ФОТО: Србадија
Врло дугачак, али и врло леп и значајан текст из наше историје (проф. Рајко Максимовић, 24.11.2022)
На данашњи дан је почела Колубарска битка
1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени.
2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени, јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.
3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање, а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка, 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.
4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих противудара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој смањи фронт, односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на фронту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, америчкој војној академији.
5) Против нешто више од 400 аустроугарских топова стајали су малобројнији српски, али српски више нису имали муниције. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демонтирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом – право на фронт.
6) Другог децембра на фронт стиже и чувени „Ђачки батаљон“, тј. 1.300 каплара. То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили најнижи подофицирски чин, чин каплара, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега. Тек око 400 „ђака-каплара“ неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су ушли са песмом. Прва чета певајући „Ој Србијо, мила мати“. Друга „Еј, трубачу, с бујне Дрине“. Трећа „Срби, устајте, своје не дајте“. Четврта „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“.
7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом.
Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне „мртве“ који су решили да живе.
8) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар, у коме је са две трећине целокупне војске командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. Победа Колубарској битки, довела је до тога да је Поћорек смењен, да је Мишић постао војвода, да је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља.
У Колубарској битки је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника, али, и 153.373 српска војника. Слава им и хвала.
9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило „манифестације“, због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина. Твој син, Бан“. Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.
10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:
„Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови – не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души… У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас“.
Сетимо се наших предака који су нам омогућили да живимо у слободи и у својој отаџбини.
Да се ми не брукамо, и да не брукамо ни њих.