„Дигитални затвор“ нема решетке, већ се заснива на апсолутној контроли понашања, биологије и економије грађанина посредством дигиталне координације.
Примена комерцијалног модела „Модел бријача и жилета“ (Razor-and-Blades) или дигиталних закључавања (DRM).
Овај комерцијални модел данас представља доминантни економски темељ глобалне здравствене индустрије.
Ултразвук сада може да уништава туморе и ћелије рака унутар тела, без хируршке интервенције, без резова и без зрачења.
Ова конкретна технологија хистотрипсије (механичко претварање ткива у течност кратким импулсима) откривена је и патентирана 2001. године од стране истраживача са Универзитета у Мичигену (University of Michigan). Било је потребно 25 година непрекидног истраживања како би се усавршили алгоритми вештачке интелигенције (AI) који контролишу „облак“.
Куповина и инсталација роботског система Edison захтева огромну инвестицију од 450.000 € до 750.000 € [1.1, 1.2]. Јавне онколошке болнице у Грчкој (као што су Агиос Савас или Метаксас) [1.1] нису у стању да покрију такве износе из државног буџета, док и приватне клинике одлажу куповину јер још увек не постоји одобрена цена интервенције од стране ЕОПИЈ-а.
Чак и када би нека грчка болница купила овај апарат, одмах би се суочила са Дигиталним затвором компаније HistoSonics: вештачки трошак од 3.000 € до 5.000 € по пацијенту за закључане чипове за једнократну употребу чини терапију недоступном за грчки здравствени систем.
Нажалост, фотељаши из политике, који су на високошколским установама студирали економске науке, неспособни су, попут безобзирних тупоглаваца, да омогуће нашој земљи да располаже средствима која би се разумно улагала у здравље нашег народа.
Да би се купио један систем за хистотрипсију вредан 750.000 € [1.1], потребни су дугорочно планирање, државне инвестиције и сукоб са етаблираним лобијима традиционалних лекова и хемотерапеутских средстава. Политичари више воле да средства усмеравају на пројекте краткорочног ефекта који одмах доносе гласове, уместо да разумно улажу у коренито унапређење националног здравственог система.
Чињеница је да се економски модел рака заснива на понављајућим приходима:
Хемотерапија: Пацијент непрекидно купује лекове месецима или годинама, стварајући милијарде профита фармацеутским компанијама. Хистотрипсија: Реч је о једнократној интервенцији (једна сесија од 10 до 90 минута), након које пацијенту нису потребни лекови за конкретни тумор.
Ова економска разлика чини фармацеутске компаније неспремним да финансирају ултразвучне уређаје. Из тог разлога хистотрипсију нису развиле фармацеутске компаније, већ универзитетске лабораторије и независни инвестициони фондови у области технологије, који су се деценијама борили да добију одобрења FDA, насупрот великим етаблираним интересима. Велике фармацеутске компаније располажу капиталом којим финансирају сопствена испитивања. Насупрот томе, мале универзитетске лабораторије (попут оне у Мичигену) или стартап компаније морају годинама да се боре како би пронашле независне инвеститоре, чиме се успорава развој. Иза одобрења неког лека или уређаја крију се велики комерцијални лобији (произвођачи хемотерапијских средстава, система за радиотерапију итд.). Хистотрипсија, као бесконтактна једнодневна интервенција, одузима профит не само лековима већ и самим болницама (мање дана хоспитализације, мање операција итд.). Ти интереси врше притиске да прописи о одобравању постану претерано строги, стално захтевајући „нове доказе“, због чега технологија остаје „закључана“ у лабораторијама.
Међутим, чак и када је наука успела да „пробије“ зид фармацеутске индустрије и изведе хистотрипсију на светлост дана, капиталистички систем је одмах пронашао мала врата кроз која је поново наметнуо економску зависност. Комунистички системи никада у пракси нису разбили монополе у здравству; једноставно су их претворили у државне инструменте контроле, док су технолошки остали зависни од открића слободног тржишта. Пошто више нису могли да спрече лечење, профит су пребацили са лека на потрошни материјал. Пацијент више не плаћа дозе хемотерапије месецима, већ је приморан да плати 3.000 € до 5.000 € једнократно за један микроскопски вештачки чип, који ће машина дигитално „спалити“ у року од неколико минута, чинећи конкретну технологију хистотрипсије бескорисном. Хистотрипсија, дакле, и сама представља најнеспорнији пример начина на који Дигитални затвор може да зароби чак и врхунско научно откриће, претварајући једно слободно природно добро (звук) у потпуно контролисану робу.
Иако компаније ова дигитална закључавања (DRM) оправдавају изговором „безбедности пацијента“, стварност је да стварају вештачку монополску контролу.
Примена ове стратегије има три конкретне последице:
- Апсолутна контрола секундарног тржишта.
Забрана независних произвођача: Захваљујући чипу, ниједна друга компанија не може да производи јефтинији компатибилни потрошни материјал.
Зависност: Ако болница покуша да употреби неки део без оригиналног дигиталног „кључа“, уређај престаје да ради, чиме почетна инвестиција од 500.000 € постаје бескорисна.
Оптерећење грађанина
Крајњи корисник који сноси овај „вештачки“ трошак јесте сам пацијент. Или плаћа веће премије осигурања, или јавне здравствене институције (као што је ЕОПИЈ у Грчкој) нису у стању да покрију ове терапије због превисоке цене потрошног материјала, услед чега приступ најсавременијој технологији постаје привилегија малобројних.
Примена комерцијалног модела „Модел бријача и жилета“ (Razor-and-Blades) или дигиталних закључавања (DRM) изузетно је распрострањена у савременој медицини.
Многе компаније које производе медицинску опрему намерно пројектују уређаје са вештачким ограничењима, како би обезбедиле међусобно условљене и континуиране приходе, чак и када би компоненте технички могле да буду трајне или намењене вишекратној употреби.
Најважније такве примене су следеће:
- Роботска хирургија (систем da Vinci)
- Уређај: Врхунски хируршки робот da Vinci користи се за прецизне хируршке интервенције.
- Примена ради профита: Роботски инструменти (хватаљке, маказе) који се постављају на роботске руке имају уграђени механизам са чипом (microchip) који броји употребе. После тачно 10 до 12 операција, чип аутоматски закључава инструмент и чини га неупотребљивим.
- Стварност: Ти инструменти израђени су од издржљивог титанијума и могли би да се стерилишу у аутоклаву за стотине употреба. Ипак, болница је приморана да их баци и купи нове, по цени од више хиљада евра по компоненти.
- Уређаји за апнеју у сну (CPAP)
- Уређај: Машине које помажу пацијентима са апнејом у сну да дишу током ноћи.
- Примена ради профита: Велике компаније из ове области (као што су Philips и ResMed) уграђују RFID чипове у филтере за ваздух, црева и силиконске маске. Ако пацијент постави филтер независног произвођача (који кошта веома мало), уређај га препознаје, приказује грешку и одбија да ради све док се не купи скупи оригинални потрошни материјал.
- Апарати за хемодијализу и раздвајање крви
- Уређај: Уређаји који филтрирају крв бубрежних болесника или прикупљају тромбоците.
- Примена ради профита: Сва пластична црева, филтери (дијализатори) и кесе за прикупљање продају се у посебним закључаним „комплетима“ (cassettes) са бар-кодом или чипом. Иако би та црева технички могла да се стерилишу посебним хемијским растворима високог степена дезинфекције, машина намеће њихову замену после сваког пацијента, драматично повећавајући оперативне трошкове клиника.
- Штампачи вештачких удова и зубних протеза (3D Bioprinting)
- Уређај: Тродимензионални штампачи који израђују специјализоване медицинске протезе или стоматолошке моделе.
- Примена ради профита: Баш као што се дешава са кућним штампачима и кертриџима са мастилом, медицински 3D штампачи закључавају посуде са биолошким материјалима (смоле, био-мастила) помоћу власничких (proprietary) чипова. Болница није у могућности да користи материјале других произвођача, већ је приморана да купује одобрени потрошни материјал компаније по ценама које су од 5 до 10 пута више.
Резултат ове политике: Ова стратегија обезбеђује економски опстанак и профитабилност технолошких гиганата, који тврде да на тај начин финансирају истраживања будућих терапија. Међутим, ову праксу снажно критикују међународне организације, јер она претерано оптерећује националне здравствене системе и повећава коначне трошкове лечења за грађанина.