Резултати одражавају огромне размере исламизације коју је спроводила Османска држава
- Многи људи у Турској откривају географско порекло повезано са Андалузијом, Балканом, Грчком, Јерменијом, Кавказом и ширим подручјем Блиског истока, а не само са централном Азијом.
ДНК тестови постали су велики тренд у Турској, а млади откривају грчке, јерменске и друге корене (словенске – прим. прев). Шок је огроман, нарочито када је реч о грчком (и словенском) пореклу. Турски националистички наратив урушава се из дана у дан. Поздрављамо нашу изгубљену браћу и сестре који живе у Турској.
Феномен ДНК тестова у Турској последњих година изазива велико интересовање и бројне расправе, указујући на сложену историјску и генетску мозаичност данашње „турске државе” и наводних „турских грађана”.
Масовни приступ генеалошким платформама, као и објављивање османских регистара становништва које је турска држава омогућила 2018. године, пружили су милионима грађана прилику да истраже своје корене, што је многе од њих шокирало.
Многи људи у Турској откривају географско порекло повезано са Андалузијом, Балканом, Грчком, Јерменијом, Кавказом и ширим подручјем Блиског истока, а не само са централном Азијом.
Резултати одражавају векове размене становништва, исламизације и миграција унутар Османског царства.
Османско царство систематски је спроводило протеривање и пресељавање становништва из једне покрајине у другу како би контролисало територије, угушило побуне или населило муслиманске досељенике.
Мотиви за прелазак на ислам кретали су се од могућности друштвеног и економског напредовања, попут ослобађања од главарине, и привилегија које су уживали јаничари, до присилне исламизације током ратних сукоба.
Административна подела поданика на основу верске припадности спречавала је потпуну асимилацију становништва, омогућивши опстанак снажних хришћанских и јеврејских заједница све до коначних размена становништва у 20. веку.
Ова динамика створила је сложен мозаик етничких група, језика и религија, чије су последице и данас видљиве у демографији и културном наслеђу.
Потписивање Конвенције из Лозане 30. јануара 1923. године увело је прву обавезну размену становништва засновану на верском идентитету, чиме је из корена промењена демографска карта Грчке и Турске.
Општи подаци о размени становништва
Грци православне вере пресељени у Грчку
Око 1.221.489 људи пресељено је из Мале Азије, Понта, Источне Тракије и са Кавказа. Већина њих већ је била избегла у Грчку након Малоазијске катастрофе 1922. године (после чега је уследила катастрофа за Србе и Бугаре у тзв. Егејској – Грчкој – Македонији – прим. ур.).
Муслимани пресељени у Турску
Око 355.000 до 400.000 људи напустило је грчку територију, укључујући (словенску Македонију која је подељена), Епир, Крит и острва у Егејском мору.
Из размене су били изузети православни Грци из Цариграда, са Имброса и Тенедоса, као и муслимани из Западне Тракије.
Друштвене и политичке реакције на откривање порекла и идентитета
За поједине људе ова открића представљају извор личног изненађења или повод за преиспитивање сопственог идентитета у Турској, постепено, али постојано мењајући наратив о „Турцима” у данашњој суседној држави.
Док поједини аналитичари сматрају да ова сазнања подстичу расправе о традиционалним националистичким теоријама, званична државна и друштвена структура у Турској и даље се првенствено заснива на наводном заједничком културном, језичком и политичком идентитету, који, наравно, не постоји.
Младе генерације често показују већу спремност да прихвате сложеност сопственог порекла, користећи је као мост за комуникацију између народа овог региона.
„Поздрављамо нашу изгубљену браћу и сестре који живе у Турској.“
Даће Бог да их вратимо својим срБским / словенским коренима.
За то нам треба један план, добровољци и добра воља.
Све од Португалије до Патагоније је словенско.