У основи „уједињујуће“ концепције леже деструктивне идеје
- Јер на првобитно деструктивним идејама не може се изградити конструктивна стратегија и политика.
- Евроазијска интеграција постсовјетским земљама културно и историјски је ближа, чак и ако се узму у обзир повремено сложени односи Степе и Русије.
- А ако узмемо у обзир да је постојбина турских народа (како сматрају и у самој Турској) митска долина Ергенекон на Алтају, онда би по тој логици управо Русија била колевка турског света.
- А Турска, са својим историјским мешањем различитих народа у отоманском топионичком котлу, тешко да може да се похвали „чистотом турских гена“.
- Као што се ни писмо коришћено у Османском царству (арапско писмо) или касније у савременој Турској (латиница) не може назвати аутентичним турским писмом – такво је у ствари било руничко писмо.
- Занимљиво је да је један од првих турских идеолога пантуркизма био још један Јеврејин – Мојсије Коен из Македоније, који је узео име Текин Алп.
- Он је 1914. године објавио пропагандистички текст „Шта Турци могу добити од овог рата“, где је указивао да се уједињење турских народа под вођством Османског царства може постићи уништењем „московског непријатеља“.
АУТОР: Леонид САВИН
Дана 22. новембра 2025. године Организација турских држава (ОТД.) одржала је први састанак врховних ревизорских институција, отворивши још једну страницу у сарадњи ових земаља Ако се погледа званични сајт ове структуре, уочљива је извесна нејасноћа њених циљева. Различите иницијативе замагљене су неком општом идентичношћу. Међутим, о изворима те идентичности се не говори. А када се обраћамо идеологији пантуркизма, неопходно је посматрати је у ретроспективи, јер је за многе Турке то извесна идеологема већ усађена у њихов ментални код. И чак ако савремени идеолози Организације турских држава то отворено не наглашавају када је реч о њиховим интересима у Централној Азији и даље, где живе турски народи, подразумева се подсвесно онај пантуркистички пртљаг који су наследили од идеолога претходних епоха – како Османског царства, тако и Турске Републике из периода хладног рата. Какав је тај пртљаг?
Арминијус Вамбери (Херман Вамбергер) сматра се оснивачем и популаризатором концепције пантуркизма. Овај необични становник Аустро-Угарске, рођен у малом граду на југу данашње Словачке, потицао је из сиромашне јеврејске породице, али је захваљујући својој марљивости у учењу савладао више језика, што му је помогло у каријери. Вамбери је путовао по Отоманском царству, Русији, Персији. Његовим истраживањима приписује се и теза о коренима мађарског језика у такозваној турко-татарској групи. Године 2005. Национални архив Велике Британије објавио је тајне документе по којима је Вамбери био британски тајни агент. А познато је да су управо Британци стајали иза низа устанака арапских племена на деловима територије Османског царства, што је убрзало његов распад.
Занимљиво је да је један од првих турских идеолога пантуркизма био још један Јеврејин – Мојсије Коен из Македоније, који је узео име Текин Алп. Он је 1914. године објавио пропагандистички текст „Шта Турци могу добити од овог рата“, где је указивао да се уједињење турских народа под вођством Османског царства може постићи уништењем „московског непријатеља“.
Још један познати и у савременој Турској поштован пантуркиста био је Зија Гјокалп – филозоф, новинар, писац и припадник младотурског покрета. Такође је био главни идеолог партије „Јединство и напредак“. Познато је да је активан проповедник пантуркизма постао након сусрета 1912. у Истанбулу са људима са Кавказа, из Казања и са Крима. Гјокалп је сматрао и да је Ничеов надчовек у ствари – Турчин. Узгред, он је један од оних који сносе одговорност за геноцид над Јерменима, јер је од 1913. године обављао функцију заменика министра унутрашњих послова Османског царства.
Гјокалп је заједно са више других личности учествовао у изради војно-политичког пројекта „Туран Јолу“ (Пут у Туран) и тумачио пантуркизам у националистичком, буржоаско-модернистичком кључу, па су његове идеје биле искоришћене у реформама Кемала Ататурка. Пут у Туран подразумевао је апсорпцију Кавказа, Крима и Средње Азије све до Кине (тадашњег Туркестана) од стране Турске.
У својим делима Гјокалп се позивао и на мотив црвене јабуке (Кизил Алма). У турској државно-мифолошкој традицији (првобитно код Огуза) црвена јабука означавала је идеју да Турци ставе под своју власт друге народе и државе. Такође се говорило и о стварању јединствене светске државе на чијем челу би стојао Турак.
Гјокалп је формулисао и појам „турског идеала“ или „мењкуре“, који се и данас користи међу турским политичарима и националистима.
У савременој Турској, у време секуларног режима, активни идеолог пантуркизма постао је оснивач Партије националистичког покрета и радикалног националистичког покрета „Сиви вукови“ – Алпаслан Туркеш. Био је професионални војник и учествовао у пучу 1960. године. Он је био и задужен за контакте са НАТО-ом и практично је представљао координатора операције НАТО „Гладио“ у Турској, што је подразумевало политичке чистке левичарских елемената у земљи.
И ако је Текин Алп говорио о неопходности распада Руске империје, Туркеш је тврдио готово исто – али у односу на Совјетски Савез (био је жестоки антикомуниста).
После распада СССР-а, пантуркисти у Турској прелазе на политику експанзије у земље Централне Азије, будући да су сматрали да је то добра прилика да Турска попуни настали политички вакуум.
У тексту уредника листа Milliyet Самија Коена из септембра 1992. на ову тему помиње се да националистички писац Џенгиз Чандар заправо изједначава пантуркизам и неоосманизам. Он пише да се Турска суочава са историјском мисијом и да је неопходно развијати империјску визију. Она, каже он, нема ништа заједничко са експанзионизмом и авантуризмом – то је слободно кретање људи, идеја и робе… А Таха Ајкол тврдио је да је „Турска сада центар инспирације за све турске народе и зато је потребно успоставити турско Содружништво“.
Знаковито је да концепција „Стратешке дубине“ Ахмета Давутоглуа – који је био министар спољних послова, лидер владајуће Партије правде и развоја од 2014. до 2016. и у истом периоду премијер – такође укључује и пантуркизам и идеје неоосманизма (односно доминацију над историјским територијама Османског царства од земаља Блиског истока и Северне Африке до Балкана и Северног Кавказа).
Да ли су тога свесни политички лидери Казахстана, Киргизије, Узбекистана, Азербејџана и Туркменистана? Јер на првобитно деструктивним идејама не може се изградити конструктивна стратегија и политика. Евроазијска интеграција постсовјетским земљама културно и историјски је ближа, чак и ако се узму у обзир повремено сложени односи Степе и Русије. А ако узмемо у обзир да је постојбина турских народа (како сматрају и у самој Турској) митска долина Ергенекон на Алтају, онда би по тој логици управо Русија била колевка турског света. А Турска, са својим историјским мешањем различитих народа у отоманском топионичком котлу, тешко да може да се похвали „чистотом турских гена“. Као што се ни писмо коришћено у Османском царству (арапско писмо) или касније у савременој Турској (латиница) не може назвати аутентичним турским писмом – такво је у ствари било руничко писмо.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/11/29/ob-istoricheskom-nasledii-pantyurkizma.html