- Улози су велики.
- У мултиполарном систему, одсуство заједничке стратешке културе и збуњеност у погледу разлике између одбране и офанзиве чине ескалацију вероватнијом управо у тренутку када се простор за грешку сужава.
- Разумевање начина на који политика великих сила заиста функционише није академска вежба, већ минимални предуслов да у свету који је поново постао опасан хладне главе превагну над магичним формулама.
- Можемо само да се надамо да ће се ова бескрајна ескалација смирити и да ће повратак политике великих сила пронаћи одрживу равнотежу.
- У супротном, следи бескрајни рат.
АУТОР: Лоренцо Марија Пачини, ванредни професор политичке филозофије и геополитике на УниДоломитију у Белуну. Консултант за стратешку анализу, обавештајне послове и међународне односе
Можемо само да се надамо да ће се бескрајна ескалација смирити и да ће повратак политике великих сила пронаћи одрживу равнотежу.
Ера без правила
Свако ко посматра међународну сцену током лета 2026. године тешко би у њој препознао либерални поредак који се четврт века представљао као природни хоризонт светске политике.
У размаку од свега неколико недеља отворено се расправљало о могућности употребе тактичког нуклеарног оружја против Ирана, земље која нема нуклеарни арсенал; Русија је запретила да ће гађати британске војне циљеве „у Украјини и ван ње“; Европска унија је оживела планове за мобилизацију замрзнуте руске суверене имовине ради финансирања Кијева; а Вашингтон је затражио контролу над међународним мореузом као да је реч о националној територији. Широко распрострањен осећај – да је реч о систему који је престао да признаје било каква ограничења – не произлази из изненадног губитка разума код државних званичника. Он произлази из структурне промене коју су западне елите споро схватале и коју углавном и даље поричу.
Најјасније тумачење ове промене понудио је Џон Миршајмер у недавном интервјуу са професором Гленом Дизеном. Поента је једноставна и подједнако непријатна: данашњи неред је заједнички резултат системске транзиције – од униполарности ка мултиполарности – и опстајања проблема наслеђених управо из епохе у којој су Сједињене Државе биле једина светска суперсила. Свако ко жели да разуме зашто се данас тако олако говори о преласку прагова који су током Хладног рата били неприкосновени мора имати на уму обе ове димензије.
Реалистичка мисао, као школа америчке доктрине међународних односа, полази од претпоставке која припада најстаријој граматици ове дисциплине: међународни пореци почивају на расподели моћи, а када се она промени, са њом се мења и поредак. Либерални међународни поредак није био морално достигнуће предодређено да траје; он је био глобална пројекција западног поретка насталог током Хладног рата, омогућена чињеницом да је једина велика сила која је остала после 1991. године била либерална држава. Са крајем униполарности, тај услов је престао да постоји. Поново су се појавиле три велике силе, а са њима и три различите визије о томе какав поредак – или какве поретке – свет треба да има.
Институције БРИКС-а – од развојне банке до алтернативних платних система – нису пуке реторичке фигуре, већ ембрионална инфраструктура поретка који се надмеће са оним чије су средиште Међународни монетарни фонд и Светска банка. Посматрано у том светлу, оно чему сведочимо није урушавање поретка, већ његово конкурентско редефинисање: Сједињене Државе желе да очувају сопствени поредак, док Кина и Русија намеравају да изграде другачије. То је конфигурација која више подсећа на Хладни рат него на петнаестогодишњу либералну еру, уз додатну сложеност. Триполарни систем производи комбинације сврставања и супарништва какве двополарни систем није познавао.
Овој структурној сложености додаје се и наслеђе униполарне ере. Ширење НАТО-а почело је 1994. године, на врхунцу америчке моћи, и настављено је у узастопним таласима – 1999, затим 2004. године укључивањем балтичких држава – све док 2008. није проширено и на Украјину. Украјинска криза која је избила 2014. године и рат који још траје, из ове перспективе, најтеже су наслеђе тог периода: мрежа исплетена у време када се веровало да никаква руска реакција заиста није могућа. На Блиском истоку динамика представља обрнуту слику. Од политике „двоструког обуздавања“, усвојене после Заливског рата 1991. године, до Бушове доктрине промене режима, Сједињене Државе су се дубоко укључиле у регион са истом логиком политичког инжењеринга која је другде називана „либералном хегемонијом“.
Најоригиналнији аспект Миршајмеровог аргумента не односи се на структуру, већ на оне који њоме управљају. Генерација која је обликовала спољну политику током Хладног рата била је искована у ковачници Другог светског рата и инстинктивно је размишљала у категоријама равнотеже снага. Са крајем СССР-а, тај језик је проглашен застарелим: теза Френсиса Фукујаме о „крају историје“ усадила је читавој владајућој класи уверење да је реализам мртав и да либерализам представља неизбежну будућност. На европским универзитетима изучавање равнотеже снага готово је нестало; они који му се посвећују не доживљавају се само као застарели, већ и као опасни.
Џорџ Кенан је још 1997. године прецизно предвидео последице атлантског ширења. Његова процена била је реалистичка: свака држава би напредовање војног савеза до самих својих граница посматрала као егзистенцијалну претњу. Међутим, Клинтонова администрација то није тумачила као грешку учињену у лошој намери. Напротив, то руководство је искрено веровало да може да проширује НАТО и Европску унију а да истовремено не отуђи Москву – да може да има и једно и друго. Током деведесетих година Русија је изгледала као да се креће ка либералној демократији, а и сама Кина је 2001. године примљена у Светску трговинску организацију у уверењу да ће економска интеграција произвести „одговорног актера“, а не системског конкурента.
Резултат је елита која управља нуклеарним оружјем и кризама великих сила, а да не влада теоријом одвраћања нити логиком безбедносне дилеме. Током Хладног рата размишљање о нуклеарном оружју било је део свакодневног посла стратега; у униполарној ери, када је могућност рата између равноправних сила била искључена, та култура се распала. Изненадни повратак нуклеарног питања у триполарном свету тако затиче доносиоце одлука неспремним.
Нелогична опција
Расправа о могућој употреби тактичког нуклеарног оружја против Ирана добро илуструје ту неспремност.
Током Хладног рата, референтни сценарио за употребу тактичког нуклеарног оружја била је оклопна офанзива Варшавског пакта у Западној Немачкој: копнени рат између симетрично наоружаних армија. Вежбе Carte Blanche и, 1983. године, Proud Prophet откриле су две непријатне истине. Прва: заустављање совјетског напредовања захтевало би велики број оружја, уз процену од око 1,7 милиона погинулих Немаца и уништење управо оне земље коју је требало бранити. Друга: задржавање рата на „тактичком“ нивоу било је илузорно, јер је ескалација на стратешки ниво деловала готово аутоматски.
Ирански случај је другачији, а управо те разлике откривају његову бесмисленост. Иран не поседује нуклеарно оружје, па не постоји страх од нуклеарне одмазде; не постоји ни копнени рат, већ ваздушно-поморски сукоб чији је прокламовани циљ поновно отварање Ормуског мореуза. Шта би, онда, били циљеви? Напад нуклеарним оружјем на мореуз значио би радиоактивну контаминацију морског појаса који се граничи са Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајтом и Саудијском Арабијом. Напад на иранску унутрашњост не би гарантовао капитулацију, а у сваком случају би захтевао масовно војно ангажовање. У оба случаја нуклеарни табу би био прекршен, чиме би се легитимисала употреба нуклеарног оружја против ненуклеарне државе потписнице Уговора о неширењу нуклеарног оружја: разорна порука за глобални режим неширења, као и преседан постављен за Москву, Пекинг и Тел Авив. Није изненађујуће што се Трампови саветници, према доступним извештајима, противе овом сценарију.
Постоји један елемент који данашње одвраћање разликује од оног из времена Хладног рата, а који Миршајмер објашњава помоћу два комплементарна концептуална средства. Прво је безбедносна дилема: свака мера коју држава предузме како би се одбранила њен противник тумачи као офанзивни потез. Проширење кинеског арсенала интерконтиненталних балистичких ракета за Пекинг је одбрамбено, а за Вашингтон офанзивно; оружје које се испоручује Тајвану за Сједињене Државе је одбрамбено, а за Кину офанзивно. Пошто не постоји јасан критеријум за разликовање једног од другог, свака трка у наоружању сваком од супарника изгледа као припрема за напад.
Друго средство је разлика између обуздавања и „потискивања уназад“ (rollback). Ниједно надметање великих сила није ограничено само на обуздавање: Сједињене Државе не настоје само да обуздају Русију, већ и да јој „нанесу стратешки пораз“ и избаце је из реда великих сила – управо она иста реторика о „великом слабљењу Русије“ на коју се данас позивају руски званичници. Управо ту се логика одвраћања окреће наглавачке. Током Хладног рата она је служила очувању статус квоа; данас се Запад позива на њу иако је управо он ревизионистички пол, посвећен померању линије напред путем атлантског ширења и испоруке све напреднијих система наоружања. То није одвраћање агресије; то је захтев противнику да не реагује док се ви пењете лествицом ескалације.
Мисија и ризик
Најупечатљивији пример ове стратешке конфузије јесте муњевита посета директора ЦИА Џона Ретклифа Москви 25. августа 2026. године, о којој сам писао у недавном чланку. Извештаји се слажу да је порука била двострука: одвратити Русију од предузимања акције против балтичких држава и извршити притисак на њу да прекине своје војне и економске везе са Ираном. Ипак, претпоставка – непосредна руска претња Естонији, Летонији и Литванији – није поткрепљена чињеницама. Саме балтичке владе – па чак и европски званичници које наводи Bloomberg – изјавиле су да се ниво претње није повећао. Осим тога, на терену Русија има предност: ефикасну ваздушну кампању, Украјину која је практично одсечена од мора и тешке економске последице по Кијев. Стога недостаје мотив који би учинио уверљивом „Карагановљеву“ тезу о компензационој ескалацији изван граница Украјине.
Ако ништа друго, најконкретнија опасност долази са фронта којим се Ретклифова мисија, по свему судећи, није бавила: британских крстарећих ракета. Након украјинског напада ракетама Storm Shadow на Доњецк 26. августа, портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова упозорила је да би Москва могла да гађа британска војна постројења „у Украјини и ван њених граница“. То „и ван“ није тек уобичајена фраза: оно алудира на британске циљеве изван Украјине, можда на територији Уједињеног Краљевства или на мору. То је до сада најексплицитнија претња коју је Москва упутила једној чланици НАТО-а, и управо зато што је вербалне природе – прокламована промена става, а не оперативни потез – мора се схватити озбиљно, али без драматизовања.
Ерозија ограничења није сведена само на војну сферу. На економском фронту, америчка тврдња да може да заплењује иранске нафтне танкере и европски притисак да се мобилише замрзнута руска суверена имовина крећу се у истом правцу. „Репарациони зајам“ који је предложила Европска комисија – до 165 милијарди евра гарантованих руским средствима замрзнутим у Euroclear-у – најамбициознији је покушај да се замрзавање суверене имовине претвори у инструмент финансирања рата. Без обзира на то да ли се на ово гледа као на легитимну одмазду или, како Москва тврди, као на „крађу“, системски ефекат је исти: неповредивост суверене имовине – један од стубова финансијског поретка који је изградио Запад – доводи се у питање управо од стране држава које су тај поредак успоставиле. Оно што пуца јесте унутрашња кохерентност либералног поретка, а не само његова војна отпорност.
Транзиција ка триполарном свету је у току; наслеђа униполарне ере настављају да подстичу сукобе, а значајан део западног руководства и даље размишља у категоријама обликованим у доба када је надметање великих сила било склоњено са дневног реда. То је оно чему данас сведочимо.
Улози су велики. У мултиполарном систему, одсуство заједничке стратешке културе и збуњеност у погледу разлике између одбране и офанзиве чине ескалацију вероватнијом управо у тренутку када се простор за грешку сужава. Разумевање начина на који политика великих сила заиста функционише није академска вежба, већ минимални предуслов да у свету који је поново постао опасан хладне главе превагну над магичним формулама.
Можемо само да се надамо да ће се ова бескрајна ескалација смирити и да ће повратак политике великих сила пронаћи одрживу равнотежу. У супротном, следи бескрајни рат.