- Послератни период у Тимочкој регији обележиле су активности на устројству и стабилизацији новог друштвеног уређења и идеолошке матрице марксистичко-комунистичке провенијенције.
- Руководећи кадрови, углавном доведени из других средина настојали су односом према остацима старог режима, али и према делу становништва немачког порекла исказати опредељење за радикалним друштвеним променама, за шта је претходни услов било дистанцирање од ’’ретроградних’’ елемената односно припадника колективитета из чијег се једног дела био изнедрио нацизам као највећа пошаст савремене историје.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Повлачећи се из источне Србије септембра 1944.г, немачке окупационе трупе су извршили диверзије на производним погонима борског рудника, што је ревитализацију изнимно значајног индустријског комплекса за живот ослобођене Југославије чинило врло тешком. Изузев оштећених машинских постројења, потoпљене рударске јаме, уништене флотације, електричне централе, скинутих главних делова машинских постројења, велики проблем представљао је недостатак радне снаге. За рад у електролизи нове власти су из Софије довеле експерта Немца ’’коме су обезбеђени сви услови за интензиван рад на унапређењу производње и технологије добијања вискокочистог бакра’’. Божин Јовановић запажа: ’’Недостатак радне снаге пратила је и велика флуктуација. Велики број радника је отишао у јединице Народноослободилачке војске. Радници, које су Немци били довели у Бор из разних крајева земље, вратили су се својим кућама. Заробљеници и интернирци такође су напустили Бор. Многи радници- земљорадници вратили су се пољопривредним пословима. Јер, на тржишту није било робе, пре свега пољопривредних производа. Радници, који су имали земљу, настојали су да је обраде, да произведу за своју породицу а нешто и за продају. Због тога су изостајали са послова у рудницима. Заробљеници- Немци давали су врло слабе производне учинке… Обезбеђено је укупно, уз велике напоре, 5160 радника у свим погонима, што је било недовољно’’ . Иначе и током рата овде су радиле групе Фолксдојчера, углавном као руководиоци радова, предрадници и пословође. Како се сећа Павле Шосбергер тога доба, ималу су снабдевање посебним картицама за храну са ознаком VD /Volksdeutsche/, следовања за Србе, Пољаке, Словенце, Грке, Белгијанце, Холанђане и др. Добијана су уз картицу са ознаком S /Serbe/, а Јевреји су имали такав документ категорије J /Jude/ . Њихов статус у Југославији погоршан је Законом о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица, од 6.августа 1946.г. Предмет одузимања биле су и ствари у својини лица немачке народности, без обзира на држављанство. У једном од универзитетских уџбеника за студенте права Београдског универзитета, професор Андрија Гамс као оправдање навео је: “Разлог за ово је у томе што се немачки фашизам у спровођењу истребљивања и досад у историји невиђеног терора против наших народа у највећој мери ослањао на припаднике немачке народносне групе у нашој земљи, који су, као привилеговани слој, у огромној већини служили фашизму. Да тај пропис није дискриминација против немачке народности, види се по томе што се не односи на лица немачке народности која су учествовала као борци у Народноослободилачкој борби или активно помагала Народноослободилачки покрет, као и за неке друге категорије Немаца /за оне који су за време окупације одбили да се на захтев окупатора изјасне за чланове немачке народносне групе и да ступе у терористичку организацију “Културбунд“ и др/“. Значи, по слову закона, онај ко је одбио да се изјасни као припадник немачке народносне групе, ако није био припадник партизанског покрета отпора, могао је рачунати да неће бити тотално обесправљен одузимањем легално стечене имовине. Како данас звучи сентенца за чију се тачну репродукцију дуго година након рата добијала позитивна оцена на испиту из Стварног права: “Овај пропис није био дискриминаторски… јер се не односи на категорије Немаца који су одбили да се током окупације изјасне као чланови немачке народносне групе“! Формално правно, овакви ставови зацртани су прво Одлуком АВНОЈ-а /привремено политичко представничко тело народноослободилачког покрета Југославије/ од 21.11.1944, Одлуком о преласку у државну својину непријатељске имовине… Предмет конфискације је сва имовина лица немачке народности изузев Немаца који су се борили у редовима Народноослободилачке војске, ПОЈ, или су поданици неутралних држава, а нису се држали непријатељски за време окупације. Након рата усвојен је Закон о преласку у државну имовину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица, где се нормира конфискација све имовине лица немачке народности без обзира на држављанство; под овим се нарочито разумеју сва она лица која су се за време окупације изјаснила да су немачке народности. Од одузимања се изузимају лица немачке народности која су (пре) и током рата били лојални југословенски грађани.
“Бити лојални грађанин“, као мач у рукама победника, тешко је било новој власти тумачити на начин подводив под стандарде међународног права, попут Хашког правилника чл.43 о дужности окупатора да, по могућности успостави и одржи јавни ред и живот, и то уз поштовање домаћих закона, ако у томе није апсолутно спречен..Уз то, неспорно је да је Културбунд имао карактер организације која отворено ради на пропагирању и реализацији нацистичких идеја, али свођење кривице на чланство а да се као последица јави одузимање држављанства и све имовине, уништавајући елементарне претпоставке преживљавања и чланова породице таквих особа, далеко је од недискриминатроског, изузев ако се под тимерогобатно подразумева једино: важи за све. И још, не сметнути с ума да су по самом службеном називу одлуке и закона особе са карактеристикама таквим какве су- непријатељи, следствено чему чак и њихова имовинска права и ствари постају непријатељски. Не сматрамо неважним да је правни поредак Краљевине Југославије доппуштао рад “Културбунда“ као легалан, чак и у време тзв.Шестојануараске диктатуре. Критички осврт на њихову мисију дао је др.Иван Рибар 1949.г: “Познато је да су у том Културбунду, као у неком немачком фронту, били уједињени малоне сви Немци, такозвани Фолксдојчери. Није био задатак тога Културбунда да унапређује културно и економски немачку мањину у Југославији, већ да је најпогоднијим путем и маскирано одгаја у фашистичком духу.“. Рибар даље тврди ккао су 1935.г. по Војводини организоване вежбе немачке омладине, окупљене у удружењима званим “Хитлерјугенд“ и одржавана предавања о Хитлеру и његовом покрету, те да се у немачким кућама “поред осталих немачких нацистичких књига могао видети и Хитлеров Mein Kampf“ .
Крајем 1944.г. на подручју борског рудника стационирано је око 3.000 ратних заробљеника или тек становника Војводине немачке националности, који су до 1949.године боравили у просторијама некадашњег ’’радног логора’’- у доба рата казнионице за експлоатацију радне снаге јеврејског, ромског порекла и људи који нису били кооперативни према окупационом поретку у Србији 1941-1944. Назнаке о извесној солидарности са проблемима ових ’’принудних радника’’ неретко су тумачене као слабост система, о чему сведочи део партијског ’’извештаја са терена за Срез крајински’’ из 1946.г: ’’…На многим руководећим положајима налазе се од оних, за које се поуздано зна да су добровољно сарађивали са Немцима и четницима и да они сада чине услуге њима сличним а наште старе присталице одгурнуте и незадовољне’’.
Годишњи извештај Обласног комитета Комунистичке партије Србије за Тимочку област 1949 садржи следећа запажања: ’’Непријатељски елементи свуда користе и сукоб са Информбироом за свој разорни рад. Носиоци овога рада су углавном капиталистички и кулачки елементи. У Бору се међутим појављује и осетна непријатељска активност међу Швабама бившим заробљеницима, што представља посебан политички проблем за ову организацију. Њих има са породицама преко 2000. Непријатељски рад се осетио нарочито после заоштравања информбировске кампање против наше земље, и то нарочито међу оним Швабама чије породице нису у земљи и који су реваншистички расположени. Приметило се да се организовано састају слушајући информбировске и друге радио- станице. Нису хтели да склапају радне уговоре а преко 600 их је тражило пасоше за иностранство. Једино се држе они чије су породице у Бору.’’.
О емитовању проруског радио- пропагандног програма на српском језику сведочи Милан Петровић, угледни новинар и дописник ’’Политике’’ из Букурешта, који је препливавши Дунав код Кладова емигрирао у Румунију средином августа 1948.г: ’’Колима сам одведен у седиште радио-станице ,,Слободна Југославија’’. Оно се налази на сасвим повученом месту, у једној вили на обали језера Херестрау, које запљускује најлуксузнију букурештанску градску четврт ,,Примавара’’. Лидија Лазареску је саопштила главном уреднику Урошу Томину да сам постављен за његовог помоћника и да ћу водити секретаријат редакције. Наравно, састављаћу емисије, писати коментаре, говорити на микрофону. 26.новембар 1950- Први дан рада на радио- станици ,,Слободна Југославија’’. Показана ми је техника. Имамо два студија. Апаратуру за записивање програма и њихово преношење до предајника опслужују румунски инжењери и техничари. Прочитао сам прописе. Врло су строги. На посао се никада не долази пешке, већ нашим колима. Она нас прихватају код куће и после ,,кривудавог возикања по граду’’ доводе на станицу. О томе шта и где радим- никоме ни збора. Ни мајци рођеној, ни супрузи венчаној! Радно време- неограничено. Ради се колико је потребно, али по сменама. За плату нисам питао, било ме стид.19.август 1951-Тренутно ,,Слободна Југославија’’ емитује три получасовна програма дневно. У 14.оо и у 16.3о часова на краткоталасној дужини од 31,о2 метра и у 20.оо часова по југословенском времену (сат касније од румунског) на 49.оо метара. Радимо у две смене.’’
Проблем са ’’информбировском’’ радио станицом покушан је бити решен увођењем ’’разгласне станице увезене од холандског ,,Филипса’’, са 180 звучника распоређених у свим погонима рудника, по улицама, ресторанима, болници- од осмосатног програма четири сата су трајале вести. Али и “лош глас“ све се даље и даље чуо. Првак Социјалистичке странке Југославије у егзилу, Живко Топаловић, из Париза у то доба одапињао је убојите стреле ка новим репрезентима интереса пролетеријата. У тексту “Прогонствва радника у Југославији“ западноевропској публици износи запажања да “у земљи радника и сељака“ нема слободе за радничко организовање, након осмочасовног напорног рада, они морају продужити са радом у фабрици, све док не остваре предвиђени “добровољни“ план неплаћеног рада; “пошто су механичка средства продукције у помањкању, радничка снага упропашћава се ненормалним нормама“’…
Почетком 1950, партијски посленици примећују, поводом приступања стварању бригада за рад у руднику, да се није довољно водило рачуна о ’’руководећим кадровима’’ ових ’’радних група’’- велики број бригадира су Немци, од којих је већи број добрих радника, али они гледају само на своју личну зараду. ’’Једно од питања које треба решити у Бору јесте проблем Немаца, којих има укупно са породицама 1700, од тога 1200 радника, међу којима 90% квалификованих и полуквалификованих (багериста, механичара, копача…). Ови Немци су скоро сви родом из Југославије /Срем и Бачка/ и радили су у Бору као заробљеници после рата. Нaкон пуштања из логора они су остали и даље да раде у Борском руднику… До сада је преко 900 Немаца добило наше држављанство, а известан број њих још тражи. Један део њих жели да иде из Југославије под изговором да иду за фамилијом у Аустрију или Немачку, где им се фамилије налазе. Међу овима који желе да иду из Југославије налази се приличан број људи који су непријатељски расположени према нашим властима, док таквих има много мање међу онима који желе да остану у Југославији. Од стране наших радника и руководилаца често има неправилног односа према њима. Још увек се гледа на њих као на заробљенике, а не као на људе који имају потпуна грађанска права као и сви други грађани наше земље. Недостатак је у томе што се не гледа разлика између поштених радника немачког порекла и оних који праве разне сметње и провокације на самом раду и ван радног времена. Ове неправилност од стране наших другова огледају се у следећем примеру: многи од ових радника добијају пакете из Аустрије или Немачке од својих породица, а наши органи пре испоруке на пошти пред њима отварају пакете, одузимају поједине предмете као сат, налив- перо, упаљач, итд. Овакви поступци изазивају незадовољство међу свима радницима, што се у многоме одражава и на саму производњу. Многи од њих желе да им се изађе у сусрет при сређивању фамилијарних питања, јер велики број је ожењен, чије се фамилије налазе на појединим државним имањима у Војводини и у појединим предузећима у разним крајевима наше земље. Исто тако постављају питање и они чије се породице налазе у Аустрији или Немачкој о могућности доласка њихових фамилија у нашу земљу. Уколико би се ово питање на неки начин решило врло мали број тих Немаца би тражио да иде из Југославије’’ .
Како се испоставило, тек пар десетина породица определило се да остане и живи у Бору, док је највећи број успео да се пресели у Немачку. Коментаришући тврдњу ’’Немци- ратни заробљеници давали су веома слабе резултате’’ Божин Јовановић указао је да су ’’сагласно међународним протоколима јануара 1949.г. били отпуштени да се врате у своју земљу’’. Према истраживањима Зорана Јањетовића, након боравка у логорима почев од ослобођења Југославије до 1948.г, фолксдојчери су под условима принуде прихватали трогодишњу радну обавезу, што је подразумевало да нису стекли слободу кретања, али су њихове зараде по основу рада изједначене са платама осталих радника .
Део немачке популације који је и даље остао или био задржан на раду у руднику, укључен је у активности ’’Покрета за високу продуктивност рада’’. Према књизи Стогодишњица борског рудника, међу рударским радницима- учесницима у такмичењима било је и ’’повратника из Канаде, ако и радника немачког порекла- укупно око 1500 људи’’. Крајем 1949.г. далеко најбољи резултат остварила је бушачка бригада Јакоба Вајнца- 716 тона руде ’’оборене’’ у једној смени; другопласирана бригада остварила је 342, трећа Међеда Хусеиновића, за кога аутори кажу да је својим ударничким подвизима ’’обележио време обнове и изградње’’- 145 тона руде! .
12.новембра 1950 на проширеном пленуму Обласног комитета КПС за Тимочку област наведено је ’’политичкој ситуацији у Бору је такође поклоњена прилична пажња с обзиром да у Бору има већи број Немаца… у раду са њима усмерене су снаге организације тако да је и ту постигнут приличан успех /кандидовање извесног броја некомпромитованих Немаца…/. У таквом контексту спомињан је крајем новембра Лепхамер, доскорашњи секретар основне партијске организације Електролизе, уз етикету ’’иначе старији човек и изразити секташ’’. Новембра исте године у борском стамбеном предузећу још увек је било на раду 60 Немаца, којима је власт, као и њиховим колегама, замерала да ’’нису озбиљно схватили задатак омасовљења партијске организације’’ .
Да је ситуација била далеко од добре, сведочи посредно детаљ о поступању ’’изразитих реакционара’’- управника, чији је син погинуо у рату као четник, и заменика управника борске болнице; уз то у болници су радила и два лекара- Руса ’’белогардејаца’’: ’’Због непријатељског става лекара, кажњеници из логора /26.11.1950!/ често у болници нађу уточиште. Навешћемо један карактеристичан пример. Католички поп, који је на робији и ради у Бору са другим кажњеницима, више од месец дана је у болници јер ’’има температуру’’. Милосрдне сестре га добро држе. Дају му сваки дан ’’Тоникум’’, шницле, кобасице и све што је најлепше у болници. У ствари, католички поп је месец и по дана на опоравку’’ .
Званични попис од 31.3.1953, поред категорије “Немци“ где се на подручју Бора нико тако званично није изјаснио, увео је категорију “остали несловени“, којих је у Бору евидентирано 1413, у односу на укупан број од 14.244 становника. Кроз осам година, “осталих“ без предзнака “несловенски“ било је свега 397 .
Frankfurter Allgameine Zeitung je 11.9.1953 објавио је критику да се Немци у Југославији искоришћавају као “јефтини радни робови, а да се после тога Западној Немачкој препушта брига о болесним и слабим“ а поводом уочене појаве да су у Немачку из Југославије приспели фолксдојчери “искључиво стари, сасвим изнемогли људи, или удовице са већим бројем мале деце“. У тексту Бранка Павлице о њиховој судбини у поратној Југославији посебно је апострофирано да, сагласно споразуму из 1952.г. јесте дозвољено њихово даље исељавање, али под условом да се одрекну југословенског држављанства и искажу жељу да се драговољно иселе.
Уследиле су године “велеобрта“ и масовно исељавање овдашње радне снаге у Немачу, прво на “привремени рад“, потом и дуже. Ново време распознаје и обрисе неких нових појавних облика “рада Немаца у Југославији“