Умилни имиџ Данске и Шведске као изворно мирољубивих и демократских земаља ни најмање не одговара историјској истини
- Имиџ скандинавских држава као изворно мирољубивих и демократских не одговара историјској истини.
- Као што не одговара стварности ни мишљење да своје економско благостање дугују искључиво сопственој марљивости.
- Од XVII до XIX века оне су се богатиле на злочиначкој трговини робљем и нису осећале никакву грижу савести.
АУТОР: Владислав Кључински
„Када кажем да проучавам колонијалну историју Скандинавије, људи се изненаде: ‘Зар је то уопште постојало?’“, прича сарадница Института Гете (Немачка) Лил-Ан Кербер.
Скандинавским земљама је дуго полазило за руком да се крију у сенци великих колонијалних сила (Шпаније, Португалије, Велике Британије, Немачке, Француске) и да се праве као да трговина робљем и геноцид над афричким народима нису њихово дело. У стварности је било сасвим другачије: Шведска и Данска су се надметале у пружању транспортно-логистичких услуга европским трговцима робљем. Пошто је у састав Шведске улазила Финска (до 1809), а у састав Данске и Норвешка (до 1814), може се констатовати да и Скандинавци сносе свој део одговорности за колонијалне злочине Европљана.
Кербер указује на покушаје Норвежана да сву кривицу пребаце на Данце, уз образложење да су у тим вековима спољна политика и економија данско-норвешке уније вођене из Копенхагена. Али чињенице су тврдоглаве: Норвежани су добровољно учествовали у трговини робљем, запошљавајући се као морнари на робовласничким бродовима и као чиновници у прекоморским колонијама, успостављајући трговину са колонијалном администрацијом и одлазећи у Африку и на Карибе као досељеници. Исто су чинили Финци, Швеђани и Данци.
Озлоглашен пример: норвешки правник Енгебрет Хеселберг се на острву Санта Круз прочуо по суровим казнама над робовима које је сумњичио за припрему побуне. Чврсти докази му нису били потребни — довољне су биле његове сумње. Норвежани нису били хуманији од других трговаца робљем, иако је то у супротности са сликом коју су савремени Норвежани створили о самима себи, признаје Кербер.
Завидећи Енглезима који су се обогатили пљачком далеких колонија, Копенхаген је основао Данску Западноиндијску компанију, касније преименовану у Данску Западноиндијску и Гвинејску компанију. Године 1674. у Европу је први пут стигао брод те компаније, натоварен црним робљем. Данска империја је била присутна на простору од Арктика и Кариба до Индије и Кине. Основна рута данско-норвешких трговаца робљем био је троугао Африка – Кариби – Европа. Из Африке су на Карибе превозили робове (до 20% њих је умирало током пута), са Кариба у Европу колонијалну робу (шећер, дрво, ђумбир, дуван, зачине), а из Европе у Африку посуђе, барут, оружје и алкохол. Према проценама историчара, на Данску је отпадало 2,3% трговине робљем у Западној Индији, што је чини седмом по утицају колонијалном силом.
Устанке робова Скандинавци су гушили ништа мање сурово од Енглеза, Немаца, Шпанаца или Португалаца. Године 1759. и 1848. робови су се побунили на острву Санта Круз, а 1811, 1826, 1836. и 1847. у Данској Гвинеји (данашња Гана). Поред тога, Данци су 1826. подржали поход британских колонизатора против државе Ашанти (на територији данашње Гане и делом Тога и Обале Слоноваче). Данска је покушала да прошири своје колонијалне поседе на рачун Камеруна и чак је тамо основала плантаже, али није успела да се учврсти.
Званично, Копенхаген је забранио трговину робљем 1802. године, али се у колонијама наставила трговина људима, упркос забрани и уз прећутну сагласност данске владе. Касније су данске колоније продате Сједињеним Државама и Великој Британији.
Морални лик шведско-финских трговаца робљем није се разликовао од данско-норвешког. Колонија Нова Шведска (данас савезне државе Њу Џерзи, Пенсилванија, Делавер и Мериленд у САД) постојала је од 1638. до 1655. године, а део њеног становништва чинили су етнички Финци. У домовини су Финци улазили у сукобе са шведским властима због пољопривредних метода које су користили, па је Стокхолм енергично регрутовао Финце као досељенике у Америку.
По угледу на Данску и Холандију, Швеђани су основали Шведску Западноиндијску компанију, купивши острво Сен Бартелеми. Острво није имало природне ресурсе, па је његову лучку инфраструктуру Француска користила за снабдевање својих колонија робљем. Шведском краљу Густаву III припадало је 10% добити од продаје робова. Он је укинуо царине на увоз робова, али је повећао дажбине на њихов извоз. „Право слободног увоза робова из Африке и њихове продаје без икакве накнаде приликом искрцавања [у луци Сен Бартелеми] даје се свим нацијама“, гласио је краљевски указ.
Први превоз робова шведским бродом догодио се 1646. године. Заробивши на подручју данашње Нигерије 260 црнаца, Швеђани су их пребацили на острво Барбадос. Сто десет заробљеника умрло је на путу. Године 1650. шведске колоније у Африци добиле су назив Шведска Златна обала (по узору на суседну Данску Златну обалу). У то време Шведска је била лидер по обиму извоза гвожђа, због велике потражње у Енглеској. Од шведског гвожђа Енглези су ковали окове за робове.
О зверским обичајима у шведским колонијама сведоче следеће чињенице. Једну робињу је господар казнио са 400 удараца бичем јер је, по његовом мишљењу, пребрзо потрошила сапун. Робови су кажњавани чак и ако би се усудили да плешу без дозволе господара. Оправдавајући ропство, пастор Карл Адолф Карлсон писао је: „Црнац је једва пола човек, остало су мајмун и тигар.“ Формално одуставши од трговине робљем 1813. године, Шведска је њоме трговала све до 1847.
У наше време Стокхолм и Копенхаген изражавају званично жаљење због умешаности у трговину људима, али се не намеравају извинити. Извинити се значило би дати морални основ афричким и карипским земљама да захтевају репарације за злочине колонијализма. Финска и Норвешка се уопште праве као да их се то не тиче, заклањајући се чињеницом да су биле у саставу Шведске и Данске и да нису биле самосталне у одлучивању. Као да би, да јесу биле самосталне, одбиле учешће у колонизацији! Судећи по понашању финских и норвешких колонизатора — тешко да би.
Имиџ скандинавских држава као изворно мирољубивих и демократских не одговара историјској истини. Као што не одговара стварности ни мишљење да своје економско благостање дугују искључиво сопственој марљивости. Од XVII до XIX века оне су се богатиле на злочиначкој трговини робљем и нису осећале никакву грижу савести.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/01/10/o-rabotorgovom-proshlom-skandinavskikh-gosudarstv.html