиви развој енглеске ренесансе и пошто су ти људи са поштовањем слушали његова мишљења о многим питањима, није неразумно претпоставити да су чули и за његову херметичку филозофију.“ Међу тим људима били су отац Френсиса Бекона, породица Дадли (краљичин миљеник похађао је часове код Дија) и породица Сидни.
Постоји ли енглеска традиција научних тајних друштава? Изгледа да постоји. Вреди приметити да се мање од два века касније појавило једно тајно друштво — Лунарно друштво — које је можда било значајније за историју Енглеске од било ког енглеског универзитета. Средином 18. века енглески људи од науке почели су да се састају у ноћима пуног месеца како би расправљали о филозофским темама. Међу његовим члановима били су деда Чарлса Дарвина, Џејмс Ват, Бенџамин Френклин и читав низ индустријалаца који су, поседујући нове машине, створили Индустријску револуцију.
А пошто смо се, уз помоћ господина Епстајна, већ спустили у ову зечју рупу, не шкоди указати на то да Edge.Org — атеистички клуб који је финансирао Епстајн и који је окупљао низ научника — изричито има за циљ да следи модел ових тајних или дискретних друштава. На њиховом сајту пише: „Edge подсећа на Невидљиви колеџ с почетка седамнаестог века, претечу Краљевског друштва. Његове чланове чинили су научници попут Роберта Бојла, Џона Волиса и Роберта Хука. Заједничка тема Друштва било је стицање знања путем експерименталног истраживања. Други извор инспирације јесте Лунарно друштво из Бирмингема, неформални клуб водећих културних личности новог индустријског доба — Џејмса Вата, Еразмуса Дарвина, Џозаје Веџвуда, Џозефа Пристлија и Бенџамина Френклина.“
Тако нам целокупна слика омогућава да закључимо да универзитет, та средњовековна и католичка институција, своје природно место има у политичком режиму који је, попут самог католицизма, егзотеријски (обратите пажњу на правопис): у којем је владар јавни ауторитет познат свима, попут самог папе, и користи се јавно доступном доктрином. Свако ко положи испите може да се упише на универзитет — а не само неко ко се обавеже тајним друштвима и пролази кроз обреде иницијације који га одвајају од обичних смртника. Тамо ће имати приступ знању које је јавно. Иако сељак не би разумео аристотелизма који стоји у основи трансупстанцијације, власти га не би лагале; уместо тога, објасниле би му то једноставним језиком и пружиле ограничен обим информација. Сељаков син, ако би то желео, могао би да постане свештеник и оде на универзитет како би изучавао Аристотела и боље разумео трансупстанцијацију. Световни грађанин могао би самостално да проучава ту тему, пошто црквена доктрина није била тајна (за разлику од магије окултиста). Укратко, теолошке и метафизичке премисе средњовековног друштва, у којем је универзитет настао, биле су јавно доступне, чак и ако просечан човек можда није имао средства да им непосредно приступи.
У езотеријском (обратите пажњу на правопис) друштву, међутим, теолошке и метафизичке премисе доступне су групи подједнако одабраној као што су они који имају приступ Епстајновом острву или састанцима Edge-а (којима су присуствовали Бил Гејтс, Марина Абрамовић, оснивачи Гугла…). Тамо се расправља чак и о финансирању универзитетских пројеката.
Данашњи универзитети, међутим, тврде да немају никакву метафизичку основу, а још мање теолошку. Као што већ упорно истичемо, универзитети нису у стању да понуде чак ни значење појма „човек“ које би важило за све дисциплине, те стога није изненађујуће што на крају тврде да жене имају пенисе.
Када само одабрана група има приступ Истини која усмерава организацију друштва, очигледно је да универзитет, по својој езотеријској и неиницијацијској природи, не може бити чувар тог знања. И тако добијамо дубоке друштвене услове за настанак данашњих универзитета, који су често једноставно механизми за задуживање студената или чисти центри политичке пропаганде. Само у друштву које се руководи принципима познатим јавности могуће је да универзитет на озбиљан и темељан начин преноси знање свакоме ко прође процес селекције.