- Уследио је период захлађења у француско- српским политичким односима, условљен и разнородним стратешким развојним правцима француске политике у односу на српске тежње за ослобођењем.
- Драгослав Јанковић запажајући како је Наполеонова политика у српском устанку гледала догађај што слаби Турску а иде у прилог плановима Русије- препреку на путу његовим плановима за освајање Истока, француско- српске релације посматра кроз следећу призму: “Устанак је могао имати и имао је неповољан утицај на сигурност и учвршћивање француске власти у Далмацији; једино у периоду привременог напуштања Турске а приближавања Русији, тј. од Тилзитског мира 1807 до Шенбрунског мира 1809.г, став Француске према Првом српском устанку није био непријатељски.
- Након тог периода Наполеон се враћа на своју антируску а истовремено и антисрпску политику, гледајући отсад стално у Србима и у њиховом устанку оруђе руске непријатељске политике“.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Настојања Срба да се ослободе турске власти користећи слабости које је Отоманска империја испољавала почетком XIX века, првобитно су се ослањала на идеју о подршци Аустрије и Русије таквим покушајима. На измаку претходнога столећа, султан Селим III /1789-1807./ имајући узор у Француској Луја XVI, отпочео је са реформама војске, при којима је отпору променама, испољаваном од стране јаничара и спахија, супротстављао нови пешадијски корпус, обучаван од француских, енглеских и немачких официра. На челу једног таквог антиреформског покрета налазио се Осман Пазваноглу /1758-1807./, родом из турске провинције Босне, са бројним присталицама на тлу Бугарске, Србије и Влашке. 1798.г. он је владао територијама које су се простирале од Дунава до планине Балкан, и од Београда до Варне. Будући да је Наполеон 1798-1801. ратна дејства усмерио на подручје Египта, султан Селим је 1798.г. објавио рат Француској, учврстивши савез са Енглезима и Русима, што је утицало да не реши на задовољавајући начин проблем Пазваноглуове побуне, иако су његови устаници били поражени од регуларних турских снага. Помоћ турском реформатору у савладавању јаничарског отпора пружили су Срби 1793. године, који су у знатној мери допринели да Хаџи Мустафа- паша београдски одбије нападе одметника. Исти случај збио се и приликом сламања отпора Османа Пазваноглуа 1797-1798.
Године 1802. склопљен је француско- турски мир и настављено савезништво две силе, изузев у периоду 1804-1805. године. Уследиле су побуне у провинцијама. У Арабији Мека и Медина припале су Арапима /1803-1804/, а сукоби са побуњеницима захватили су Сирију, Палестину и северну Анадолију. У то време Русија је била савезник Османског царства, обезбеђујући себи бољу позицију у одмеравању снага са Француском и Аустријом. Значајни војнички успеси српских устаника, Наполеонове победе над Аустријанцима и освајање Далмације, те његов рат против Русије уз турско ослањање на Француску, допринели су да Руси створе претпоставке непосредног учешћа у борбама српских устаника, чему је главни повод била султанова објава рата Александру I. Након што је Наполеон августа 1806.г. послао у Истанбул амбасадора генерала Ораса Себастијанија, са мисијом убеђивања султана “да што пре умири Србе“, и то путем преговора, али не давањем уступака које му траже “са оружјем у руци“, а Срби пошто је Турска ушла у рат са Русијом наставили борбе и заузели Београд и Шабац почетком 1807.г, Наполеон и Александар склопили су савез у Тилзиту 8. јула 1807. године. Мировном уговору претходило је свргавање са турског трона Селима III, 29.маја 1807.г, после побуне у редовима јаничара. Тилзитска конвенција предвиђала је да француски цар посредује у склапању мира између Русије и Турске, а у случају неуспеха, балкански део Османког царства био би ампутиран. Као реакција на овај споразум следи енглеско- турски мир и савез из јануара 1809. године, иза чега Турска наставља рат против Русије. Француска штампа тога доба са великом пажњом пратила је збивања на српском бојишту. “Le Moniteur Universel“ је 1.3.1807. читаоце известио да су Срби у близини Ђердапа напали Гушанац Алију и крџалије који су се евакуисали из Београда. “Journal du Commerce“ 26.маја пише о борбама код Кладова од 16.4.1807, а коментар од 11.6.1807. г. садржи вести о припремама и покрету српских и турских трупа, уз навод да се 25.маја код Кладова налазило 10.000 војника под командом Гушанац Алије. Овај лист у броју од 7.августа 1807.г. има репортажу о сједињењу руских трупа које су прешле на десну обалу Дунава код Трајановог моста, са српском војском у близини Врбице, као и о приспећу у Текију српског команданта Станисављевића са 3000 људи, и то 24.маја 1807.г.
Турци су 26.11.1807. године, посредством цариградског патријарха и миторполита видинског Аксентија, упутили Карађорђу понуду да султан Србима да такво устројство какво они сами желе, на шта је вођа српских устаника затражио гарантије француског и руског императора. О свом ставу Карађорђе 4.12.1807. године извештава патријарха цариградског:
“…Уверавам Ваше Свјатешејство да је писмо Ваше испунило душу моју радошћу, јер шта пријатније може бити од прекраћења крволиптања? Ја сам сазвао старешине народне и предложио сам им предстојеће дело, и они су на то сви једнодушно одговорили ми, да су Његовог Султанског Величанства милости велике, но да суседне паше и суседни житељи Турци, којих родственици у досадашњим бојевима с нама, у разним страженијама изгинули, не ћеду престати чинити на нас нападања и нас беспрестано узнемиравати, а особито кад дознаду да је српски народ из покорности према Султану, положио своје оружје, и тако ћеду беспрестано истребљивати народ, нашу земљу опустошавати и наша жилишта пљенити и пламену их предавати… Кад суседне паше и сами житељи Турци у суседним Сербији провинцијама буду знали да је положеније Сербије утврђено и јамством највећих држава у Европи, тада ћеду се и они више уздржавати од учињења зла Србима…“ .
Питање давања аутономије Србији уз гарантије Француске и Русије било је актуелно и у јесен 1808. године. Преговори између Срба и Турака одвијали су се у засеоку Голубиње на Дунаву, између Текије и Пореча. О томе је руски изасланик у Србији Константин Родофиникин известио команднатна Дунавске армије, генерал фелдмаршала Александра А.Прозоровског:
“Као што сам јавио рапортима мојим од 26.прошлог месеца, ја сам отишао из Београда заједно са Митрополитом Леонтијем и секретаром Црног Ђорђа, кога је савет одредио као свог депутата. У Пореч смо стигли 30. (септембра). Отишли смо 1. овог месеца у Голубиње, где смо имали састанак са архијерејом видинским коме сам ја представљен као народни секрертар. Са видинским митрополитом био је “печатохранитељ“ Мола- паше и капућаја књаза Суцо. Пошто су нам објаснили да су мудрошћу новог великог везира прекинути сви унутрашњи раздори у Турском Царству, да се уређују силне регуларне војске, и да су сада Хришћани свуда на миру и благостању, понудули су нам посредовања Мола паше да се дође до мира између Порте и Срба, уверавајући нас: да оваква прилика никада више доћи неће, ако ову садашњу пропустимо, и да ће Порта радије пристати да нам сама даде десет пута више него што би нам хтела дати на заузимање и посредовање ма које стране државе; што се тиче српског захтева да за њихову погодбу с Турском гарантују две стране силе, Мола паша нада се да ће убедити Порту да пристане, али није могуће дати им гарантију двеју страних држава Русије и Француске, него Срби да оставе Порти да изабере једну од њих… Мучно нам је, настависмо ми, да се народ задовољи са гарантијом само једне стране силе јер Порта може са њом заратити и онда ми остајемо без заштитника; а ви предложите четири стране државе- одговори исти капућаја- па ће Порта изабрати две“ .
Кнез Прозоровски истим поводом дао је Родофиникину октобра 1808.г. следећа упутства:
“…Највише нам треба нагласити да Срби, маколико желели да се једном сврши рат који је за обе стране тежак, не могу ући у преговоре без пристанка Руског Императора, који их је удостојио своје високе заштите; како даље Порта не сматра да је обавезна одржати оно што обећа подајницима, то они могу сасвим пропасти и бити сасвим истребљени, и зато, да би осигурали своје породице и своје имање, њима треба гарантија Руског и Француског Двора пре него што би приступили даљим преговорима…Што се тиче предлога да Срби одаберу четири државе па да Порта из њих изабере две, Срби требају одгговорити да они, не стојећи ни у каквим свезама и одношајима са другим државама, зато бирају Русију што је она једноверна с њима и што се они већ користе заштитом Руског Императора; Француску бирају зато што је она узела на се да посредује за мир између Русије и Порте…“ .
Одговор Срба на турске мировне понуде садржан је у писму отпослатом од стране Карађорђа и Совјета Мула паши 30.10/12.11.1808. године и израз је руских ствова изнетих кроз сугестије А.Прозоровског:
“Поднесен нам је на решење разговор који су имали у Голубињу наши повереници са Видинским Архијерејем и онима који су га пратилли, у след Ваше поруке, и пошто смо узели у обзир стање наших послова и праву корист српског народа, одлучили смо једнодушно да вам одговоримо ово:
1) Иако ми искрено желимо да се једном сврши овај рат који је тежак за обе стране, ми не можемо ући ни у какве преговоре без највише воље Свеавгустјејшега Господара Императора Сверускога, који нас је удостојио своје силне заштите, а осем тога, знајући да сјајна Порта не сматра да је дужна одржати оно што уговори и обећа својим подајницима, за које она и нас сматра, ми, ради осигурања свога, својих породица и својега имања, молисмо и молимо да нам се најпре даде гарантија Руског и Француског Двора, јер без тога не можемо приступити даљем преговарању са сјајном Портом.
2) Ми не можемо предложити Порти, као што су ваши повереници тражили од наших, да она изабаре од тих двеју држава једну, из истог разлога кој ису наши повереници навели, а који и ми понављамо т.т. што се Порта може заратити са том једном државом, и ми би онда остали без заштитника. Тако исто не можемо примити гарантију, поред Француске, друге какве државе, јер не стојимо ни у каквој свези с другим државама, а што смо изабрали Русију и Француску, то је што је Русија с нама једне вере и што се већ користимо заштитом Свеавгустјујшег Господара Императора Сверуског, а Француску стога, што је она узела на се да посредује да се закључи мир између Руске Империје и сјајне Порте, по општем пристанку тих трију држава“ .
Наполеонови планови у односу на Србију почивали су на потреби обезбеђења француских поседа у Далмацији, те осигурање проходности за његову војску из Далмације, преко Босне и Србије до Дунава и дунавских кнежевина, чиме би знатно угрозио великог ривала Русију. Његови први кораци у раздвајању Срба и Руса састојалли су се у отпослању изасланика у Видин, који би наговорио Османа Пазваноглуа да своје трупе окрене против Русије. И сам Пазваноглу, пореклом из Босне, настојао је претходно одобровољити Французе за сарадњу. Тим поводом је био 26.10.1801.г. послао у Париз свог блиског сарадника Недељка Поповића, са предлозима: 1) да свим средствима помогне промене које би влада Француске желела постићи у Турској, 2) дати војну помоћ за преврат у Турској након чега би му се “оставила једна област у којој би поданици живели под заштитом француских закона; 3) уопште, ставља Републици Француској на расположење своје услуге…“. Али, то је било раздобље сагласја француско- османских интереса, па Пазваноглу није био интересантан Французима.
У време приспећа у Видин француског агента Меријажа /1777-1827./, 1807. године, Пазван Оглу је већ био умро. Зато је он своје активности усмерио на Пазваноглуовог наследника Мула- агу, кога је придобио за Наполеонов наум, а за узврат Орас Себастијани је код султана издејствовао да овај добије титулу паше. Руско- српска офанзива није осујећена, но убрзо се генерал Донске војске Исаијев повукао са подручја Неготин на Велико острво, обзиром да је 24.августа 1807.г. у Слобозији постигнуто турско- руско примирје. Француско- руски мир склопљен у Тилзиту јула 1807.г. између Наполеона и Александра, резултирао је руским одустанком од ратовања на тлу Србије. Командант Меријаж задржао се у Видину до јесени 1808, у ком податку можемо назрети разлоге учешћа видинског архијереја у српско турским преговорима из тог периода, као и непосредне поводе инсистирања Срба на француским гаранцијама, што је ипак превасходна заслуга тренутног расположења руског владара према Француској. По Наполеоноом освајању Беча 1809. године Меријаж је именован за команданта аустријске престонице. У јесен те године по Карађорђевом налогу у Љубљани се појавио српски изасланик Раде Вучинић, један од првих масона који се ставио у службу подршке српским ослободилачким плановима. За преговоре с њим од стране министра иностраних послова одређен је командант Меријаж, али после краћег времена Вучинић се упућује у Париз. Вучинић је у мисију послат са порукама следећег садржаја:
“ Ваше Императорско Величанство!
Слава оружја и подвизи Вашег Величанства пронела се по целоме свету. Народи налазе у Вашој најузвишенијој особи свога избавитеља и законодавца. Српски род би желео да се те среће удостоји. Монарше, обрати Твоју пажњу на Славено- Србе, код којих ћеш наћи храброст и верност доброчинитељу; време и случај посведочиће ову истину, као и то да су достојни покровитељства великог народа.
У нади, да ће Ваше Имераторско Величанство узвишеним одговором усрећити
У Београду, 16.августа 1809.
Вашега Императорског Величанства
Најнижег и најпокорнијег слугу
Кара Георгија Петровича,
Врховнога вођу српског народа
Правитељствујушчи Совјет народни српски“
Истога дана, 16.8.1809.г. датирано је и “решење српскога народа којим тражи Наполеонову заштиту“ :
“ 1. Српски народ у Србији не припада никоме. Ратујући више од седам година против мучитеља својих, ценом крви купио је себи и отачаству слободу; и стога има право да непосредно себи изабере могућег покровитеља.
- Српски народ, заједно са врховним вождом својим Кара Георгијем Петровичем, одлучио је да преда своју судбину /срећу своју/ могућем покровитељству Великога Наполеона, непоколебиво се уздајући се да ће Његово Императорско Величанство обновити у Србији срећне дане и напредак народа, на основу правде, којом се руководи његова узвишена личност.
- Када Његово Императорско Величанство милостиво изволи да прими српски народ под своје моћно покровитељство, тада ће прва и најсветија дужност народа бити да сачува према Његовој узвишеној Особи и према Великом народу вечну и ненарушиву верност, и као доказ ове истине, примиће у све српске градове гарнизоне војске Његовог императорског величанства.
- Непријатељи Великог Народа биће и нерпијатељи Срба.
- Срби уверавају Његово Императорско Величанство да ће и остала браћа њихова, који живе у Босни, Херцеговини, Краљевству Мађарском, не искључујући ни Бугаре, поћи њиховим стазама.
- Велика нација, када под својим барјацима /заставама/ буде имала ове словенске народе, биће претња државама непријатељски настројеним према Француској.
- Србија у својим недрима има велика богатства, и то руде злата, бакра, олова, шалитре, грађе за бродове, мноштво стоке, толико да се ниједна провинција у Европи с њом не може упоредити. Да бисте у ово поверовали није потребно ништа друго до неколико зналаца науке о минералима и нешто трошка.
- Србија, Босна и Херцеговина имају тако повољан положај да нема државе која би их могла заузети када се једном нађу под покровитељством Његовог Императорског Величанства.
- Град Шабац на реци Сави, као најближи француској царској граници, примиће први гарнизон војске Његовог императорског величанства.
- Ако не буде могуће /што се не надамо/ да победоносна војска Његовог Императорског Величаства приђе границама Србије, у том случају ће српски народ, преклонивши колена пред троном Његовог Императорског Величанства, молити помоћ у новцу, топовима, инжењерима, експлозиву; посредтсвом тог новца у рукама српски народ може добити све што му је потребно. Дотле се са новцем врло лако може подићи српска и бугарска омладина из суседних провинција на оружје, која се оваквим приликама веома радује. Имајући тако ову војску као помоћ, српски народ ће очистити турску обалу Саве и Уне, и спојиће се са војском Његовог Императорског Величанства у Далмацији; на исти начин, преко Херцеговине, могу се спојити у Дубровнику.
- Мађарски колос, потпора Аустрије, брзо ће се распасти,а још и брже када угледа да победоносна војска Његовог Императорског Величанства, заједно са Србима удара на њега. Из Славоније, Срема, Баната ће милиони људи српскога рода, који стењу под јармом мађарске господе, кад угледају у својој земљи своју браћу Србе са војском новога покровитеља, окренути своје оружје са нама против својих угњетача.
- Српска војска је у пролеће овог новог рата заузела Сеницу, Нову Варош, Нови Пазар, Пријепоље, којим се градовима спојила са Црногорцима /одсекла комуникацију Албаније и Босне/, који живе у Бјелопавлићима, Пиперима, Бердама, а сада заједно ратују против Турака.
- Пећанског пашу /где је седиште српске Патријаршије/, и Босанског везира на реци Дрини српска војска је разбила, првога сасвим,а другога је разбила три пута и отела топове, муницију и цео логор, тако да се на Дрини више не показује.
- Ров по имену Делиград, близу града Ниша, због неупоредиво веће турске силе, а највише због Руса, од којих, и поред свечаних уверавања господина генерала фелдмаршала кнеза Прозоровског, Срби нису добили обећану помоћ, после шестонедељног бомбардовања овог рова, морали су напустити овај положај и повући се назад ка границама Србије и ратовати одбрамбено, али се уз Божију помоћ, надају да убрзо опет ратују освајачки.
- Српски народ и његов врховни вођа моле гопсодина вицеконзула Леду у Букурешту, да гореизложену по тачкама вољу и непоколебиву намеру народа, са својим извештајем, као и писмо послато на Узвишено Име Његовог Императорског Величанства, које смо послали по депутату, Србину и патриоту Раду Вученићу, пошаљете што је могуће брже.
У Београду 16.августа 1809. године, по саветовању би овако договорено.
Са вољом и допуштењем народа српског и врховног вође Кара Георгија Петровича, потписа се на свим тачкама Радо Вученић, опуномоћени депутат“ .
Но, пре ових обраћања, код Француза су постојала два опречна гледишта о односима са Карађорђевим устаницима. Новембра 1807. Генерал Мармон изнео је мишљење Наполеону о целисходности успостављања сарадње са Карађорђем, будући да није био сигуран да ће Турска империја опстати, без обзира на издашну француску помоћ- “неко француско поглаварство над српском револуцијом би могло најбоље да послужи у окупљању Јужних Словена против Русије“. Са друге стране, озбиљно се радило на организовању завере да се Карађорђе ликвидира. Тим поводом ангажован је Србин Јакоб Бресква, код Француза познат под именом Морбаш. Он је скупа са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем имао убити Карађорђа. Са акцијом се стало јер Наполеон није издао наређење да се приступи ликвидацији .
Став Француза по српском питању није се изменио у наредном периоду њиховог отпора турској суверености, што је Карађорђа нагнало да се 10.јануара 1810. године још једном обрати Наполеону:
“ Преузвишени Монарше!
Још пре закључења мира у Бечу са Аустријом ми смо послали нашег депутата, господина капетана Рада Вученића са изразима једногласне воље народа српског према Вашем императорском и краљевском величанству; што смо и други пут потврдили, пославши посебно Николу Шкуљевића, 13.децембра 1809. године. Као доказ да су наше намере чврсте и непоколебљиве, а такође и ради тога да се ствар што брже крају приведе, упутили смо поново са пуномоћјем и упутством поменутога депутата нашег, да искаже све што је за добробит нашега народа потребно, пред престолом Вашег императорског и краљевског величанства, ако и то благоизволите. Монарше! Ви сте праведно названи Великим јер многи народи Вама имају да заблагодаре своје садашње постојање и напредак, а посебно нововаскрсла Илирија, у којој живе и наши саплеменици. Сличну милост благоизволите по Вашем природном милосрђу и штедрости излити и на наш српски народ, а ми ћемо са своје стране одговорити верношћу, покорношћу и везаношћу уз Вашу узвишену особу, како би се удостојили такве милости.
Пролеће се приближава, и у случају новог непријатељског напада наше прилике изискују предострожности и брзину деловања; тога ради на коленима молимо Ваше императорско и краљевско величанство да не оставите нашу молбу неуваженом: будући да је Бог у Ваше руке ставио власт да савладате сваку препреку и ништа за Ваше Величанство није немогуће.
Препоручујући се Вашој царској милости са најдубљим страхопоштовањем и оданошћу, остајемо
Вашега императорског Величанства
Најнижи и најпокорнији слуга
Кара Георгије Петрович
Врховни вожд нар.Српског
Правитељствујушчи Совјет
Народни Српски“
Истога дана, 10.јануара 1810.г, Карађорђе је отправио писмо француском министру иностраних дела:
“ Ваше сијатељство!
Ваше уважено писмо од 19.октобра прошле, 1809. године из Беча послато, имао сам част примити преко нашег депутата, г.капетана Рада Вученића, и најтоплије захваљујем што сте ме њиме изволили удостојити. Усмене препоруке Вашег сијатељства изручио ми је наш поменути депутат: Ја нећу пропустити ниједну прилику да испуним вашу вољу. Жао ми је што вам околности нису допустиле да у Бечу предате Његовом императорском Величанству Наполеону великом жељу целог народа српског; али Ваша Благонаклоност, коју у оном писму изражавате, теши ме да у Паризу нећемо бити заборављени. Ја најпонизније молим Ваше сијатељство, будите нам заступник код великог Наполеона. Ваша слава којом се достојно красите, само ће се тиме увећати, када се уз Вашу помоћ успоставе мир и напредак народа српског; Ваша врлинама испуњена особа остаће увек драгоцена у нашим срцима. Као доказ ове наше изјаве, и да би се ствар што брже крају привела, нашао сам као сврсисходно, заједно са народним Совјетом, да сада поново нашег претходног депутата са пуномоћјем и упутством Вашем сијатељству, или за случај да устреба и самом Његовом императорском и краљевском величанству, пошаљем; не ускраћујте му, светлејши Војводо, Вашу благонаклоност, чиме ћете најтоплије обавезати и мене, који са поштовањем и преданошћу имам част назвати се
Вашег сијатељства
Најпокорнији слуга
Кара Георгије Петрович
Врховни вођ народа српског
У Београду, јануара 1810.
Господ. Војводи од Шампање“
Иако нису успостављене блиске политичке и војне везе, Срби су имали одређених успеха у наставку борби, углавном уз подршку Русије. “Journal de L’ Empire“ 23. Августа 1810.г. објавио је вест о руско- српској опсади Кладова, док “Gazzette de France“ 14.октобра пише о слављу у Београду због заузећа Кладова, према информацији из Панчева од 24.9.1810.г . Француска штампа “испратила“ је и пропаст српског устанка, доносећи између осталог, вести о заузећу Кладова, од 2.9.1813, те о напредовању турских трупа кроз источну Србију .
Уследио је период захлађења у француско- српским политичким односима, условљен и разнородним стратешким развојним правцима француске политике у односу на српске тежње за ослобођењем. Драгослав Јанковић запажајући како је Наполеонова политика у српском устанку гледала догађај што слаби Турску а иде у прилог плановима Русије- препреку на путу његовим плановима за освајање Истока, француско- српске релације посматра кроз следећу призму: “Устанак је могао имати и имао је неповољан утицај на сигурност и учвршћивање француске власти у Далмацији; једино у периоду привременог напуштања Турске а приближавања Русији, тј. од Тилзитског мира 1807 до Шенбрунског мира 1809.г, став Француске према Првом српском устанку није био непријатељски. Након тог периода Наполеон се враћа на своју антируску а истовремено и антисрпску политику, гледајући отсад стално у Србима и у њиховом устанку оруђе руске непријатељске политике“.
Милорад Екмечић, са полазиштем у констатацији да се у Србији десила револуција а не прости устанак, налази да је она више штете имала од пропалих планова Наполеоновог стратешког генија, него од пораза од султанове армије; због главне Наполеонове бриге да не допусти Русима да држе ма и “један палац“ земљишта на десној обали Дунава, српска револуција је изгубила могућност да у западном свету нађе неког савезника.