Никола Аврејски, Историја европске идеје, Институт за политичке студије, Београд, 2026, стр. 160.
- Поистовећивање Европске уније са Европом, што је посебно присутно у академским круговима који примају ЕУ грантове (грантоједи, како их популарни титулишу у медијима) потиснула је у други план развој европске идеје, односно довело је до банализације евро-интеграција.
- Истовремено, када је ЕУ постала антисловенска, прво антисрпска и антируска, а прикривено и антибугарска, питања о Европи су постајала све учесталија.
- Јавност је тражила одговор шта је то европска идеја?
- Да ли је то идеја еро-атлантских интеграција са својим сатанизмом и антихришћанством, промоцијом погрешних вредности, милитаризацијом… Или се, ипак, овде ради о нечем другом, па и о геополитичкој злоупотреби европске идеје.
- Одговор се добија у књизи Николе Аврејског, Историја европске идеје
АУТОР: Проф. др Зоран Милошевић, научни саветник
Управо овај недостатак у представљању идеје Европе уклања Никола Аврејски, познати бугарски научник, са својим делом „Историја европске идеје“, коју је објавио на бугарском 2024. године.
Оно што је интересантно јесте како се Аврејски обрео међу Србима. Наиме, када смо организовали међународну конференцију „Српско-бугарски односи – питања сарадње и перспектива“, чланак Николе Аврејског[1] је привукао пажњу, не само учесника конференције, него и шире читалачке публике.
Затим је заблистао у интервју – анализи „О судбини Бугарске у Европској унији“, који је објављен у монографији „Пропаст Бугарске у Европској унији“,[2] али и другим међународним конференцијама које је организовао Институт за политичке студије из Београда. Тако је, на неки начин, Аврејски постао „научна звезда у Србији“, односно интелектуалац чије мисли су се пажљиво читале у српској научној заједници.
Схватајући да, ипак, за Аврејског, пре свега због касног упознавања са делом овог бугарског научника, треба још нешто учинити да би се приближио научној јавности код нас, у разговорима са преводиоцем ове монографије Дајаном Лазаревић закључивали смо да треба превести неку његову књигу. Лазаревићка је то добро запамтила, а онда изненадила и потписника овог поговора и самог Аврејског преводом ове монографије.
Књига Николе Аврејског „Историја европске идеје”, дакле, можемо рећи, представља важно истраживање настанка, развоја и политичког сазревања европеизма од античких времена до завршетка Другог светског рата. Аутор полази од уверења да савремена европска интеграција није производ искључиво околности насталих после 1945. године, већ исход дуготрајног историјског процеса у којем су се постепено обликовали свест о културној припадности Европи, идеја заједничке судбине европских народа и бројни пројекти њиховог политичког повезивања.
Књига је подељена у три главе и седам тематских целина. Прва глава посвећена је изворима европеизма и прати прелазак Европе из мита у географски и културни појам. Полазиште је старогрчки мит о феничанској принцези Европи, коју Зевс у обличју белог бика одводи на Крит. Тај мит, према аутору, симболично сведочи о азијским коренима европске културе и хеленским темељима европске цивилизације. Потом се показује како је назив Европа прошириван од средишње Хеладе, преко Балкана и Средоземља, до већег дела континента. У грчко-персијским сукобима јавља се снажнији осећај културне различитости између Европе и Азије. Хелени су себе почели да доживљавају као Европљане, али су истовремено друге народе означавали као варваре. Аврејски тако већ у антици уочава противречност која ће дуго пратити европску идеју: способност стварања универзалних вредности, али и склоност искључивању „других”.
Ренесанса је приказана као преломно раздобље у којем се европска свест постепено ослобађа искључиво религијског оквира. Обнова античког наслеђа, хуманизам, развој штампе и јачање световних држава омогућили су ново разумевање Европе и појаву првих разрађених планова политичког уређења континента. Рационализам и просветитељство затим су довели до формирања световног европског идентитета заснованог на разуму, напретку, науци, природним правима и толеранцији. Ипак, аутор не идеализује овај развој: Европа је прокламовала слободу и универзалне вредности, док је истовремено спроводила колонијална освајања, економску пљачку и културну хијерархизацију света.
Трећа и најобимнија глава посвећена је сазревању европеизма од Француске револуције до краја Другог светског рата (у овом периоду идеју Европе су преузели окултисти и зато је добијала накарадан, милитаристички дух). Француска револуција означена је као пресудан тренутак, јер идеју европског јединства премешта из дворова и црквених кругова у јавност, интелигенцију, политичке покрете и грађанско друштво. Либерализам, демократизам, социјализам, пацифизам и федералистички покрети понудили су сопствене визије будуће Европе. Значајно место добијају Имануел Кант и идеја „вечног мира”, Ђузепе Мацини и „Млада Европа”, Виктор Иго и замисао Сједињених Држава Европе, као и бројни правници и мировни активисти који су предлагали европски парламент, суд, устав или федерацију.
Аврејски посебно преиспитује однос национализма и европеизма. Насупрот схватању да национална идеја нужно негира европско заједништво, он показује да су национални покрети ослобађали потчињене народе, стварали модерне државе и ширили простор европског политичког живота. Проблем није био у националној еманципацији, већ у њеном претварању у великодржавни шовинизам, империјализам и милитаризам. Европа XIX века тако се појављује као простор убрзаног повезивања и развоја међународних организација, али и као континент колонијализма, антисемитизма, прогона мањина и трке у наоружању.
Први светски рат представља трагичну потврду упозорења европеиста. Европа из њега излази ослабљена, разорена и зависна од Сједињених Америчких Држава, док бољшевичка револуција нарушава њено политичко јединство. Ипак, европска идеја после 1918. године добија масовну подршку. Посебна пажња посвећена је Рихарду Куденховеу-Калергију и Паневропском савезу, као и покушају Аристида Бријана да у оквиру Друштва народа покрене стварање европског савеза. Неуспех тог пројекта аутор повезује са британском резервисаношћу, немачким реваншизмом, совјетским неповерењем и неспремношћу државних елита да ограниче национални суверенитет.
Посебно снажан део књиге чини анализа злоупотребе европске идеје у фашистичкој и нацистичкој пропаганди. Нацистичка „Нова Европа” није почивала на равноправности народа, већ на немачкој расној и политичкој доминацији, искључивању Словена, уништењу Јевреја и експлоатацији окупираних земаља. Насупрот томе, покрети отпора током Другог светског рата развили су идеју демократске и федералне послератне Европе. Управо у њиховим програмима европска идеја, прочишћена искуством два светска рата, достиже зрелост и постаје основ будућих интеграционих подухвата.
Највећи допринос књиге лежи у ширини историјске перспективе и настојању да се европеизам представи као заједничко наслеђе целог европског континента, а не само Западне Европе, чему су, иначе, склони западноевроспки научници.
Аврејски убедљиво показује да Европа није само простор Запада, латинског хришћанства и савремених евроатлантских интеграција, већ резултат сусрета хеленског, римског, византијског, православног, римокатоличког, протестантског и световног наслеђа. Посебно је драгоцено истицање улоге Балкана, Византије и словенских народа, који су у многим западним синтезама потиснути на маргину. Драгоцени, јер су управо балкански народи заједно са Русијом извпдили са странпутице европске интелектуалце и политичаре који су заступали идеју о надчовечности човека са Запада. Управо су Словени током првог светског рата показали да социјални дарвинизам (коме су следиле Аустроугарска и Немачка, а и још неке европске државе) по коме су Словени нижа раса не може да издржи борбу са њима. Словени су и други пут вратили Европу са странпутице после Другог светског рата, а биће да ће требати и трећи пут.
„Историја европске идеје” значајно је дело за историчаре, политикологе, правнике, културологе и читаоце заинтересоване за корене европског уједињења. Њена главна порука јесте да европско јединство није природно дато нити једном заувек освојено. Оно је плод дугог, противречног и често трагичног искуства. Зато историја европске идеје није само прича о прошлости, већ и упозорење савременој Европи: заједница може опстати једино ако се заснива на равноправности народа, поштовању различитости, историјском памћењу и свести о заједничкој одговорности за будућност континента.
Управо све ово недостаје Европској унији, што монографији Аврејског даје посебан значај, јер разбија декаденте идеје посебности Западне Европе.
[1] Узајамно неопходно добросуседство о поукама из прошлости, изазовима садашњости и будућности бугарско српских односа (2024)
[2] Институт за политичке студије, Београд, 2026, стр. 116.