ФОТО: luxapartmanibeograd.com

МОЛБА ЗА ОПРОШТАЈ

Молим да ми читаоци опросте што се бавим овом темом. Требало би само ћутати и плакати.

Ипак, чини ми се да не смемо да останемо неми пред злом.

Да се зло не умножи.

Да схватимо где смо, сви, погрешили.

Да се више не иде путем у пропаст.

Ако је могуће.

А плакати треба. Што више плакати. Над собом и над децом својом, по речи Христовој. ( Лука 23, 28 )

ЈЕДАН ТЕКСТ С ПОЧЕТКА ВЕКА

Почетком овог века, у часопису „Истина“ објавио сам текст „Игрице са ђаволовим репом“. Доносим га поново.

Године 1997., 1. децембра, ученик другог разреда средње школе из места Педјука у Кентакију, син угледног адвоката, упао је у своју школу са оружјем и пуцао у другове. Било је осам прецизних хитаца, од којих су три била смртоносна. Дечак Мајкл Карникл пре тога никад није учио да пуца у стварности. Али је био обученији од многих војника.

Како? Једноставно. Сатима и данима је пуцао у видео игрицама типа „Doom” и „Mortal combat”. Ту није научио само како се убија, него и како убиство треба желети. Острастио се и програмирао, дошло је до измене свести која је резултирала измењеним понашањем, у овом случају екстремним.

Није онда случајно што је професор војних наука, потпуковник Дејвид Гросман, изјавио: „Насилне видео-игре

су ментални еквивалент давања смртоносног оружја у руке

сваком детету у Америци. Један мој пријатељ их назива „обуком за убице”. Седењем и безумним убијањем безбројних „виртуелних” представника своје врсте без икакве казне или последице, деца уче вештине, стичу идеје и усвајају вредности које у сваком трену могу да гурну право оружје у њихове руке”.

Гросман сматра да је небитно држи ли дете под прстом џојстик или обарач – оно се свесно опредељује за убијање ближњих као извор забаве. Овај проблем се увећава са продајом компјутерских софтвера за забаву (са 3, 2 милијарде долара потрошње 1995. године на 6, 9 милијарди за видео игре 2002. године).

Најпопуларније видео-игре пуне су насиља, идентификације с криминалцима, зла и злочина. Уз чињеницу да су игрице све „стварније” и „тродимензионалније”, кућни рачунари су постали прави, врло савршени симулатори за обуку, ово су најозбиљнији разлози за забринутост.

Студије које је финансирала америчка војска (а ко би

други) показале су да је ефикасност убијања непријатеља у сукобу постала много већа од како су мете, уместо оригиналних, попримиле облик људске силуете. То истраживање је спроведено после Другог светског рата. Увођење људских силуета-мета повећавало је ефикасност убијања у Вијетнаму. Међутим, откако су се појавиле видео-игре, Армија САД је почела масовно да их користи. Нинтендо (да, они што праве Покемоне) снадбева америчку армију најбољим видео симулацијама. Пуковник Гросман је зато јасан: „Насилне видео-игре вас уводе у област у којој, уместо да будете пасивни посматрач људске смрти и патње (као кад гледате филм на ТВ-у), притиснете дугме које узрокује смрт и патњу другог људског бића”. 

У видео-играма убијање се награђује – ко убије више, побеђује! У том царству смрти, патња и уништење другог доносе задовољство играчу.

Од 60-их година XX века до данас, преко хиљаду на-учних студија у САД доказало је везу између насиља приказаног у медијима и агресије код деце. Године 2001, Медицински факултет Станфордског универзитета спровео је истраживање које је показало је да смањење броја часова проведених уз игрице на седам сати седмично у току 20 недеља смањује за 50% вербалну и 40% физичку агресивност испитаника. 

Али, наравно, ко има паре, има моћ. Индустрија дечје забаве изгубила би десетине милиона долара прихода, а у добу бога Профита то је злочин метафизичких димензија – губити доларе због менталног здравља омладине! Но, ко има уши да чује и очи да види зна, шта значи вежбање убијања путем  игрица. То је сасвим довољно: уши да се чује и очи да се види.

Све остало ће доћи само по себи.

И, ево, после две деценије од текста, десило се. А како и не би? Морало се, једном, десити. Овога пута, у Београду.

ЗАШТО ДА ПЛАЧЕМО?

Ко има ума да разуме, осећа да у овом злочину у школи на Врачару има нешто мистички ужасавајуће. Ми овакве злочине у школама до сада нисмо имали. Ово је „школски Јабуковац“, ово је „основачко Цетиње“. И десило се на дан када Српска Црква слави Владику Николаја, највећег Србина после Светог Саве, а поред храма Светог Саве, оснивача српске школе. Сада ће одмах да крене медијска хистерија како треба уводити полицијске постаје у школе, и камере у сваку учионицу, и зидати бункере пред професорском канцеларијом. Школе, да би биле безбедне, треба да постану концлогори – то је, највероватније, једино решење власти и медија, и свих који неће да гледају узроке збивања. Школа не може да буде логор, јер је школа слобода и радост сусрета, а не полиција и камере. А нико у јавности неће реће – ово је због ријалитија, ово је због друштвених мрежа, ово је због бивших криминалаца који снимају спотове у школама, ово је због министара просвете који су оставили просветаре да буду глинени голубови у које нишане очајници транизције и бахати добитници те исте транзиције, ово је зато што школе више не образују, него дводимензионално информишу и издају безвредне и бесмислене дипломе.

Деца су жртве – потровасмо их лажним светом ријалити стварности. Потроваше их видео – игрице пуне убијања и злочина. Потроваше их серије у којима су једини прави мушкарци криминалци, а не људи са четворо и више деце, који хране своје породицу поштеним радом.

И ми смо жртве оваквог света, али су наша деца, јадна наша деца, највеће жртве. Покушавају самоубиства већ од дванаесте године, каже ми клинички психолог Влајко Пановић, који се деценијама бори за нормалност у Србији. Деца, деца су жртве. Деца, наша једина будућност!

Ово је последња  прилика да се уразумимо. Јер, како каже Достојевски, сви смо криви за све. Оваквих бесмислених злочина код нас није било – али, ево их, ево их. Право из Америке, којој се деценијама клањамо као веселом Дизниленду, а из које куљају црни ветрови нихилизма. Када је, пре више од пола века, у САД једна млада мајка убила своје детенце само зато што је „предуго“ плакало, руски теолог Иван Андрејев записао је, сасвим у складу с речју Достојевског:“Нека се свако од нас замисли… шта сте радили баш те вечери када је овај невероватни, али врло стваран, чин био извршен? Можда је био ваш грех, ваша изопаченост, ваша злоба представљала последњу кап зла која је била потребна да се зло које је заузело простор у телу жене детоубице прелије преко ивице чаше? На тај начин морамо да схватимо догађаје попут описаног, уколико желимо да се назовемо правим хришћанима. Ридајте, браћо и сестре! Немојте се стидети суза! Натерајте људе око себе да плачу у ужасу, да плачу у болу, да плачу у сажаљењу према мајушном, невином, многострадалном створењу, како бисмо могли да разумемо нашу властиту кривицу због страдања самог Спаситеља и страдања сваког невиног детета, чија се мученичка крв меша са светом крвљу Спаситеља и чисти грехе свих грешника који се искрено кају. Нека сузе теку!“

Што се школа тиче, на данашњи дан преносим речи Владике Николаја ( послао ми их је, јутрос, мој брат у Христу Жељко Перовић ). Да знамо где је проблем, и да решење постоји – само ми, лицемери, не желимо да га применимо. Јер је лакше да гледамо убиства и злочине него да се уразумимо и вратимо Богу и себи.

 

ОДАБРАНЕ МИСЛИ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА О ШКОЛИ И ПРОСВЕТИ

Христос је рекао: ако се не вратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. Он, дакле, истиче већу потребу за васпитањем старијих него ли деце. Он показује и метод, како треба старији да се васпитавају. Врло просто: угледањем на децу. Но Он је рекао и како треба децу васпитавати. Опет врло просто: пустите дјецу нека приђу к мени, и не браните им. Само нека деца приђу Христу, а све остало је Његово дело. И једини задатак родитеља јесте, да не бране деци да приђу Христу. У присуству Христа, свог највећег Пријатеља, деца ће се не само научити него и оснажити. Јер Христос не учи само, него даје и благодатну духовну силу, да деца могу извршити што науче. Христос је вечна Младост. Та вечна Младост призива децу, да им дарује силу, да не остаре духом, него да се заувек одрже млади, бодри и радосни. Речју – мудрост Христовог васпитања деце састоји се у томе, да деца увек остану деца, и не претворе се у старце. На супрот тој мудрости стоји школство, схоластичко, васпитање, које свом силом тежи, да од деце што пре створи старце; да им истакне старце за пример, да им улије старачке мисли у разум, да им смежура срца старачким скептицизмом и песимизмом. Место да старци постану као деца, старци стварају од деце старце. И тако, нити сами улазе у царство Хрстово, нити даду деци да уђу. Отуда жалбе свуда по Европи, да је омладина у очајању.

+ + +

И данас се на нама потврђују речи Господа Христа: „док сам у свету, видело сам свету“. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: „док сам у свету, видело сам свету“.

+ + +

Сви ви желите васпитану децу, а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полувера и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божијим. Овај нови дух мора се унети у васпитање да би се свет освежио и зло било потиснуто,  мора се уселити у куће и школе и протерати све нечисте духове којима се омладина у наше техничко време запаја.

+ + +

Сетимо се и пренимо се. Кад нам затрубе у уши странци: „Култура, култура!“, одговоримо им: „Људи, људи!“ и кад нам наши рођени синови, у име иностранства, казују у уши: „Култура, култура!“, одговоримо им: „Људи, људи нам требају! То Бог захтева. То отаџбина потребује. То свет очекује. Не Ахаве, него Илије. Не палате од слонове кости, него људе, праве Божје људе.“

+ + +

Знате ли, браћо, зашто су људи несрећни? Зато што траже срећу мимо Бога и насупрот Бога. Као што је говорио Господ кроз уста пророка Исаије: Два зла учини мој народ: оставише мене, извор воде живе, и ископаше себи бунаре испроваљиване који не могу да држе воде (Ис. 2, 13).  Знате ли, браћо, зашто у наше време народи живе у страху један од другог, и оружају се један против другог, и у страху под бременом оружја вичу: Мир, мир, а мира нема (Јерем. 8,11).  Зато што су изгубили страх Божији и свест о присуству Божијем у свету. Знате ли, браћо, зашто школе враћају синове и кћери њиховим родитељима лошије него што су их примиле? Зато што „лаж учини лажљива писаљка књижевника“ (Јер. 8,8). Просветитељи морају савладати ту лаж која од људи прави зверове, и узвисити истину Божију, откривену и јављену свету Христом, изнад свих мнења и мишљења и слутњи људских. Тако ће само школа моћи повратити своју вредност, и синови и кћери људске свој образ.  Знате ли, браћо, откуд буне и револуције по народима и коленима земним? Отуда што су изашле многе лажне месије који уче народе да ишту и траже и отимају све, само не царство Божије (Мат. 24)

+++

Школован је онај човек који је успео да очисти језик од гадних речи и своје срце од смрадних жеља и свој ум од безбожних мисли.

+++

 

Силно и страшно вичу да се вера избаци из школе. Нека се омладини до миле воље говори о крвавом Нерону и људождерском Калигули, само нека јој се не спомиње спасоносно име Исуса Христа.

+ + +

Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст школе, и политике, и војске, и државе. Нека нам школа буде с вером, политика с поштењем, војска с родољубљем, држава с Божјим благословом.

+ + +

Страшно је колико данас има школованих људи који су на своје школовање утрошили читаво богатство а остали опет слепи јер нису прочитали Свето Писмо.

+ + +

Треба ли Срби да јуре те да стигну западну културу? Није нужно „јурити”, она се може стићи и гмижући. Стигли су је црнци у Америци и Аустралији и Либерији, како не би могли ми. Лако је њу стићи, јер не треба се пењати него котрљати низ брдо да би се до културе дошло. Она је испод нас, није изнад нас. Стићи културу није никакав добитак, добитак би био – престићи је, то јест испети се с оне стране културне низине на висину која би или одредила садржину моралној висини или била још виша. Ако нисмо сигурни да је можемо престићи, онда је боље не стићи је. Шта значи престићи културу? Значи благоупотребити све оно што je културан човек злоупотребио. И још значи: изаћи на светлост из моралног трулежа у који je култура довела човечанство.

+ + +

Права вера, хришћанска вера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божјем. То откривено знање не зависи ни од културе, ни од некултуре, ни од светског знања, ни незнања споредних ствари. А споредне су ствари: како се од лоја прави сапун, како се од руде лије гвожђе, како се просецају друмови и подижу мостови, и како се броји и рачуна и мери, и како се сади и калеми и ум познава. Довољан је разум људски за ова ситна знања. Модерна школа јесте слагалиште тих ситних споредних знања. То је знање које надима, како мудро каже свети Павле, или лажно названо знање, опет по његовим речима. Пре много векова универзитети европски, заиста, бавили су се главним и основним знањима живота. Но, како се видело да се та знања не могу задобити људским напором без божјег драговољног откривења, то су ти универзитети постепено падали и претварали се у бакалнице и у ситничарске радње, где се може купити све што земља производи, но ништа што с неба долази. Европска школа одвојила се од вере у Бога.

Тако је говорио Владика Николај. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У пророчкој песми „Небеска Литургија“ Свети владика Николај је рекао да стиже време кад ће у Србији бити „тесна гробља, а мало гробара“ и да ће „гробарима отежати руке“. Док се народ српски не врати Богу и себи, док не схвати где је Живот, а где је смрт.

Тада ће Свети Сава, који, гледајући страдања свог народа – а „блиједо му лице од ужаса“ – узвикнути:“Доста, Боже, поштеди остатак!“

Дај Боже да се и ова страхотна трагедија београдска претвори у позив у покајнички плач над нама и децом нашом, и дај Боже да се зауставимо на ивици понора молитвама Светог Саве и Небеске Србије.

Још једном молим за опроштај што сам написао овај текст пре но што, у тродневној жалости, заћутимо и наставимо да плачемо.

АУТОР: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 
ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/nad-tragedijom-u-crnogradu-pre-no-sto-placuci-zacutimo/
2 thoughts on “НАД ТРАГЕДИЈОМ У ЦРНОГРАДУ: ПРЕ НО ШТО, ПЛАЧУЋИ, ЗАЋУТИМО”
  1. ЗДРАВО ВАСПИТАЊЕ, ПРАВИЧНОСТ И ПРАВДА, АКО ЗАКАСНЕ ИЛИ ИХ НЕМА, ОНДА ЈЕ АЗ СВЕ ДОБРО КАСНО

    Шта је последично најопасније данас у разговорима у ТВ емисијама?
    1. Стално истицање адвоката, судија, психолога, психијатара, педагога, социолога, „хуманиста“, „стручњака“, „хуманиста“ и сличних и различитих других профила људи, и пре овог страшног догађаја у нашем данас централном „Црнограду“ у Србији и после њега, да је виновник (изазивач) оваквог страшног догађаја „кривично апсолутно неодговоран“. Ти људи који то истичу веома су наивни и потпуно неупућени у то да су младићи у добу пубертета (10-14 година) изузетно у просеку обично надарени, маштовити, склони авантурама и прихватању за узоре оних који су „да се с окаченим оружјем“ не придржавају друштвених обавеза и нормалних норми у понашању, да су они на неки начин „слободњаци“, „каубоји“ к0оји „деле правду“ по свом слободном нахођењу и сл. Они имају о себи изузетно високо мишљење и врло су осетљиви на учињену „неправду“ њима, али не и другима. Они су, просечно, врло интелигентни, а велика је невоља што они, слично пијаном одраслом човеку, имају смањен осећај за неправду учињену другоме и имају слаб осећај могућег туђег и физичког и душевног бола. Ово што је овај „мали“ виновник учинио, мало би одраслих људи било спремних (у сваком погледу) да изведу, јер је то по „професионализму“ у криминалу равно неким професионалним одраслим виновницима.
    Истицати, ма од кога то, да су таква „деца“кривично апсолутно неодговрна“ за ово и овакво опасно дело — равно је код таквих могућих виновника речници: „Узмите оружје и слободно убијајте сваког ко вам се замерио, јер сте ви обезбеђени „потпуном кривичном неодговорношћу“.
    Пошто, свакако, није реч о ретардираној деци (а када су стварно ретардирана, таква деца вам неће готово никада учинити зло, осим у самоодбрани од напада физичком на њих), изузетно је, зато, опасно „учити“ ту „децу“ да су „кривично потпуно неодговорни“. И то, посебно зато што је готово свако дете упућено у то да она нису одговорна као одрасли људи, јер им се то, на неки, начин увек утувљује у главу. И то деца знају. Овај виновник у школи сигурно је знао да је он неодговоран као одрасли људи што јесу. А с обзиром да је он то планирао (да није строго прецизно планирао, како би успео боље него што би успела већина одраслих да изврши тако прецизне радње које су му донеле „успех“ у том његовом врло интелигентном (нажалост, опасном) плану.
    2. Изузетно је опасно стално истицати нешто што има само делимичне истине у реченицама: „Сви смо ми криви за ово што се догодило.“
    Млади људи, али и многи одрасли, схватиће из тога да „смо сви криви“, онда ми појединачни нисмо много криви па чак и да ми нисмо уопште криви. Јер, логично је, ако смо сви криви, онда најчешће нико није крив. Стручњаци и нестручњаци дужни су да истичу да је крив онај ко еј стварно крив (без обзира на његове године), а треба истицати да има и других криваца као саучесника у овом страшном догађају, а стварни саучесник је, на пример, онај ко је неодговорно омогућио учеснику да дође до опасне ствари (оружја) којим је овај страшан догађај остварен. Саучесници су и они који су омогућили да се укине смртна казна која се може извршити над оним ко није икинуо смртну казну за свога ближњега. Јер тако су жртва и виновник потпуно неравноправни. Виновник може извршити своју смртну пресуду некоме из било каквог свог личног разлога, а онај који је задужен да спроводи правду према виновнику виновника мора да повластицу и жртва неће бити равноправна јер виновник не може добити оно што је другоме смртно учинио због било чега, па и због било какве врсте личног хира.
    3. Свако друштво, па и наше у Србији, готово у сваком погледу је већ дуго у опасном паду и тај пад је све већи и бржи да смо ми, нажалост, наивни ако кажемо да се ово „никада неће више догодити“. Нажалост друштва су у таквом стању да можемо само рећи: „Не дај Боже да се ово икада више догоди.“ Нажалост, није велика нада да се и горе неће догодити.
    Институције нашег и сваког другог друштва јесу и плаћене и одговорне да чине све што ће смањити могућност оваквих опасних појава.
    На пример, култура и средства обавештавања и слично изузетно треба да воде рачуна које примере предочавају као вредности. Ми имамо или смо имали телевизије које су малтене шириле култ „надарених и назовипоштених криминалаца“, а поштени су зато, по једном „великом“ тв-водитељу, што су већином пљачкали „по иностранству“ и тако „наплаћивали ратну штету“ од оних који су нас бомбардовали. Многима је то било „симпатично“ из тог разлога што су нас заиста недужне бомбардовали и нису нам исплатили нанету нам штету.
    Ми данас, на пример, имамо прилике да гледамо готово 99 одсто филмова у којима се само убија, по стотине људи, а готово да нема филмова више с лепим љубавима, о људима који се жртвују да помогну некоме другоме коме је помоћ потребна.
    О трагедији наше некорисне САНУ, о промашајима у култури, о неуставним и неспроводивим законима (као што је овај жалосни неуставан и апсурдан закон о српском језику и ћирилици усвојен 15. септембра 2021. чак једногласно у Скупштини Србије, да и не говоримо).
    Не сме се продужавати трајање, на пример, закона који третира „кривичност“ према тзв. малолетнику и према пунолетнику. Закон мора бити исти, а наравно, да ће се казна одређивати имајући у обзир и број година. За злочин број година, као и у љубави, не сме да буде драстично пресудан фактор. Злочин је злочин, ма колико имао година онај ко га је починио.
    Наше школство је трагичан прича и пример. Из њега је избачено васпитање које је за друштво чак суштински важније од образовања. Човек се може образовати у свако доба, а васпитање, ако закасни, ту поправке нема.
    У образовању и васпитању (школству) мора се прихватити давни предлог Одбора за стандардизацију српског језика да се уведе већи број часова из српског језика и књижевности, јер су матерњи језик и књижевност незамењиви не само у образовању него и сваковрсном позитивном васпитању.
    Школство мора строго да води рачуна да се сузбија свим моћима оно што се често дешава међу ученицима — да се једни другима подсмевају и етикетирају, па онима који су вредни ђаци говоре да су „штребери“ и сл., затим ад се подсмевају сиромашним ђацима (увести неизоставно и хитно униформисану одећу ђака, ништа лоше не би било увести радну одећу у фабрикама, на свим другим радним местима, а људи изван радних места могу да се облаче како хоће и да шире „моду“).
    Остане ли све исто у свим институцијама у Србији као што еј било до сада и као што је сада, сасвим еј сигурно да нас ништа боље убудуће од овога неће чекати.
    И, последње. Давати дозволе за појединце у друштву који могу добити лично оружје као грађани директна је велика неравноправност међу грађанима и то се мора укинути. Овај виновник да није имао оружје и да није био спретан у његовом коришћењу, како би успео да побије толико малих (у значењу: младих) људи.
    И, последње, стално се истиче број побијених младих људи. Заборавља се да су осим сваког тог убијеног младог бића побијени и њихови родитељи и њихова шира родбина духовно и душевно, а многи и физички ако су у опасним годинама по живот.
    После овог догађаја у нашем централном од јуче Црнограду, у Србији у њеним институцијама не сме ништа да остане исто као што је до јуче било. Све мора да се мења, да се прилагођава нормалности, ефикасности и бољем, успешнијем раду — ничему се убудуће бољем не вреди надати.
    Срби и остали који сви заједно живино у Србији — прст на поштено чело па да сви заједно учинимо све што је до нас и што Бог од нас очекује.
    Излаз из оваквих трагедија је само у бољем и ефикаснијем раду у складу с одговарајућим бољим прописима и добротом и побожношћу.

  2. НИЈЕ ИСТИНА ДА ЈЕ СМРТНА КАЗНА У СРБИЈИ (КАО И БИЛО ГДЕ) УКИНУТА!
    САМО ЈЕДНОСТРАНО УКИНУТА СМРТНА КАЗНА НЕПРАВЕДНА ЈЕ ЗА ЖРТВУ, АЛИ НИЈЕ СУШТИНСКИ КОРИСНА НИ ЗА ОНЕ КОЈИ ПЛАНИРАЈУ УБИСТВО

    Сви који се хвале или жале говорећи да је смртна казна у Србији (али и било где у свету) укинута — говоре само полуистину, а свака полуистина изузетно је опасна, често опаснија од неистине, јер нас заварава.
    Они који су само једнострано укидали законски смртну казну опасно су се замерили животу. Доносиоци таквог закона су се огрешили, јер су смртну казну укинули као правду, тј. довели су у сувише неравноправан однос убицу и његову жртву, наравно на неправду према жртви и њеним најближима.
    Све док и убице не укину своју смртну казну над недужнима без икакве могуће одбране недужних, правници су се тешко огрешили о правду, о Бога о Истину. Јер су смртну казну једнострано, а то значи потпуно неправедно према убијеном укинули и тиме, макар делимично, починиоце охрабрили на убиство, што људски, није много корисно ни за оне који су склони убиствима.

Оставите одговор на Д. З. Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *