- Када је реч о уносу воде, чини се да најздравији и најразумнији пут убудуће рећи НЕ води из фабрички запечаћене боце, већ је узети са чесме.
АУТОР: Ава Грејс
- Нова студија је показала да флаширана вода у просеку садржи три пута више честица нанопластике него пречишћена вода са чесме, при чему број честица достиже чак 11,5 милиона по литру.
- Ове честице су довољно мале да потенцијално могу да пређу биолошке баријере, уђу у крвоток, акумулирају се у органима и продру у мозак, што изазива озбиљну забринутост за здравље.
- Најчешће врсте пластике пронађене у флашираној води биле су PET (из боца и чепова) и полиамид (из филтера), што указује на то да сама амбалажа активно отпушта честице у воду.
- У студији су коришћене нове, осетљиве методе за идентификовање честица величине од свега 300 нанометара, што показује да су ранија истраживања вероватно пропуштала и до 80% пластичних честица у узорцима воде.
- Како би се смањила изложеност, стручњаци саветују конзумирање филтриране воде са чесме из вишекратних стаклених посуда или посуда од нерђајућег челика, уместо флаширане воде.
У налазу који доводи у питање широко распрострањену претпоставку о чистоћи, нова научна студија открива да флаширана вода у просеку садржи три пута више честица нанопластике — микроскопских фрагмената довољно малих да продру у људске ћелије — у поређењу са пречишћеном водом са чесме. Истраживање, које је спровео тим са Државног универзитета Охајо (The Ohio State University), а које је објављено у часопису Science of The Total Environment, открива скривени слој загађења који потиче управо од боца које се на тржишту представљају као практичне и безбедне. За јавност која је све забринутија због загађивача животне средине, ова студија шаље недвосмислену поруку: начин на који бирамо да уносимо воду има директне и значајне последице по нашу изложеност подмуклом облику пластичног загађења.
Истраживачки тим, који је предводила докторанткиња наука о животној средини Меган Џемисон Харт, директно је упоредио воду из четири градска постројења за пречишћавање, која користе воду из језера Ири, са шест брендова флаширане воде доступних широм земље. Резултати су били недвосмислени. Док су узорци воде са чесме садржали између 1,6 и 2,6 милиона пластичних честица по литру, узорци флаширане воде садржали су између 2,6 и запањујућих 11,5 милиона честица по литру. Оно што је посебно важно јесте да су више од половине ових честица у флашираној води чиниле нанопластичне честице, односно комадићи мањи од једног микрометра — приближно 100 пута тањи од људске власи. Ове нанопластичне честице чиниле су већи удео укупне пластике пронађене у флашираној води него у води са чесме.
Управо је ова разлика у величини честица у средишту упозорења које произилази из студије. Деценијама је пажња јавности и научне заједнице била усмерена на микропластику, односно комадиће веће од пет милиметара. Међутим, нанопластика делује на другачијој и знатно инвазивнијој скали. Због своје изузетно мале величине, ове честице се не само уносе у организам већ потенцијално могу да пређу кроз цревну слузокожу у крвоток, акумулирају се у органима и продру кроз крвно-мождану баријеру, заштитни слој који окружује мозак. Иако се потпуни дугорочни утицаји на здравље људи још увек истражују, сама способност ових честица да доспеју до осетљивих делова организма чини их питањем од приоритетног значаја. Студија потврђује да смо хронично потцењивали количину пластике коју уносимо у организам, јер нисмо уочавали њен најситнији и најпокретљивији облик.
Проблем је у боци
Истраживање је идентификовало вероватни извор овог додатног загађења: саму амбалажу. Најчешћи пластични полимер пронађен у узорцима флаширане воде био је PET (полиетилен-терефталат), материјал који се користи за производњу боца и чепова. Други најчешћи био је полиамид, врста најлона која се често користи у системима за филтрирање воде. Ово указује на то да процеси флаширања, складиштења, транспорта, па чак и само отварање посуде доприносе ослобађању пластичних фрагмената у воду која се у њој налази. Пластична посуда, далеко од тога да представља инертну баријеру, активно учествује у загађењу.
У изненађујућем обрту, студија је открила честице гуме у сваком појединачном узорку, како флаширане воде тако и воде са чесме. Овај загађивач је углавном изостајао из ранијих студија, јер га стандардне методе детекције тешко препознају. У флашираној води он вероватно потиче од заптивки и дихтунга на машинама за флаширање. У води са чесме може потицати од сличних компоненти у постројењима за пречишћавање или из извора у животној средини, као што су честице настале хабањем аутомобилских гума које доспевају у водотокове. Овај налаз наглашава свеприсутну и сложену природу синтетичког загађења, које превазилази традиционално схватање „пластике“ и обухвата шири спектар вештачки произведених материјала.
Технолошки искорак открива скривену стварност
Драматично већи број честица утврђен у овој студији, у поређењу са претходним истраживањима, није последица наглог пораста загађења. Он је резултат напреднијих могућности детекције. Тим са Државног универзитета Охајо применио је најсавременије технике, укључујући оптичку фототермалну инфрацрвену спектроскопију, како би идентификовао честице величине од свега 300 нанометара. Претходне методе могле су поуздано да открију само честице веће од 5.000 нанометара. Посматрајући читав спектар загађења, студија открива да су ранија истраживања можда пропустила и до 80% пластичних честица присутних само у води са чесме.
Ова вест представља врхунац процеса који траје деценијама. Од средине 20. века глобална производња пластике нагло је порасла, стварајући трајан проблем са отпадом. Велики пластични предмети разграђују се у животној средини под утицајем временских прилика и хабања, стварајући микропластику, а на крају и нанопластику. Ове честице су данас свеприсутне и пронађене су од најдубљих океанских ровова до највиших планинских врхова. Годинама се расправа о води за пиће углавном усредсређивала на микробиолошке патогене и тешке метале. Ова студија потврђује да су последице наше зависности од пластике директно доспеле у наше чаше, претварајући глобалну еколошку кризу у лични, биохемијски проблем.
Доношење јасног избора
Суочени са овим подацима, истраживачи дају јасне препоруке. Најједноставнији начин да се значајно смањи унос нанопластике јесте избегавање пластичних боца за једнократну употребу. Филтрирана вода са чесме, која се пије из вишекратне стаклене посуде или посуде од нерђајућег челика, представља знатно мањи ризик од изложености.
„Честице нанопластике су изузетно ситни пластични фрагменти величине између једног и 100 нанометара“, рекао је Енох из BrightU.AI. „Оне настају разградњом већих пластичних предмета и акумулирају се у живим организмима. Ове честице загађују земљиште и изворе воде, наносећи штету екосистемима, људима и дивљим животињама.“
Студија не тврди да је вода са чесме потпуно без пластике, али снажно показује да флаширана вода често додатно погоршава проблем. У свету преплављеном синтетичким материјалима, информисане одлуке представљају прву линију одбране. Када је реч о уносу воде, чини се да најздравији и најразумнији пут убудуће не води из фабрички запечаћене боце, већ са чесме.