Употреба ћелија (Википедија)
- Истраживања, наиме, потврђују да се мозак мења и адаптира према сопственом искуству; и то током старења, учења, промена у окружењу или патологије
- Аутор књиге „Плитко” Николас Кар подсећа на тезу да се сваки пут када би се мењала доминантна интелектуална технологија – мењала и људска свест, то јест да су се јављале и учвршћавале нове неуронске мреже, док су старе слабиле
- Парадокс савремених информационих технологија у комуникацији лежи у чињеници да су људи све отуђенији и усамљенији, а „повезанији” него икад
- „Ми стварамо наше технологије, а оне заузврат обликују нас. Тако за сваку технологију морамо питати: служи ли нашим људским сврхама?“
ПИШЕ: Гордана Медић-Симић
Године 1962. Џозеф Алтман је установио да постоји процес настајања нових неурона (неурогенеза) код одраслих јединки сисара. Ово је директно противречило претходној, општеприхваћеној теорији шпанског неуронаучника Рамона Y Кахала (Ramon Y Cajal, 1852 -1934), који је открио структуру нервних ћелија у мозгу и поставио тезу да се нервне ћелије на овом месту не могу обнављати, што је оставило свој траг на доживљај природе и човека уопште.
Требало је да прође готово целих четрдесет година како би стручна, а потом и шира, јавност променила став о неурогенези. Наиме, управо је то био случај, иако су забележени и спорадични изласци у јавност појединих научника са супротним тврдњама.
Николас Кар (Википедија)
Тако, на пример, Николас Kар у својој књизи „Плитко” наводи пример британског биолога Ј.З. Јанга, који је у предавањима на Би-Би-Си-ју још 50-их година говорио да има докaза да се ћелије развијају употребом, а атрофирају – неупотребом. Кар наводи да је почетком 20. века филозоф Виљем Џејмс писао о адаптибилности мозга, што је чинио и сам Фројд, који је ипак своје занимање за дешавања на ћелијском плану заменио развојем психоанализе.
Сократ је говорио Федру да је од речи записаних у црну воду тинте далеко боља она која се знањем уписује у душу, мислећи на усмени разговор и трансфер знања.
Актуелна дефиниција појма неуропластичности свакако би била особина мозга да се мења као динамички систем сачињен од неурона, основних јединица нервног система које се организују у неуралне мреже, а одговарају на улазеће стимулансе у сврху постизања сложених задатака понашања. Истраживања, наиме, потврђују да се мозак мења и адаптира према сопственом искуству; и то током старења, учења, промена у окружењу или патологије.
Можда ће звучати необично, али о нечему сличном су разговарали још Сократ и његов ученик Федар у Платоновом истоименом дијалогу вековима далеко од нашег доба. Сократ је говорио Федру да је од речи записаних у црну воду тинте далеко боља она која се знањем уписује у душу, мислећи на усмени разговор и трансфер знања. У ствари, и овде се радило о томе да ли ће и како начин на који примамо информацију утицати на сам садржај наше свести.
Свака је интелектуална технологија, према Николасу Кару, донела са собом и специфичну етику, специфичан скуп вредности и погледа на свет.
У последње време у свету су актуелна многа истраживања која проучавају шта се, услед развоја технологије, дешава управо са тим садржајима имајући у виду концепт неуропластичности мозга. Поменути аутор књиге „Плитко” Николас Кар подсећа на тезу да се сваки пут када би се мењала доминантна интелектуална технологија – мењала и људска свест, то јест да су се јављале и учвршћавале нове неуронске мреже, док су старе слабиле.
Шерил Теркл (Википедија)
Ово је, свакако, резултирало другачијом интерпретацијом простора и времена (компас, сат…), другачијим способностима пажње, памћења и учења (штампарија, рачунари…) односно – разумевања и преноса знања. Свака је интелектуална технологија, према овом аутору, донела са собом и специфичну етику, специфичан скуп вредности и погледа на свет. И што је још важније – она увек има неуролошке последице по људе што, истиче Кар, неуронаучник Мајкл Мерзенич тврди и за интернет.
Ми нисмо интелигентнији од својих предака, већ интелигенцију користимо за решавање нових скупова проблема.
Кар је ову тезу илустровао примером тзв. „Флиновог ефекта” који се састоји у евиденцији да су у последњих 100 година резултати тестирања коефицјента интелигенције у сталном порасту, што би требало да указује на дубоку и дуготрајну промену у неком друштвеном аспекту. Међутим, Флин је дошао до закључка да је у овом феномену заправо реч о промени начина на који људи размишљају о интелигенцији. Ствар је у томе да ми нисмо интелигентнији од својих предака, већ интелигенцију користимо за решавање нових скупова проблема.
Парадокс савремених информационих технологија у комуникацији лежи у чињеници да су људи све отуђенји и усамљенији, а „повезанији” него икад.
Нарастајућу технолошку промену окружења потребно је, дакле, повезати са социолошким и психолошким аспектима човековог живота. Управо то је учинила Шери Теркл у својој књизи „Сами заједно”, где је објединила своја дугогодишња истраживања с великим бројем испитаника. Позиција истраживача из области друштвених наука и технологије на МИТ-у, омогућила јој је да се суочи с новим технологијама чак и пре него што су постале општеприхваћене. Закључцима и увидима њеног рада допринела је, свакако, и обука у психоанализи.
Резултати анализа су, сажето, следећи: парадокс савремених информационих технологија у комуникацији лежи у чињеници да су људи све отуђенји и усамљенији, а „повезанији” него икад. „Ми стварамо наше технологије, а оне заузврат обликују нас. Тако за сваку технологију морамо питати: служи ли нашим људским сврхама? – питање које нас наводи да поново размотримо шта ове сврхе представљају”.
Можда управо овде лежи објашњење за нарастајућу потребу за неформалним образовањем, где је могуће пронаћи садржаје који отварају питање сврхе и смисла.
ИЗВОР: https://galaksijanova.rs/nismo-inteligentniji/