- Данас је отац који се враћа после дугог одсуства — национална држава.
- Нико није у стању да је препозна, јер сви виде само лик силе која је данас опала, или, као варијанту, привиђење ужаса прошлости.
- Нико не може да сагледа у Држави оно што она потенцијално јесте. Да бисмо је наследили, потребно је поново је освојити, претварајући носталгију у антиадаптивно деловање.
- Национална држава, како кажемо, може данас да испуни виталну функцију обнове Закона и Ограничења: прво, постављајући препреку бесу дерегулације својственом транснационалном тржишту, и друго, чинећи основу за успостављање заједничке моралности (етичности), способне да се универзализује кроз праксу коју оркестрира нови Владар, који ће знати да капитализује сада успаване политичке страсти.
- Према већ добро познатом идеолошком механизму, Држава се проглашава превазиђеном да би могла бити коначно превазиђена: то јест, да би се потпуно расула она социјална и политичка функција коју она, мада у све крхкијем и прекарнијем облику, још увек може да врши.
АУТОР: Дијего Фузаро
Масимо Рекалкати тврди да је наша епоха опседнута „Телемаховим комплексом“. У времену едипалног капитализма, насталог после ’68. године, човечанство, када се не потапа у нихилизам принудне резигнације изазване смрћу Бога, пребива у ишчекивању повратка оца, који се у међувремену испарио.
Телемахов комплекс — обрнут је Едиповом комплексу. Ако је класични едипални чин инцестуозно уживање које проистиче из оцеубиства, онда је „телемахија“ чежња за фигуром оца као Закона и Мере, јединог способног да оконча дугу Ноћ Просаца, у којој се уживање и трансгресија уздижу на ниво јединог закона. У хомерском приповедању Телемах проводи већину својих дана на обали мора, уроњен у своје мисли и упрт у хоризонт, очекујући да ће се славне флоте које су отпловиле вратити на Итаку. „А кад би се смртницима испунило све што желе, прво бих пожелео да се мој отац врати у домовину“, каже Телемах у „Одисеји“. У одсуству његовог оца Одисеја (Улиса у латинизованој верзији), симбола закона, на Итаки неограничено влада аномија бескрајног уживања, оваплоћена у Просцима.
Телемахов комплекс, у чијем се ропству налазимо у овој постмодернистичкој Ноћи Просаца, састоји се у овом разарајућем осећају одсутности или, боље рећи, присуства које се даје кроз одсутност (per absentiam). Њега прати нада да ће се отац који је отишао вратити и обновити закон праведне мере, окончавајући едипалну фазу Ноћи Просаца. За разлику од Едипа, Телемах не види у оцу лик непријатеља, већ савезника са којим је могуће обновити закон заједнице, распуштене циничним уживањем. Ако се чита транспарентно, Телемахов комплекс открива присуство носталгије која не запада у резигнациону апраксију, већ се, напротив, преводи у деловање. Син Одисеја не задовољава се тиме да пасивно гледа у хоризонт ишчекујући повратак оца, следећи синдром — који је сам по себи савезник резигнације — онога који инерцијом чека Годоа. Телемах оперативно предузима активно трагање за јунаком који је отпловио са Итаке, упућујући се на пут ка Пилосу и Спарти. Повратак оца може се догодити само ако уложимо напор да до њега дође, следећи најтипичније кретање наслеђа, схваћеног као освајање посредовано деловањем, овековечено у стиховима „Фауста“: „Што од предака стекне твој род, заслужи да тиме владаш“.
У хомерском приповедању, када се отац враћа, Телемах није у стању да га препозна. Замишљао га је као харизматичног јунака, прекривеног славом и почастима; уместо тога, пред њим се појављује неупадљив просјак, обезобличен сиромаштвом. Поука коју доноси прича о Телемаху је непоколебљива: отац не може да се врати исти онакав какав је био када је отпловио — славан и тријумфалан. Зато, када се поново појави на Итаки, сви га вређају и понижавају.
Данас је отац који се враћа после дугог одсуства — национална држава. Нико није у стању да је препозна, јер сви виде само лик силе која је данас опала, или, као варијанту, привиђење ужаса прошлости. Нико не може да сагледа у Држави оно што она потенцијално јесте. Да бисмо је наследили, потребно је поново је освојити, претварајући носталгију у антиадаптивно деловање. Национална држава, како кажемо, може данас да испуни виталну функцију обнове Закона и Ограничења: прво, постављајући препреку бесу дерегулације својственом транснационалном тржишту, и друго, чинећи основу за успостављање заједничке моралности (етичности), способне да се универзализује кроз праксу коју оркестрира нови Владар, који ће знати да капитализује сада успаване политичке страсти.
На почтеној дистанци од статолатричних визија прошлости и трагедија које су их пратиле, Држава данас може да врати смисао питању које тренутно остаје без одговора — питању опстанка оца у епохи његовог испаравања. Тим путем може поново оживети сада само латентни антиадаптивни идеал, преобразујућа страст у потрази за стварношћу узбудљивијом од садашњег сиромаштва. Ако је у дијалектичкој фази национална држава била вектор капитализма (отуда интернационализам који је Маркс предлагао као терапију), данас је фанатизам економије детериторијализован и, као што је поступио са буржоазијом, мора да ликвидира свог бившег савезника: као и буржоазија, и национална држава је неспојива са апсолутним капитализмом, у којем се све претвара у робу, а једине суверене реалности морају бити транснационалне корпорације, финансијска тржишта и транснационални токови.
Препуштен самом себи, Номос економије подређује сву материјалну и симболичку стварност својим леденим законима, разарајући сваку заједницу која се не показује функционалном потрошњи. Пројективна заблуда, ако не и идеологија, јесте вера у постојање равнотеже и предустановљене хармоније, гарантоване оном „невидљивом руком“ економије, која производи искључиво видљиве трагедије у етичкој сфери. Сама политика неминовно остаје лишена своје првобитне функције — сувереног управљања народом његовим властитим заједничким постојањем — и своди се на чисто помоћну улогу, као наставак економије другим средствима.
То је, уосталом, тужна судбина која се у последње време обрушила на злосрећно Апенинско полуострво. Са предајом сопственог суверенитета финансијским органима Европе, Италија је најпре претрпела мешање ове институције — Европске централне банке — у своју економску политику; затим је (16. новембра 2011. године) била изложена наметању, уз помоћ у великој мери антиуставних процедура, технократске владе — своје врсте економске војне хунте, у којој је спред заменио тенкове, а „државни дуг“ топове — са јединственим и немилосрдним мандатом да спроведе економске маневре које је диктирала еврократија и, последично, да одозго, технократским путем, наметне „либералну револуцију“, то јест неолибералну приватизацију читавог друштва.
Године 1929. Стаљин је наметнуо своју парадигму комунизма без икаквог демократског мандата, у име светих закона Историје. На сличан начин, 2011. године „техничка влада“ Марија Монтија наметнула је Италији европски модел без икаквог демократског мандата, у име неоспоривих закона Економије. Ако је Стаљин национализовао из виших историјских разлога, влада Монти је приватизовала из виших економских разлога, у име capitalismus sive natura нове ере, инаугурисане 1989. године.
Ова намерно шокантна аналогија омогућава да се разуме зашто смо увек видели покајане левичаре у првим редовима како одобравају политику крви, зноја и суза владе Монти: слепа вера у законе Историје дијалектички се претворила у подједнако слепу веру у законе Економије, као што се комунистички интернационализам претворио у финансијски интернационализам, а пролетарски филосовјетски универзализам у филомерички империјалистички универзализам. То што је ово било мешање економије у политику објашњава, такође, зашто агенти овог гнусног процеса више нису били традиционалне професионалне политичке класе, већ техничари и стручњаци, кооптирани у универзитетске апарате и верни адепти економске теологије. Први пут у историји били смо сведоци заузимања власти економском кастом и чудотворцима финансија.
При погледу на толика страдања, која се обрушавају једно за другим (на која се са изузетном прикладношћу могу применити Дантеове речи из „Чистилишта“ (VI, 76–78): „О ропска Италијо, прибежиште јада, / Брод без кормилара у жестокој бури, / Не господарица народа, већ вертеп!“), постаје очигледно да прва задаћа, с циљем да се зауставе, а потом и преокрену садашње тенденције, мора бити обнова функције Државе као гаранта примата политике над економијом, морала над тржиштем, људи над финансијским институцијама, испуњеним теолошким хировима.
Уместо да буде сведена на ancilla oeconomiae — слушкињу економије, и, следствено, на обичан ослонац суверенитета транснационалних економских органа (од банака и ММФ-а до хрематистичке диктатуре транснационалних корпорација и нових плутократских касти), национална држава је позвана да се стави у службу људске заједнице, схваћене као циљ по себи, и, следствено, да заузме позицију против логике монотеизма глобалног тржишта. Док се не докаже супротно (то јест док се не појаве друге снаге способне да оборе светску хрематистику), само национална држава, под условом да престане да само ратификује одлуке које самостално доносе економисти, транснационалне корпорације и обожени тржни механизми, може да се супротстави и, сходно томе, ефикасно делује ради превазилажења убрзаног распада, поново отварајући дијалектичку фазу у спекулативном систему.
Поновно увођење политичког суверенитета — неопходан је услов за редијалектизацију спекулативног капитализма. Немогуће је деловати политички, уколико се не обнови ограничени простор у којем је могуће развијати борбу против класизма и за демократију, у одбрану оног слоја социјалних права која интернационализација тржишта непрестано разара. Освајање националног суверенитета, штавише, подразумева и обнову принципа независности у равнотежи власти, на основу кога је могуће изградити истински плурализам и међународно право које не би било пука идеологија владајућих. Без суверених држава међународно право — као што је јасно у овом Четвртом светском рату — постаје проста надградња над односима силе. Из тог разлога се данас међународно кривично право своди на титански подухват истребљења „терориста“ и заштиту оних „линија пријатељства“ (Шмит) које ограђују изузетни простор „цивилизације“. Све што се налази изван линије пријатељства стигматизује се као тероризам, против којег се мора борити.
На тај начин међународно право и империјализам показују се као узајамно конститутивни: међународно право постаје све више суперструктурно прикривање за нови царски интервенционизам, сада ослобођен ограничења Старог међународног права.
То да је данас управо суверена национална држава, много више него глобализовани пролетаријат или шаролике детериторијализоване множине Тонија Негрија, способна да развија револуционарну функцију супротстављања глобалном фанатизму економије, доказује непрестани процес демонизације којем је подвргава мејнстрим владајуће идеологије. И са стране медијског циркуса и са стране интелектуалног клера, Држава се данас упорно клевеће као реликт, неспособан да одговори на изазове савременог живота и, следствено, достојан да буде превазиђен у складу са неумољивом логиком глобалитаризма. Она се истрајно егзорцизује као опасан проводник васкрсавања најгорих експеримената XX века или, једноставно, као неизводљива опција у епохи „постнационалне констелације“ која настаје „после Левијатана“.
Према већ добро познатом идеолошком механизму, Држава се проглашава превазиђеном да би могла бити коначно превазиђена: то јест, да би се потпуно расула она социјална и политичка функција коју она, мада у све крхкијем и прекарнијем облику, још увек може да врши. У епохи економизма конфликта, атрофије несрећне свести и тријумфа општег економског кретинизма, Држава може наступити као једина конкретна политичка снага етичке заједнице као циља по себи и у потрази за сопственом независношћу од транснационалне диктатуре тржишта.
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/neobhodimost-vozvrashcheniya-otca-i-gosudarstvo