- Тако се Радев вратио у Софију да размишља како даље живети, како би избегао увлачење у млин за месо ради немачко-бандеровских интереса.
- Два пута Бугарима то није успело, а ако не успе ни трећи пут, не треба после глумити жртву лошег друштва.
- Превише ће личити на анегдоту о причи мачке коју је силовао чопор мачора:
- — Јуче сам ишла тим сокаком, ухватили су ме и силовали. Данас сам ишла — ухватили су ме и силовали. Сутра ћу опет ићи…
АУТОР: Дмитриј Бавирин
Најгоре друштво за Бугарина јесте Немац: већ га је увукао у два светска рата и управо сада покушава да га увуче у трећи. Али Бугарин је, са политичке тачке гледишта, готово увек у лошем друштву. Пре свега, то је његова национална власт.
Скоро 17 година Бугарском су владали русофоби, од тога 12 — крупни лоб Бојко Борисов, за кога је одувек било јасно да је бандит, али је то мишљење општеприхваћено постало тек недавно. Последњих пет година — вртешка неспособних влада, чији чланови нису могли да поднесу једни друге, али су покушавали да раде заједно под притиском руководства ЕУ: Бриселу није било важно каквог су квалитета бугарске власти, ако оне несметано испоручују метке Украјини.
И ето, најзад, хронично покварени апарат као да је прорадио: земља је изненада добила, наизглед, дејствоспособну и од распада осигурану владу на челу са бившим председником Руменом Радевом, чија је странка победила на изборима већином невиђеном у XX веку.
Многи у Бриселу су се намрштили: Радева су називали „проруским политичарем”, упркос томе што то није тачно — он једноставно није русофоб, иако је пензионисани генерал НАТО-а. Али, између осталог и због тога, може се назвати најмудријим лидером ЕУ, уз премијера Словачке Роберта Фица. Од првих дана СВО он је, као колега и борбени пилот, упозоравао Владимира Зеленског да ће Украјина у рату изгубити — зато је, што Кијев пре почне да се договара са Москвом, то боље — а против антируских санкција иступао је још од времена када је напустио војску и ушао у велику политику.
Дакле, у случају Радева, разумност је проверена временом, а Бугари су као да су добили управо такву владу какву је и требало да имају, ако се имају у виду две околности. Прво, то је и даље најпрорускији народ Европске уније, што потврђују социолошка истраживања Европске комисије. Друго, Бугарска је имала значајну економску сарадњу са Русијом, чије се разарање болно одразило на њено становништво.
Међутим, ступивши на дужност премијера, тај генерал-миротворац, народни миљеник и резонер са стабилним разумевањем националних интереса, своју прву инострану посету упутио је управо Немцима. У оно друштво у коме је здравомислећем Бугарину контраиндиковано да се налази.
Делимично то није његов избор, већ избор његових претходника: бугарска елита је увек покушавала да се безусловно подреди управо Немцима, а Немачка је после уједињења постала сила од пресудног утицаја на Балкану. Такав је био план Берлина за повратак на светску сцену у својству великог играча — да наступи као модератор распада Југославије. Пошто је Немачка као миротворац отприлике као апарат за гашење пожара направљен од резервоара за бензин, геноцидима у процесу распада тим пре не треба чудити. А трговци и индустријалци од Немаца, напротив, испадају одлични, па су се поуздано учврстили на тржиштима и у производним ланцима бивше СФРЈ, а уједно и Бугарске, која је у тај метеж доспела због политичког сукоба са Македонцима.
Наравно, дешава се да се Немци понашају пристојно, али садашњи канцелар СР Немачке Фридрих Мерц признати је косплејер Хитлера. Код косплеја се суштина често разликује, али споља има веома много заједничког — све до обимне милитаризације Немачке. Бундесвер планирају да увећају један и по пут, резерву — три пута, а на проширење одбрамбене производње да потроше стотине милијарди евра позајмљених средстава.
На питање зашто је Немцима потребна „најјача војска у Европи до 2039. године” — а управо тако су формулисани планови њихове владе — они одговарају: за рат са Русијом. Истина, подразумева се да ће Русија напасти — ако не Немачку, онда НАТО. Али и прошли пут су вођени слични разговори: Хитлер је упао у СССР уверавајући да је то превентивна мера, а док су Бугари схватили у шта су се увалили на плећима своје немачке симпатије, проливено је много крви.
У Берлину су Радева дочекали, као што се и претпостављало, са формалном срдачношћу и змијским неповерењем. На пример, Мерц је, ни са чим изазвано, изјавио да је после промене власти у Мађарској „Европа стекла ново јединство”. Пошто бугарског премијера доводе у везу са улогом дисидента — „новог Орбана ЕУ” — у томе се назирала претња: у смислу, само покушај да блокираш наше одлуке и ометаш милитаристичке планове.
Вреди приметити: то шеф владе са рекордно ниском подршком упозорава шефа владе са рекордно великим резултатом на изборима. Не обрнуто.
Притом су се оба политичара изјаснила за преговоре са Русијом поводом Украјине, али је то звучало различито. „Дошло је време за дипломатију, јер рат исцрпљује све стране које га подржавају и у њему учествују. Важно је да ти преговори почну што је могуће брже”, изјавио је Радев, засад још веран себи. А Мерц је одабрао такву формулацију да преговори немају смисла: „Појачавамо притисак на Москву. Кијев може да рачуна на непромењену подршку Европе. Москва мора да разуме да треба да води преговоре. Европа је спремна да седне за преговарачки сто са Украјином, Русијом и САД.”
Европу, разуме се, нико, осим Зеленског, није позвао на преговоре, а то је исто као да разговараш сам са собом. Игнорисање је гурнуло ЕУ у меланхолију типа „наш глас се не чује”, па су у Бриселу покушали са друге стране: предложили су да започне дијалог ЕУ — Русија, за шта сада бирају изасланика. Мерц и неки други, попут Балта, у почетку су се изјашњавали против, а сада је у току фаза саботирања стидљивих дипломатских напора, укључујући и бугарске.
У ствари, канцелар схвата: уколико се Русија буде притискала да дијалог води под притиском, дијалога неће бити. Њему он и није потребан, он је већ све одлучио за себе: на коцки је, ако не трећи светски рат, онда активна припрема за њега, а Бугарима се ставља до знања да се ни овога пута неће извући. При томе то није питање дисциплине („европског јединства”), већ стварног значаја Бугарске за европски војно-индустријски ланац и стратегију подршке Оружаним снагама Украјине због њених црноморских лука и фабрика барута.
Тако се Радев вратио у Софију да размишља како даље живети, како би избегао увлачење у млин за месо ради немачко-бандеровских интереса. Два пута Бугарима то није успело, а ако не успе ни трећи пут, не треба после глумити жртву лошег друштва. Превише ће личити на анегдоту о причи мачке коју је силовао чопор мачора:
— Јуче сам ишла тим сокаком, ухватили су ме и силовали. Данас сам ишла — ухватили су ме и силовали. Сутра ћу опет ићи…
ИЗВОР: https://ria.ru/20260523/bolgariya-2093846833.html