ФОТО: https://www.hitler-archive.com/index.php?t=Milan%20Stojadinovi%C4%87
- Скопска фабрике алкалоида С & Ф Огњановић је недуго након свог оснивања почела да се бави утајом прерађеног опијума и шверцом хероина.
- Стјуарт Фулер, који је био вршио послове шефа за наркотике у одељењу Стејт Дипартмента за далекоисточне послове, у сојству делегата у Друштву народа презентовао је јавности оригиналне извештаје финансијске дирекције с краја 1937. према којима су власници фабрике, браћа Софроније и Филип Огњановић, прерадили 6,8 тона сировог опијума и чак 1.013 кг хероина више од пријављеног.
- Хапшење Софронија Огњановића омогућио је Михаил Стамбуровски, руски емигрант и шверцер опијума кога је у међувремену заврбовала југословенска полиција Након хапшења, током саслушања, Софроније Огњановић је претио иследнику позивајући се на своје наводне везе са Миланом Стојадиновићем и највишим државним функционерима.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Новински ступци почетком 2026.године крцати су вестима о заплени огромних количина наркотика. 5.фебруара македонска полиција запленила је око 30 тона марихуане у великој акцији полиције која је почела у четвртак 5. фебруара. Како медији јављају, заплена у Северној Македонији долази седам дана пошто је у Србији откривено пет тона марихуане на сеоском газдинству у близини Крушевца, што је рекордан заплена канабиса у држави. Дрога откривена у селу Коњух дошла је, према тврдњама српског Тужилаштва за организовани криминал, из Северне Македоније због чега је и јавни тужилац те државе покренуо истрагу. Македонска државна телевизија преноси да је дрога заплењена 5. фебруара у региону Струмице и на простору где је смештено седиште компаније Алфафарм доо Скопље. Један од власника Алфафарма је Иван Драгнић, кога српски ТОК сумњичи да је пренео канабис из Северне Македоније до сеоског газдинства у Коњуху. У Србији је дрога откривена на имању Радета Спасојевића доскора угледног привредника из Крушевца. Према подацима из Централног регистра, компанија има акцијски капитал од око 529.000 евра и има више сувласника, који су сви из Крушевца. До промене у власничкој структури дошло непосредно пре заплене пет тона у Србији, када је из сувласиштва иступио Д.С. са пријављеном адресом у Бечу.
Матрица није нова. Пре Другог светског рата “улогу Драгнића“ имао је неготински индустријалац Илија Панић- поред осталог и заступник немачке аутомобислке индустрије у Југославији, у садјеству са браћом Огњановић који су из Македоније дитрибуирали хероин са крајњом дестинацијом С.А.Д.
Како бележи Владан Јовановић, суочене са кризом сировина, две водеће фабрике за прераду опијума – Творница кемијских производа у Храстнику д. д. Цеље и Југословенска фабрика алкалоида С & Ф Огњановић биле су принуђене да 2. јануара 1939. потпишу у Београду картелни уговор о заједничком наступу на иностраном тржишту у продаји алкалоида и препарата опијума. Обе фирме су могле пословати на простору читаве Југославије уз обавезу да једна другу месечно извештавају о купцу, количини, цени и начину паковања робе. Поред тога што су једна другој омогућиле увид у своје књиге и фактуре, ове две фабрике су након сваког тромесечја биле изложене супервизији Министарства трговине и индустрије. У случају кршења уговора, једна другој би плаћале пенале у вредности нефактурисане продаје. Оба предузећа је заступао Илија К. Панић, у чијој су београдској канцеларији на Обилићевом венцу одржаване седнице картела, а у присуству изасланика Министарства трговине и тадашњег експерта за картелне режиме у индустрији Стевана Куколече, кога су јаке интелектуалне струје промовисале као сарадника др Милана Стојадиновића.
Скопска фабрике алкалоида С & Ф Огњановић је недуго након свог оснивања почела да се бави утајом прерађеног опијума и шверцом хероина. Стјуарт Фулер, који је био вршио послове шефа за наркотике у одељењу Стејт Дипартмента за далекоисточне послове, у сојству делегата у Друштву народа презентовао је јавности оригиналне извештаје финансијске дирекције с краја 1937. према којима су власници фабрике, браћа Софроније и Филип Огњановић, прерадили 6,8 тона сировог опијума и чак 1.013 кг хероина више од пријављеног. Хапшење Софронија Огњановића омогућио је Михаил Стамбуровски, руски емигрант и шверцер опијума кога је у међувремену заврбовала југословенска полиција Након хапшења, током саслушања, Софроније Огњановић је претио иследнику позивајући се на своје наводне везе са Миланом Стојадиновићем и највишим државним функционерима.
Едо Марковић “Пионир југосоавенског ротарства“ Југословенски ротар, 14.12.1938.
Фабрика браће Огњановић морала је набављати сирови опијум искључиво преко ПРИЗАД-а- Привилегованог извозног акционарског друшта са седиштем у згради која је након рата постала управа агенције ТАНЈУГ (сходно постојећој уредби коју су очито кршили), док је при производном погону именован стални комесар како би се појачала државна контрола. Директор ПРИЗАД-а од 1934. до 1939. у био је Едо Марковић гувернер 77. дистрикта Ротари клуба.Убијен је у дворишту своје куће у Београду 1939. када је у њега пуцао полицијски агент током претреса .
*Владан ЈОВАНОВИЋ СКОПСКА ФАБРИКА АЛКАЛОИДА БРАЋЕ ОГЊАНОВИЋ 1936-1945. 70 ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 2/2018 file:///C:/Users/www/Downloads/63036185.pdf
Сагласно истраживањима Зорице Жарковић, Огњановићи су се одмах прилагодили новим околностима и под бугарском окупацијом променили су и назив фирме и своје презиме у бугарско. Представљајући се као бугарско предузеће и као браћа Огњанови почели су да раде за силе Осовине, највише за болнице и апотеке у Бугарској и на простору Независне државе Хрватске (НДХ). Када се приближио крај рата и постало јасно ко ће из њега изаћи као победник, браћа су поново променила идентитет и македонизовала своје презиме. Бугарска фирма је преко ноћи постала „Македонска фабрика за алкалоиди Ф. и С. Огњановски“. Али то није прошло код нове комунистичке власти, која је запечатила судбину браћи Огњановић, пославши их по кратком поступку у затвор под оптужбом да су током рата били „слуге окупатора“. Држава је 1945.г. преузела власништво над фабриком која ће деценијама успешно пословати под именом “Алкалоид“ Скопје.
Како се за сада чини, и Огњановићи и Драгнићи, Спасојевићи… без обзира на “заверу ћутања“ одбијањем актера да проговоре у истражним поступцима, полако али извесно постају део прошлости великих картела којима границе нису препрека већ “мостови разумевања“