(поглавље у књизи Миомир Миша Ристић, „Дорћолске скаске“, `Одисеја`, Београд, 2024, стр. 161-162)
Почетком седамдесетих година Драган Млађеновић Шекспир оснива црквени хор при Вазнесенској цркви у Београду. Свештеник Душан Петровић је пружио све услове да хор стане на ноге – велику салу за пробе, прославе и дружења.
Дух доброте и искрености међу младим људима, појачан извођењем Мокрањчеве литургије уживо – на свакој недељној јутарњој литургији – привукао је шири аудиторијум грађана, али и два млада студента. Један од њих био је син генерала ЈНА, Хрвата. Студира философију, и као паметан и образован млад човек проналази свој мир у хору, неагресивној Божјој кући.
Почетком маја 1983. Шекспир и ја одосмо у Хиландар.
По доласку у манастир на Велики Четвртак, скромно и ненаметљиво пришао нам је млади монах Серафим, бивши члан Хора младих из Вазнесенске цркве. Проћаскасмо… Поклонио нам је по иконицу, сам их израђује као сувенире за потребе манастира. Оставши „човек од пера“, постао је уредник свега што се штампа у Хиландару. Огромна снага његове личности, воље, ума исказала се после неколико безуспешних долазака родитеља, да га одврате од намере да се замонаши. Мајка би чекала у Јерисосу, а отац генерал га је вишедневно и вишесатно чекао у манастиру да се појави, да изађе из келије. Није дочекао. Снага личности, слободе опредељења, личне аутономности победиле су партијско припадништво из цивилног живота.
Иконицу чувам и данас, ево већ скоро педесет година. Представља ми духовну везу, без обзира на временску и просторну дистанцу.
Појање на Васкрс у Хиландару
(Драган Р. Млађеновић, Допуна Мишине скаске)
Није лако писати мемоаре. Често се памте безначајне појединости, а заборављају важне. Зато је у праву сатиричар који је дефинисао мемоаре као „гробницу лошег памћења“. Али ако писац успомена и мемоара уме лепо да их исприповеда, онда му се „лоше памћење“ опрашта. Ипак је немогуће све запамтити. Срећом, постоје живи сведоци који ће писцу мемоара притећи упомоћ попуњавајући његове „беле мрље“, или ће га потсетити на неке занимљиве заборављене појединости.
Допунићу, дакле, Мишину скаску о нашој посети Хиландару.
У српски манастир Хиландар на Светој Гори Атонској стигосмо на Велики Четвртак који је те 1983. пао почетком маја. Недеља Васкрсења се славила седмог маја, па је Ђурђевдан морао бити померен после Васкрса.
Имајући у виду да је поклоницима тада било изузетно тешко и компликовано добити диамонитирион (визу) за улазак на Свету Гору, посетилаца није било много, па су се Хиландарци искрено радовали сваком госту. Миша и ја смо из почасти добили да на најсвечанији хришћански празник, Васкрсење Господње, водимо главну, десну певницу.
У ноћи Васкрса служи се целу ноћ: Свеноћно бденије или бдење почиње у поноћ повечерјем, полуноћницом, часовима и јутарњом службом, а окончава се у седам ујутру Светом Литургијом.
Миша и ја смо, дакле, целу ноћ певали на главној, десној певници, док су леву певницу држала два млада српска монаха; они су за празник допутовали из Атине, где су припремали теолошке докторате. Показали су се као одлични појци, па нам је то празнично појање било право задовољство.
Старији монах (рођен 1954) ускоро ће бити хиротонисан (рукоположен) као гг. др Игњатије (Мидић), епископ браничевски са седиштем у Пожаревцу, а млађи (рођен 1961) ће бити најпре заменик или викар бачког владике, затим загребачки митрополит и најзад архиепископ пећки, митрополит београдско–карловачки и патријарх српски гг. др Порфирије (Перић).
Православним Владикама и Патријарху се на Светој Литургији коју они служе или којој присуствују пева полихронион или многољетствије: „Τὸν Δεσπότην καὶ Ἀρχιερέα ἡμῶν, Κύριε, φύλαττε· εἰς πολλὰ ἔτη Δέσποτα!“ („Господара и првосвештеника нашег, Господе, сачувај: На многа љета, Господару!“)