Први обзнанили концепт „хибридног ратовања“ генерал Џејмс Н. Матис и потпуковник Френк Г. Хофман, фото: Monica King defence.gov
- Хибридне претње обухватају низ различитих начина ратовања, укључујући стандардно оружје, нерегуларне тактике и формације, акте тероризма, атентата (укључујући насиље и принуду) и криминалне акције. САД, НАТО и Израел, с једне стране, стекли су праксу хибридног ратовања, а с друге, проучили су проблем хибридних акција непријатеља и развили одговарајући план противдејства
АУТОР: Зоран Милошевић
Иако је договорена дефиниција „хибридне претње“ усвојена на конференцији о хибридном ратовању команде америчке војске 24. фебруара 2009., „хибридни рат“ није званични термин који је одобрило Министарство одбране САД. Међутим, референце на концепт хибридног ратовања пронађене су у бројним документима о стратешком планирању Министарства одбране. На пример, према званичницима америчког Министарства одбране, концепт „хибрид“ је коришћен у четворогодишњој прогнози Министарства одбране САД 2010, да би се скренула пажња на све већу сложеност будућег сукоба, на потребу за Оружане снаге САД да се брзо прилагоде и обнове у променљивом окружењу, али не и да уведу нову врсту рата. Команде америчких служби такође понекад користе термин „хибрид“ у документима стратешког планирања да дефинишу како свака може да одговори на тренутне и будуће изазове, као што је сајбер претња. Али тамо где се користи овај концепт, термин „операције пуног спектра“ се често користи заједно са њим и уместо њега.
Међутим, када су у питању хибридни рат и Алијанса, видимо сасвим супротно понашање. НАТО је, између осталог, објавио следеће документе: Одбрану од хибридних претњи – годишњи извештај генералног секретара НАТО-а за 2019. годину и Лондонску декларацију НАТО-а марта 2020. Ову последњу су потписали шефови држава и влада који учествују на састанку Северноатлантског савета у Лондону, Декларација самита у Велсу, затим Инпут за нови НАТО утемељивачки концепт за војни допринос супротстављању хибридним претњама (New NATO Capstone Concept for The Military Contribution to Countering Hybrid Threats, август 2010.), наводи портал wilsoncenter.org, и ту није крај. Концепт хибридних претњи се, дакле, широко користи у документима Алијансе и Пентагона.
ПИОНИРИ ХИБРИДНОГ РАТОВАЊА Прво помињање концепта „хибридног ратовања“ јесте од стране двојице америчких официра: Џејмса Н. Матиса и Френка Г. Хофмана. Хофман је војни теоретичар, потпуковник америчког маринског корпуса (сада у резерви). Френк Хофман, за чије се име обично везује појам „хибридни рат“, у свом делу „Сукоб у 21. веку. Успон хибридних ратова“ (Conflict in the 21-st century. The rise of hybrid wars), објављен у децембру 2007., пише да је концепт „хибридног ратовања“ први обзнанио генерал Џејмс Н. Матис у септембру 2005. на Конференцији о одбрани, чији су домаћини били Поморски институт Сједињених Држава и Удружење маринаца, али га је детаљније развио Хофман. Његово мишљење и планови пажљиво се разматрају у канцеларијама Вашингтона и Брисела.
Аутори пишу да нова Стратегија националне одбране САД идентификује четири врсте постојећих и надолазећих изазова који представљају значајну претњу: прво, традиционални изазови су претње држава које имају војни потенцијал, снаге и средства за војну конфронтацију у традиционалним (класичним) војним сукобима. Друго, неконвенционални изазови долазе од оних који користе „неконвенционалне“ (необичне) методе да се супротставе традиционалним предностима јачих ривала. Треће, катастрофични изазови укључују набавку, складиштење и употребу оружја за масовно уништење или метода које имају ефекат упоредив са употребом оружја за масовно уништење и, коначно, четврто, рушилачки изазови могли би да дођу од противника који развијају и користе дисруптивне технологије да поткопају тренутне предности САД у кључним областима.
Хибридне претње обухватају низ различитих начина ратовања, укључујући стандардно оружје, нерегуларне тактике и формације, акте тероризма, атентата (укључујући насиље и принуду) и криминалне акције.
Ове мултимодалне активности спроводе или различита одељења или иста. У таквим сукобима, противници (државе, транснационалне корпорације, групе које спонзорише држава или самофинансирајући актери) ће искористити приступ напредном војним потенцијалу, укључујући шифроване командне системе, преносиве ракете земља-ваздух и друге напредне смртоносне системе. То ће олакшати организовање дуготрајног герилског рата који укључује заседе, импровизоване експлозивне направе и атентате. Овде је могућа комбинација високотехнолошких способности држава, попут антисателитске одбране од тероризма и финансијског сајбер ратовања, само, по правилу, оперативно и тактички усмерене и координисане у оквиру главних борбених операција за постизање синергијског ефекта у физичкој и психичкој димензији сукоба. Резултати се могу добити на свим нивоима рата.
Френк Хофман, говорећи о хибридном рату у једном свом чланку каже: „лично моја дефиниција долази из стратегије националне одбране и фокусира се на противничке начине сукоба. Ово укључује и злочин… Многи војни теоретичари избегавају овај елемент и не желе да се баве нечим, што наша култура снажно одбацује и истиче овлашћења за спровођење закона. Али веза између криминалних и терористичких организација је добро успостављена, а пораст нарко-терористичких и транснационалних организација које користе кријумчарење, дрогу, трговину људима, изнуду, итд. да поткопају легитимитет локалне или националне власти је сасвим очигледан. Значај производње мака у Авганистану потврђује ову процену. Штавише, растући проблем банди као облика деструктивне силе у Америци и Мексику наговештавају веће проблеме у будућности.“ Наравно, циљ је остварити своје политичке циљеве.
Треба напоменути да ове и друге студије указују на везу између западног начина ратовања и релативно новог концепта хибридних претњи. Другим речима, САД, НАТО и Израел, с једне стране, стекли су праксу хибридног ратовања, а с друге, проучили су проблем хибридних акција непријатеља и развили одговарајући план противдејства, наводи портал www.warandpeace.ru.
ХЕЗБОЛАХ КАО ПРОТОТИП ХИБРИДНОГ НЕПРИЈАТЕЉА Хофман пише да за описивање примера модерних хибридних противника треба узети у обзир низ историјских примера. Дакле, први који разматра су ирски побуњеници, чије јединице су 1919-1920. имале традиционалну организацију у виду полиције, чије су акције такође комбиновале тероризам и инфилтрационе обавештајне операције. Користили су тактику летећих одреда, тактику урбаног ратовања која се користила и у земљи и иностранству, а користили су и своје дијаспоре у Енглеској и Сједињеним Државама.
Такође, Хофман је детаљно проучавао искуство авганистанских муџахедина и чеченских милитаната, као и балканско искуство из доба разбијања Југославије. Током овог периода, међу европским војним теоретичарима шириле су се идеје о појави нових врста ратова.
Међутим, док је у позадини ратова била приметна промена – прелазак са идеологије на жељу за националним идентитетом – у овим сукобима није било ништа заиста ново. У свим случајевима забележена је употреба традиционалних и нетрадиционалних тактика борбених дејстава, терористичких аката, уз деловање криминалних група. Међутим, тврди Хофман, недостајала им је вишедимензионалност, оперативна интеграција или коришћење информационе сфере на нивоу на којем се користи данас, или ће се вероватно користити сутра. Ови случајеви представљају, у најбољем случају, прву генерацију хибридног противника, или хибридну претњу, његових најранијих прототипова.
Проучавање хибридних противника настављено је на Блиском истоку, кренуло је у новом правцу током рата између Израела и Хезболаха у лето 2006. Ово је, према Хофману, савршен пример модерног хибридног противника. Хезболах је, под вођством шеика Хасана Насралаха, показао такве борбене квалитете, снаге и средства која су својствена државној војној структури, на пример, користио је хиљаде навођених и невођених ракета кратког и средњег домета. Овај пример показује способност недржавних актера да открију и анализирају слабости оружаних снага организованих по западним стандардима. Да би постигао своје одбрамбене циљеве, пише Хофман, Хезболах је успешно спроводио сопствене оперативне и тактичке идеје, чему је, прво, допринело усвајање погрешних стратешких концепата од стране израелске војске и, друго, недостаци у обавештајној структури.
Тактика и технологија, коју је користио Хезболах, за многе су биле непријатно изненађење, што је допринело ефикасности војних операција Хезболаха и окренуло јавно мњење на њихову страну. Истина је, пише Хофман, да је аморфни Хезболах пример хибридног непријатеља у хибридном рату.
Овај сукоб у јужном Либану открио је озбиљне недостатке у организацији израелских одбрамбених снага, што је послужило и као лекција америчким војним аналитичарима. Комбиновањем организованог политичког покрета и мреже децентрализованих ћелија, користећи адаптивну тактику у одсуству централне контроле, Хезболах је показао да може не само да трпи губитке, већ и да нанесе озбиљне поразе. Његове високо дисциплиноване, високо обучене снаге засноване на ћелијама суочиле су се са модерним војскама користећи комбинацију герилске тактике и технологије у скученим градским четвртима. Борци Хезболаха, попут џихадиста у Фалуџи, у Ираку, у априлу и новембру 2004. године, вешто су искоришћавали урбане услове, постављајући заседе и избегавајући отворен простор, градили моћну одбрану у непосредној близини цивилног становништва.
Израелска војска, пише Хофман, која је директно учествовала у сукобима, није била вољна да призна да су борци Хезболаха показали упорност и вештину у борби. Били су потпуно неухватљиви и циљано помешани са цивилним становништвом и користили су цивилну инфраструктуру. Отпор на који су израелске јединице наишле био је за неколико редова јачине већи него током њихових противтерористичких операција на Западној обали или у Појасу Газе. Ниво тактичке, физичке и борбене оспособљености бораца Хезболаха, као и ниво техничке опремљености, био је много већи. Један израелски војник, капетан Ханок Дауб, кога цитира Грег Маир, приметио је да је Хезболах, кроз сталну обуку, постао права герилска војска.
Рат за превласт у информационом простору био је важан колико и размена удараца и храбра одбрана насеља у јужном Либану. Хезболах је спровео импресивне информативне операције на свим нивоима. Пре овог рата, нико никада није приказао сурову стварност борбе у реалном времену на интернету: напредовање и повлачење израелских трупа у јужном Либану, куће и села уништена као резултат ваздушних напада, старце који бесциљно лутају рушевинама својих кућа, праћени редовима деце која грле поломљене лутке, па како израелски авиони нападају аеродром у Бејруту, а онда – ракете Хезболаха падају на север Израела и Хаифе.
Све ово је емитовано директно са ратишта, као да је свет заузео први ред у овом позоришту – крвавом савременом рату. Израел није успео да победи Хезболах подржан од Ирана и изгубио је стратешку битку за углед. Хезболах је успео да искористи политичке предности свог ограниченог тактичког успеха, надуваног од стране медија.
Организације као што је Хамас, пише Хофман, већ су почеле да имитирају Хезболах. Према недељнику Jane’s Defence Weekly, Хамас је добио савремене ракете и друга борбена средства. Хамас је већ изненадио многе користећи побољшану верзију вишецевног ракетног бацача у октобру 2007. Чини се, примећује Хофман, да побуњеничке групе еволуирају и размењују искуства једна са другом. Даље Хофман пише да не желе само транснационалне организације да усвоје искуство Хезболаха, већ и државе.
Акције Хезболаха потврђују настанак новог тренда и указују на нову потенцијалну опасност, пише Хофман. Његове високо дисциплиноване, добро обучене ћелије могу да се боре са савременим редовним оружаним снагама користећи мешавину герилске тактике и високе технологије у скученим градским улицама. Други либански рат пружа будућим противницима корисно искуство о томе како је мала организација џихадиста успела да се бори против једне од најјачих и најискуснијих регуларних армија на свету користећи иновативну комбинацију герилске тактике и модерног оружја. Западни војни концепти, као што су „шок и страхопоштовање“ и „замагљени рат“, показују се неефикасним против таквих хибридних претњи, а њихова релевантност против било ког противника остаје упитна.
КРИМИНАЛ КАО НЕЗАОБИЛАЗНИ ЕЛЕМЕНТ Ако сумирамо наведена размишљања Ф. Хофмана о хибридном рату, долазимо до очигледних закључака: уместо многих претњи са фундаментално различитим методама ратовања (традиционалним и неконвенционалним или терористичким), Запад би, према Хофману, могао да се суочи са непријатељем који користи све облике рата и истовремено разне тактике. Криминалне активности су такође део овог проблема, према Хофману, јер служе за даљу дестабилизацију локалне самоуправе и помоћ побуњеницима тако што им дају ресурсе, вршећи субверзивне активности које подривају ауторитет владе и владавину закона. На основу оваквог схватања рата са којим се Запад суочио и са којим ће тек морати да се суочи, Хофман даје своје схватање хибридних ратова, које, по његовом мишљењу, могу да воде државе или политичке групе, укључујући читав низ различитих начина ратовања, конвенционалне снаге и средства, неконвенционалне тактике и формације, терористичке акте, неселективно насиље и криминалне нереде.
Пракса многих савремених сукоба, захваљујући одређеним научним достигнућима, омогућавају нам да размотримо револуције у боји као важну компоненту новог типа рата, који се најчешће дефинишу као хибридни ратови. Генерално, под хибридом (од латинског hibrida, hybrida – укрштање) се подразумева организам или ћелија добијена укрштањем генетски различитих облика.
У интересу побољшања способности савезника да се супротставе новим хибридним претњама (претњама хибридног ратовања), документ позива на блиску координацију између министарства унутрашњих послова и укључивање полицијских и жандармеријских снага у сузбијању неконвенционалних претњи повезаних са пропагандним кампањама, сајбер нападима и акцијама локалних сепаратиста. Извођење вежби акција у хибридном рату истиче се као један од приоритета Алијансе. У Летонији је, посебно, створен посебан Центар за изузетне стратешке комуникације (Strategic Communications Centre of Excellence) за припрему и координацију оваквих вежби.
Концепт „хибридних претњи“ обједињује широк спектар непријатељских околности и намера, као што су сајбер рат, сценарији асиметричних сукоба ниског интензитета, глобални тероризам, пиратерија, илегална миграција, корупција, етнички и верски сукоби, безбедност ресурса, демографски изазови, транснационални организовани криминал, питања глобализације и ширење оружја за масовно уништење. НАТО-вски утемељивачки концепт двостратешке команде (NATO’s Bi-Strategic Command Capstone Concept – 2010) дефинише хибридне претње као оне које представља противник способан да истовремено адаптивно користи конвенционална и неконвенционална средства за постизање сопствених циљева.
Треба напоменути да се стратегија хибридних ратова развија на Западу већ дуги низ година (отприлике од раних 90-их година прошлог века), али још увек не постоји јасна јединствена дефиниција таквог рата. Уз горе предложену дефиницију, генерално, хибридни рат се назива, на пример, врстом герилског ратовања која комбинује модерне технологије и савремене методе мобилизације. Хибридно ратовање се, такође, дефинише као главни метод деловања у асиметричном рату који се води на три селективна типа ратишта: међу становништвом зоне сукоба, становништвом у позадини и међународном заједницом.
Хибридни рат се може дефинисати и као скуп војних, дипломатских и информативних акција које држава унапред припрема и ажурно спроводи у циљу постизања стратешких циљева. Важно је напоменути да за хибридно ратовање нема потребе за развојем нових система наоружања и војне опреме.
ИЗВОР: Печат