- Срби су се по својој слави или Крсном имену разликовали од свих суседних народа. Тврди се да се и код других народа и данас слави слава (муслимани, Македонци, Албанци, Бугари, Хрвати…), али се ту губи из вида чињеница да су СВИ ОНИ НЕКАДА БИЛИ СРБИ.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
„Како се крсно име служи“
Народна песма „Како се крсно име служи“ (Вук Ст. Караџић, „Србске народне пјесме“, књига друга, Нолит–Београд, 1969, 61–63) је једна од оних српских народних песама које јасно и недвосмислено показују да је СЛАВА У СРБАЉА од памтивека била и остала основ и темељ српског националног бића и идентитета; чувањем славе Србљи су истрајавали и као пламен кандила чували свој пут самопотврђивања.
Када човеку–домаћину не иде како треба и када га неподношљиво притисну невоље и искушења (као у библијској причи о праведном Јову који је био изложен највећим искушењима да би се одрекао Бога Јединога), онда се догађа да домаћин одлучи да промени славу и заштитника дома.
Најпознатији пример је промена славе Карађорђевог унука, краља Петра Првог Карађорђевића (1844–1921). Његов деда Карађорђе (1762–1817) и отац кнез Александар (1806–75) славили су Светог Климента (25. новембра/ 8. децембра). Када су Петру 1890. преминули жена Зорка и најстарији син Андрија, Петар је, незадовољан дотадашњом заштитом Св. Климента Римског, одлучио да промени славу и почне да слави Светог Андрију Првозваног (30. новембра/ 13. децембра). Будући да је тога дана (на Св. Андрију или Андреја 1806. године) Карађорђе са својим устаницима ослободио Београд, слава Светог апостола Андреја је постала и празник обновљене Србије.
Иако су неки истраживачи славе били заведени па су тврдили да у слављењу Крсног имена нема правила (Миле Недељковић, „Годишњи обреди у Срба“, „Вук Караџић“ – Београд, 1990, стр. 205), овај породични празник итекако поштује одређена начела, истина, различита у разним српским и несрпским крајевима.
Основни славски обичај је резање славског колача. Свештеник или (ако га нема) домаћин у његовој улози, врши обред кућног богослужења: пали свећу, сече колач, пева тропар празника, наздравља у славу и казује молитве. (Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве“, прва књига, „Од покрштавања Срба до краја 18. века“, БИГЗ–Београд, 1981, стр. 27)
Срби су се по својој слави или Крсном имену разликовали од свих суседних народа. Тврди се да се и код других народа и данас слави слава (муслимани, Македонци, Албанци, Бугари, Хрвати…), али се ту губи из вида чињеница да су СВИ ОНИ НЕКАДА БИЛИ СРБИ.
Поунијаћеним и покатоличеним Србима у западним српским земљама (данас у Хрватској) наређивано је из Ватикана да не славе Крсно име, већ да празник пренесу на други и трећи дан Божића. Срби турског закона (како их је називао Вук) у Босни и Херцеговини на дан своје славе давали су помен за своје рахметли претке, а то су исто чинили и поарбанашени Срби у Старој Србији (на Космету). Примера ради, таквих преверених и поарбанашених Срба има данас доста у дреничком крају, где постоји још увек живо сећање на српско порекло и прослављање овог изразито српског обреда и обичаја. Према томе, под утицајем римокатоличког преверавања на Западу и поарбанашења и бугаризације на Југу и Истоку, Срби су били изложени етничком самозабораву у коме је слављење Крсног имена прво морало бити укинуто.
„Срби римокатолици се данас зову Хрвати“
За крај, навешћу један занимљив и поучан кратак разговор који је у својој најновијој књизи „Дорћолске скаске“ (Одисеја–Београд, 2024, стр. 206–207) описао Миомир Миша Ристић, оснивач ансамбла за рану европску и традиционалну српску музику РЕНЕСАНС (основан 1968). Разговор је вођен у Сплиту после концерта Ренесанса 1990. године, уочи несрећног грађанског рата у коме је нестала СФР Југославија. Ево шта ту читамо:
„Године 1990. била је договорена – испоставило се последња – јадранска турнеја ансамбла Ренесанс: од Истре до Дубровника. Један од концерата је био заказан у Сплиту. (…) Цело друштво са Шолте је дошло на концерт. Изљубисмо се и позвах их у хотелску собу да се дружимо после концерта. (…) Уз вино су кренули и дугачки разговори који су трајали до зоре. Од њих сам чуо свашта… било им је много жао и непријатно због новонастале ситуације.
Инес, лепотица са Шолте, показала ми је прстен. Удала се. У свом стилу, питао сам: `Против кога?` Рече ми: `За Херцеговца`.
`Значи за Србина. Само не знам којег је обреда…`
Каже: `Није, он је Хрват`.
Питам је има ли славу, или су икону склонили на таван.
`Немају они славу, они имају Дан куће`, одговори ми.
`Није шија него врат. То је оно што сам ти раније говорио на Шолти, да се СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ ДАНАС ЗОВУ ХРВАТИ`, поентирао сам. Изљубили смо се, пожелео сам јој срећу, и рекао да не заборави да постоје само људи и нељуди.“