- Идеологија Запада је целу своју прошлост прогласила мешавином расизма и „мушког шовинизма“, пише француски часопис „Козјер“. Као резултат тога, испоставило се да је неспојива са науком. Сада на Западу, пре свега, не гледају на откриће, већ на „пол” и расу аутора.
Универзитети су постали „тврђаве идеолога“, а не научника и науке
Професор социологије Универзитета у Отави Роберт Леру објављује шокантну књигу о алармантном стању високог образовања на Западу. Према његовим речима, наши универзитети су постали „тврђаве идеолога“.
У књизи „Два универзитета“ (Editions du Cerf), професор Роберт Леру, разочаран околином, говори о уништењу рационалистичког мишљења у корист агресивног осећаја освете, који се сматра аутентичнијим у нашем релативистичком друштву.
Објективни научник је сада угрожена врста. Субјективност културних и сексуалних мањина испуњава простор који је некада био резервисан на универзитетима за потрагу за чистим знањем. „Превладао је екстремни скептицизам. Дошли смо до закључка да више не верујемо ни у шта, сумњамо у све“, јада се социолог. Овде се можемо сложити, али уз додатак малог амандмана: сумњамо у све осим у трајну исправност свих врста мањина и њихову велику вредност за наше друштво.
Роберт Леру полази од запажања које су више пута примећивали посматрачи независно од њега: друштвеним наукама у Француској и на Западу уопште доминира „пробуђена идеологија“ – агресивна идеологија „буђења мањина“, која се залаже за успостављање правде за раније потлачене мањине на рачун живеће већине. Ова идеологија своје „идеје“ уводи као научне истине. Ова пракса доводи у питање само постојање науке. Уништавање науке дешава се у самом њеном храму, на универзитету, односно на месту где треба да се штити наука.
„Ах, наука, овај древни посао белих људи“
Размишљање у стилу идеологије „вокизма” проглашава науку за производ активности белих мушких колонизатора. Чим је овај стил размишљања продро на универзитете, постало је немогуће размишљати у научним терминима. Зелено светло је дато културној и сексуалној разноликости, али црвени картон је дато разноликости. И то није субјективан утисак, управо се то мишљење о томе шта се дешава све чешће може чути у закулисним разговорима на факултетима друштвених наука.
„Све ове вокистичке теорије, често наивне у својој педантности у искорењивању старих речи и традиција, служе једном циљу: обнови универзитета на потпуно новим, никад виђеним темељима. А у суштини све се своди на то да се универзитет прилагоди увек новим хировима мањина са неисцрпним залихама оптужби. У овом тренутку се чини да пута назад нема, чак и ако се чују одређени гласови разума“, упозорава Леру.
Реформа универзитета на марксистичко-фројдистичким (заправо троцкистичким) традицијама
Према речима аутора неколико познатих књига, сукобила су се два концепта универзитета. Први, „традиционални и научни“, заснован је на континуитету научног истраживања. Али други, постмодернистички и догматски, „спроводи тоталитарно чишћење традиција, инспирисан марксизмом и фројдизмом“. Њена карактеристична црта је стварање нових факултета „који одговарарају данашњици”.
Пад знања је повезан са чињеницом да се ова или она истраживања финансирају на основу идеолошких и етничких критеријума: приоритет имају истраживања о мањинама које спроводе сами припадници мањина. Најбоље финансирање добијају такозвани прогресивни истраживачи који испуњавају услове „диверзитета“ (озлоглашене „разноликости“). Као резултат такве политике у Северној Америци (односно у САД и Канади), универзитети су одавно и чврсто постали „тврђаве идеолога“.
„Не постоји бољи начин да се стимулише усклађивање са примитивизмом и деградацијом“, огорчен је Роберт Леру. „Студенте и професоре бирамо не на основу заслуга, већ на основу њиховог пола или етничког порекла. И све што одговара идеологији која влада у нашем друштву проглашава се научним.
Што се тиче неофеминизма, овај покрет такође представља универзитет као старомодну институцију у служби сексистичког и империјалистичког Запада. Природно, према неофеминисткињама, универзитет треба поново основати на потпуно новим принципима, или чак једноставно укинути. „Према многим неофеминисткињама, универзитети су колонијални остаци“, жали се господин Леру.
Наука без белаца – преломна 1968. година и „студентски протести“
Роберт Леру прати родослов покрета „woke“ уназад до западних левих из 1960-их. Пошто су доживели кратак улични врхунац у оквиру општих протеста 1968. године у Француској, уместо бојкота наставе и уличне борбе са полицијом, вокисти су почели да заузимају административна места на одељењима и факултетима. Управо је ово преузимање означило прекретницу у промени универзитетских вредности.
Пошто сам седам година студирао на француском универзитету (од дипломе политичких наука до доктората из исте области), могу рећи да су се неки факултети претворили у праве логоре за идеолошку индоктринацију.
Током своје каријере био сам сведок успостављања новог поретка заснованог на цензури и политичкој коректности, где су неке теме сматране осетљивим, попут ширења исламизма на Западу и о њима се није могло разговарати. Ову примедбу ми је упутио један наставник када сам још био на првој години основних студија на Универзитету Лавал у Квебеку.
Крах науке
Последњих година ситуација на кампусима се још више погоршала – толико да је забрањено спомињање неких речи и наслова неких књига! Ово је најгори период у памћењу живих генерација и наш аутор жали због ове радикализације, која подразумева системску деградацију и урушавање знања.
У октобру 2020. године, предавач Верушка Лејтенант-Дувал је уклоњена са посла на Универзитету у Отави, где предаје Роберт Леру, након што је употребила реч „црнац“ на предавању о историји ситуације црначких и потлачених група. Случај је изазвао жестоку полемику која је постала симбол моћи пуританске левице над образовним институцијама које се воде по критеријумима профитабилности.
Роберт Леру осуђује презир према прошлости и свему што је с њом повезано. Он је веома песимистичан по питању будућности универзитетског образовања, јер дефинитивно неће бити могуће поправити ово стање у кратком року. „Изгубили смо навику да читамо велика дела и велике ауторе. Ова чињеница је позната, никога не изненађује. Једина нада је да код културних људи не престају да изазива живу тужну носталгију“, наглашава он.
Превео Зоран Милошевић
Causeur
Одличан чланак. Вокизам је данас најраспрострањенији тоталитаризам.