- Словени под турском влашћу, изгубивши услове који су им били дати, имали су утеху и наду само у свом још независном свештенству.
- Али лукави фанариоти, који су описано разарање намерно припремили управо у ту сврху, срушили су и то свештенство и потчинили га грчком патријарху у Цариграду.
- Њихова злоба, међутим, није се ни ту зауставила, већ су је проширили још даље!
- Смислили су да у потпуности униште словенску народност у европском делу Турске и да Словене претопе у Грке.
- За то су имали најпогодније средство: већ наметнуто грчко свештенство над Словенима, преко којег су почели нескривено да спаљују преостале бугарске књиге и да из њихових земаља уклањају драгоцене старине које су могле оживети њихов народни дух.
Од уредника И. С.: Дозволио сам себи да у потпуности осавременим, на савремени бугарски језик, један посебно одабран одломак из историјских радова (1860–1861) Г. С. Раковског. Чиним то у вези са актуелним догађајима у Бугарској, ако је веровати информацијама из последњих дана, према којима су бугарски учитељи „преквалификовани” како би стекли „нови, прогресивнији поглед” на фанариотство и јаничарство у нашим крајевима. Чиним то у нади да ће пламене речи Раковског подстаћи управо угледне и, претпоставља се, начитане људе да заузму место на исправној и праведној страни историје, коју данас пишемо за будућност. Ако један учитељ изабере (!) да буде фанариот, нека зна да васпитава јаничаре. Тако спутава, а не унапређује развој свога народа, а ако мисли да га води напред, може да размисли није ли и кретање ка народном гробу такође некакав облик „кретања напред”.
„Ако дела, учињена од памтивека и она која објављују истину, доносе велику општенародну корист, колико тек савремена дела могу бити корисна наука народима и усмеравати их ка њиховом исправљању!” — Георги Стојков Раковски
Многи од наших Бугара, не знајући из којих је разлога и начела покренуто питање независног свештенства, које их данас заокупља, различито о њему мисле, а нарочито наши једноверни Руси, који су прошле године у „Руским ведомостима” објавили једно недостојно излагање, покушавајући њиме да оправдају фанариотско свештенство и оптуже нас, Бугаре!
Ми, који знамо од каквих је људи подстакнут писац који се прихватио да објави такво излагање у „Руским ведомостима” и у посебној књижици, која је одмах послата фанариотима и слободним Грцима у знак ауторове захвалности и која је огорчила многа словенска срца чак и у самој Русији, нећемо губити време одговарајући на такве глупости, које немају никакве ваљане доказе, већ представљају клевете које је неколико фанариотских свештених лица, настањених у Петрограду, прибавило и списатељски исплело. Она се, својом уобичајеном фанариотском притворношћу и лукавством, улагују око Светог сабора и лукаво прикривају своје нечасно пређашње и садашње понашање, које се погоршава са сваким следећим поколењем. Заогрнувши се лажним кнежевским и наследним именима, која онима који их носе у Петрограду дају известан сјај и слободан приступ важним лицима, они обмањују простодушне Русе под плаштом побожности, некажњено пљачкају сребро и злато, а у исто време избацују лукаво исплетене клевете против Бугара, представљајући их као незахвалне и као оне који дишу западним духом! (1)
Писац — дубокоумни богослов, обузет празноверјем и сујеверјем средњег века — у својој књижици првенствено приписује дар и наслеђе Светога духа, изливено у главе самих фанариотских Грка, да једино они могу бити свештеноначалници, свеци и богопомазана лица, прави наследници Мелхиседекови!
У данашњем веку просвећености, када је цео свет почео да отвара очи и када сваки народ жели и настоји на све могуће начине да учврсти своју самосталност, било би смешно да одговарамо на богословске и чудотворне тврдње једног сујеверца, нарочито када је реч о делима која су нам учинили фанариоти, познати читавом свету као безбожници, сплеткароши, издајници и свелукави људи, како их је још давно описао један њихов Византинац:
„Народ немилосрдан, свирепог срца и мрзитељ добра, корен гордости, грана зломислија, цвет охолости, изданак јелинског рода, који презире људске родове, а сам је достојан истинског презира, јер мисли да сви други народи као да и не постоје на овом свету.” (2)
Ми ћемо приповедачки изложити узроке и почетке овог питања, које ће ускоро бити решено у корист бугарског народа, према сведочењима некадашњих очевидаца, од којих многи у њему посредно или непосредно учествују. А бугарски читаоци, међу којима се још налазе многи живи сведоци који о тим стварима знају све или понешто, потврдиће истину коју смо описали.
Али пре него што пређемо на нашу тему, морамо рећи нешто о ранијим временима
Старојелинска књижевност, која је отимала и накнадно присвајала туђе народности и подвиге, у почетку је и током неколико векова засенила књижевност свих европских народа, све док европски научници нису упознали Хиндустан, са његовом пребогатом књижевношћу и дубоким наукама које постоје од памтивека. Неке од њих сачуване су у старим грчким књигама, али се у њима виде само као слабе искрице, преузете из огњезарних светилишта Хиндустана! А што се тиче почетка хришћанства у Европи, које је први започео сам апостол Павле у Македонији и Дарданији и које су македонски Бугари проширили по читавој Илирији, оно се после три стотине година развило заслугом Константина Великог, који уопште није био Грк. Али и о њему су Грци, који су се после Константина Великог населили у Византијској држави и увели свој језик, исплели бајке и легенде да су они наводно просветили читав словенски род хришћанством и измислили им писменост, и то тек у деветом веку после Христа, на Преславском двору! Иако су македонски Бугари још од времена апостола Павла примили хришћанство, оснивајући прву цркву у Европи, према сведочењима тог истог апостола Павла. (3)
Каква би већа бесмислица могла постојати од тога да се почетак хришћанства и стварање писмености за све Словене смешта тек у девети век после Христа? Говоримо о Словенима, који су још тада чинили народ од више од сто милиона људи, од којих је огроман број од памтивека живео међу Грцима и Латинима у Европи, имао царства и државе и непрекидне грађанске и трговачке односе са тим образованим народима — а ипак су ти Словени, наводно, остали без писмености све до деветог века! На византијски престо су се до тог времена успињали управо словенски самодршци и славне војсковође, какви су били Управда Велики, (4) Велизар и други, који су састављали законске прописе који и данас служе као пример образованим Европљанима!
Присвајања свештеноначалства у Бугарској
У поменутом покрштавању Преславског двора одједном видимо сплетке са грчке византијске стране ради али снажна десница Симеона Великог, бугарског цара, одбија сваки грчки утицај и поставља самосталног и независног патријарха у Бугарској. После пада Симеоновог дома, за време његовог сина цара Петра, Бугарска пада под византијску власт, пошто ју је освојио Цимискије, а истовремено Грци руше и њено свештеноначалство. Али то не траје дуго. После смрти Цимискија, који је владао само четири године, на бугарском престолу појављује се Шишман Мокри са своја четири сина (976).
Самуило, Шишманов син, проширује бугарску државу од Дунава, преко Преслава, до граница Тракије у близини града Једрена и даље; преко Охрида до Јадранског мора; преко Мелника, Сера и Верије до Архипелага; од Ларисе до Термопила. Тај славни и храбри бугарски цар Самуило поново успоставља бугарско свештеноначалство и преноси свој престо у Охрид и Преспу. Трново, стара бугарска престоница и Самуилова отаџбина, задржава свој патријаршијски престо, док је Охрид у односу на њега другостепен.
После четрдесетогодишње крваве борбе, у којој су Бугари показали највећу храброст и мужевност, коначно су пали под византијску власт, а њихов победник Василије, пореклом Бугарин, добио је име Бугароубица. Од 1019. године бугарско царство поново је пало под Византинце, иако се многе појединачне планинске тврђаве никада нису покориле Византији, све до појаве Асена I 1186. године. У том раздобљу Грци Византинци поново су срушили бугарско свештеноначалство.
Асен I и његов брат Петар, унуци Гаврила, Самуиловог сина, ослободили су Бугарску од византијске власти, осветили се Грцима и добили име Гркоубице. Они су поново обновили бугарску патријаршију у Трнову и Охриду и поново проширили бугарске границе на целу Тракију, Македонију, Арбанију, Србију, Драч и друго. Од Асеновог доба до пада Бугарске под турску власт 1393. године, бугарско свештеноначалство непрестано је било самостално и независно.
Познато је да су Турци, освојивши Бугарску и Србију, те земље заузели мачем и нападима, а делимично и уговорима
Читаве области су, без икаквог крвопролића, положиле оружје и прихватиле такве услове да се може рећи да су постале султанови савезници. Главни услов био је да могу слободно да носе своје оружје и да у свако доба, када их султан позове, буду спремни да ратују заједно са њим, под својим старешинама и заставама. Та војска састојала се претежно од војника. Други услов био је да њихово вероисповедање остане слободно, а њихово свештеноначалство независно, као што је било и раније. Они који нису били ратници требало је да плаћају по један драм сребра на главу или по 50 дукахца (бодки 5 аспри), и то само за мушкарце који су достигли законску старост. 6 Тако су се свештене старешине Бугара и Срба избавиле од турске власти и остале независне као и дотада.
У Трнову је бугарски патријарх остао још дуго после пада бугарског царства, али о њему још немамо откривене тачне доказе о томе када су фанариоти почели да делују како би га свргнули и заменили Грком фанариотом, који је носио титулу Eζαρχος πασηϛ Βουλγαρίας — егзарх целе Бугарске. Али за Охрид, где је такође постојао бугарски патријарх, и за Пећ, односно Ипек, где је био српски патријарх, имамо тачне доказе да су се ти словенски свештеноначалници задржали још дуго, као што су доказали различити учени Бугари и Срби и као што ћемо и ми нешто додати у наставку.
После освајања Цариграда Турци су и тамо оставили грчког патријарха, озаконивши га ферманом и дајући му власт над вероисповедањем његових једноверних Грка, као и право да се његов избор обавља по старом обичају. Уз то су му одредили и годишњу плату, што се поштовало током кратког времена. Јер су исти ти фанариоти убрзо почели да врше велике злоупотребе и да купују патријаршијски престо, надмећући се и свађајући међу собом уз најлукавије сплетке, због чега су им тадашњи султани одузели првобитну част коју су им благонаклоно указали у ранијим временима.
Познато је да је Цариград претрпео велико разарање и пустошење за време турског освајања, па је тадашњи султан, како би поново населио тај велики и блистави град, био приморан да доведе и пресели људе из различитих области, а нарочито оне византијске Грке које је византијски двор прогнао или који су сами побегли у Брусу и Једрене, градове које су Турци одавно освојили. Ти Грци били су прогнани или су побегли од прогона византијске грчке власти због свог лошег понашања и свадљивог духа, а већ су деловали и против сопствене отаџбине!
Ти Грци населили су се око Цариградске патријаршије, на месту које до данас носи име Фенер, и по њему су добили ново име — фанариоти. Они нису имали никакав занат, нити су умели да се баве трговином, јер су били грађански сплеткароши, навикнути да живе од туђег зноја. Са највећим бесчашћем и бесавесношћу прикачили су се као гладне пијавице око патријаршије, а патријаршијски престо постао је за њих оруђе зараде и користољубља! Какве су се злоупотребе и крчмарења догађали у такозваној „великој цркви”, како су је ти Грци називали, у том зборишту различитих бегунаца и прогнаника од којих се састојала фанариотска руља, опширно су описали и сами њихови летописци!
Број фанариота растао је из дана у дан због њима сличних скитница и сплеткароша,
који су се досељавали у поменуто место Фенер у Цариграду. А пошто малобројни Грци, који су држали Цариградску патријаршију, нису били задовољни приходима које им је она обилно давала и нису могли њима да засите своја ненасита срца жељна сребра и злата, смислили су да сруше словенска свештеноначалства и да све православне хришћане потчине власти фенерског патријарха!
Турска држава, која је успостављена у Константиновом граду, 7 морала је да одржава грађанске и трговачке односе са тадашњим немоћним краљевствима. Из тога се родила потреба за познавањем европских језика. Али Турци, у складу са тадашњим духом правоверја, не само што нису учили стране језике већ нису дозвољавали ниједном ђаурину да им се непосредно обраћа на страном језику, макар он био и посланик неког европског цара, јер су сматрали да би им то оскрнавило слух. Таква ствар морала се обављати преко тумача, односно терџумана, и то уз велико понижавање представљених посланика. Ако је неки посланик имао потребу да нешто изложи Порти у име своје владе, морао је да измоли дозволу, а затим би га неколико бустанџија извело пред великог везира, који је по моћи био други одмах после султана. Држали су га као кривца и приморавали да се неколико пута поклони пред великим везиром, смирено гледајући у земљу и обраћајући се тумачу, који је преносио говор посланика, додајући му најснажније изразе покорности и ропства!
Велики везир је, у зависности од расположења, много пута као одговор на посланство наређивао да посланику ударе неколико батина по табанима, да га затворе у посланичку тамницу Једикуле — Седам кула, или да га једноставно обесе, ако га је нечим расрдио! Први тумачи били су Јевреји, који су увек имали приступ Турцима, трпели свакаква понижења и нудили се као њихово оруђе за најнечовечнија дела против хришћана. Они су били и први турски лекари, саветници и издајници, као и њихови први трговци — базиргјанбаше.
Фанариоти су на то обратили пажњу и потрудили се да преузму јеврејску службу, у чему су и успели
Човек је приморан да помисли како ниједан други род, осим Јевреја и фанариота, није могао да поднесе такву службу у то време. Они који су се тада налазили у турској служби морали су да трпе и чине све — лажи, клевете, издаје, бешчашћа, понижења, а понекад и батинање по табанима! Наши Бугари, који су дуго били уз Турке, осим војне службе нису могли да поднесу ништа друго због своје природне истинољубиве и мужевне конституције, односно карактера. Због тога су у оно време фанариоти успели да се учврсте код Турака и да им се приближе у толикој мери да стекну највећи утицај на турске послове, који траје све до данас.
И тако, када су се лукави фанариоти учврстили код турске владе и стекли велики утицај на турске послове, почели су непрестано да размишљају како да сруше словенска свештеноначалства и да испредају најбесрамније и најнечовечније клевете против Бугара и Срба. Подстицали су Порту тврдњама да би ти народи, ако остану под лаким условима који су им дати и ако задрже своје независно свештенство, могли веома брзо да устану против султанске власти и ослободе се турског подаништва.
Османска Порта најпре је почела да укида услове дате Словенима, а нарочито да уклања њихове војне старешине и да мало-помало ограничава број војника који су били Словени и који су имали обавезу да се заједно са Турцима боре против њихових непријатеља. Османска Порта у почетку није могла да дира веру наоружаних људи, од којих је могла да очекује снажан отпор, већ је најпре морала да уништи њихову снагу. Да би то остварила, Османска Порта смислила је да оснује јаничарску војску. Летописи не описују пажљиво како је од словенских поданика Турске настала та јаничарска војска. Али услови више нису били исти као раније за словенске војнике под турском влашћу, већ је њихова хришћанска вера силом и крвопролићем мењана у мухамеданску.
После уништења словенских старешина и њихових одреда, или после наметања нових услова за останак у турској служби, неколико паша са великом војском послато је у различите крајеве Бугарске и Србије, са наређењем да одузму преостало оружје Словенима, да побију угледније мушкарце међу онима који су били способни да носе оружје, као и писмене људе. Малолетнике и младиће од 13 до 18 година требало је сакупити и послати у град Једрене, где су насилно потурчени. Млађе су раздвојили и узели у службу код турских великаша и старешина, а од старијих су образовали војне пукове са извесним уређењем, назване јаничари — новосакупљени или новопримљени у мухамеданску веру.
Криста Хук — „Дечак присилно регрутован девширмом у 16. веку”
Они Бугари и Срби који су против своје воље примили мухамеданство избегли су оштри непријатељски мач, и то су данашњи потурчени Бугари, такозвани Помаци, и Срби Бошњаци. То се спроводило постепено и током дугог времена после турског освајања Бугарске. Помаци се још старају о гробљима својих предака и на њима обављају поједине хришћанске обреде! Међу њима су сачувана и многа бугарска породична имена. Код њих се налазе и старобугарски записи и повеље, као и старе народне песме које су веома занимљиве за бугарску историју. Уопште узев, они говоре чистим бугарским језиком, осим оних који су живели међу Турцима и научили понешто турског.
Поред тога, османска власт довела је различите одреде, сакупљене у Азији, који су се називали делије и зумре оџаци, да лутају по читавој Бугарској и Србији, да угњетавају те сиромашне народе и да у потпуности угасе њихов народни ратнички дух! Ти одреди, или тачније та руља злочинаца, којима су се у новије време придружиле и друге банде назване капусузи — беспосличари и други, какве су биле познате крџалије, годинама су лутали читавом Бугарском и Србијом, убијали, пљачкали и окивали разоружани народ, обешчашћивали његове девојке, насилно их потурчавали и чинили највећа зла која данашњи човек не може ни да замисли! То свирепо и нечовечно средство опустошило је та два народа, довело их до најдубљег незнања и простоте и отупило њихов народни дух до крајњих граница. Пошто је свако очекивао разарање и смрт, спасавао се бекством у Аустрију, Банат и различите крајеве Русије, Влашке и Богданске, а понекад и другде, где њихови потомци живе и данас!
Фенерско лукавство није се ограничило на то. После успешног првог ударца уследило је друго, још веће зло у њихову корист, које је представљало главни циљ, као што смо раније рекли. Словени под турском влашћу, изгубивши услове који су им били дати, имали су утеху и наду само у свом још независном свештенству. Али лукави фанариоти, који су описано разарање намерно припремили управо у ту сврху, срушили су и то свештенство и потчинили га грчком патријарху у Цариграду. Њихова злоба, међутим, није се ни ту зауставила, већ су је проширили још даље!
Смислили су да у потпуности униште словенску народност у европском делу Турске и да Словене претопе у Грке. За то су имали најпогодније средство: већ наметнуто грчко свештенство над Словенима, преко којег су почели нескривено да спаљују преостале бугарске књиге и да из њихових земаља уклањају драгоцене старине које су могле оживети њихов народни дух. Из цркава су протерали њихов матерњи језик и заменили га грчким. Словени под турском влашћу били су, с једне стране, свакодневно пљачкани и уништавани од поменуте руље злочинаца, која је међу њима лутала све до 1828. године, а са друге стране били су притиснути грчким свештенством, које међу њима није допуштало ни најблеђи зрак словенства. Зато су морали потпуно да изгубе свој народни дух и западну у мртвачку непокретност.
Грчко свештенство највише је беснело над Бугарима 1764. године, у време фанариота и словеномрсца, патријарха Самуила, који је свечано спаљивао старобугарске књиге и нескривеним насиљем увео грчки језик у целој Бугарској, не само у црквама већ је послао и грчке светогорске монахе, пробисвете, да надзиру да се нигде не чита и не предаје на бугарском, него искључиво на грчком језику! Још од тог времена, па све до данас, у многим крајевима Бугарске налазе се стари Бугари који не знају ниједну грчку реч, а пишу на бугарском језику грчким словима и моле се Богу на грчком, не знајући шта мрмљају. Из тог времена и данас се на појединим местима проналазе старобугарске књиге зазидане у зидовима и закопане у шупљинама дрвећа по шумама. Очигледно су их разборити Бугари скривали како би их спасли од светог грчког огња!
У то време укинута је Српска патријаршија у Пећи, односно Ипеку, коју Грци називају архиепископијом, а три године касније и Бугарска охридска патријаршија!
Напомене:
- Бел. ред. И. С.: Колко интересно! Близо два века по-късно след тези наблюдения на Раковски, чак до ден днешен в руската книжнина българите продължават да са представяни като „неблагодарни“, „дишащи западния дух“ и „предатели“ на руско-неовизантийската доктрина, оправдана с фанариотски лъжи.[^]
- Бел. авт: Стар византийски писател, дук по времето на Палеолозите. Това съчинение е издадено в Липиска [Лайпциг — бел. ред.] на 8-на виш, на страница 253.[^]
- Бел. авт.: Виж обширно за това в съчинението: „Кратко разсъждение върху тъмните и лъжовни начала, на които е основана старата история на всички европейски народи“.[^]
- Бел. ред. И. С.: Става дума за Управда-Юстиниан Велики, вж. книгата „Покушението над Юстиниан“.[^]
- Бел. ред. И. С.: Най-дребната разменна монета.[^]
- Бел. ред. И. С.: Има се предвид законна възраст за набор в армията, от която младежите са могли да се откупят.[^]
- Бел. ред. И. С.: Има се предвид Константинопол, Цариград.[^]