- Муса Ћазим Ћатић се у Сарајеву сматра једним од најзначајнијих бошњачких песника. Његова се слика налази на новчаници од педесет конвертибилних марака БиХ.
- У хрватским енциклопедијама неретко га наводе као хрватског песника, а ми вам представљамо избор његових песама, које су неким случајем изостајале из збирки објављиваних у Сарајеву и Загребу.
- Разлог је очигледан: много се не слажу ни са сарајевским, ни са загребачким погледима на овог песника.
Муса Ћазим Ћатић (Оџак, 1878 — Тешањ, 1915) био је песник и преводилац из Босне и Херцеговине. Писао је поезију, есеје, критичке чланке и преводио за муслиманску библиотеку. У својим песмама бавио се верским темама, а аутор је и низа лирских, мистичних и еротских песама.
Ћатићева поетска тема смештена је углавном, између два пола: еротике по инстинкту и мистицизма по духовном настојању. Комбинација ових мотива понекад се јављала са одређеним осећајем духовне невоље, док се понекад сублимирала у облику греха, живота и покајања како су то видели Епикур и Хајам.
Мистика ипак никада не одваја Ћатића од стварности и живота; његов мистицизам, који се ослања на мистицизам турских и персијских песника, одбацује песимистички ескапизам духа, слично Бодлеру на кога се ослања и Ћатић.
Песме које је објављивао у часопису „Босанска вила“ насловио је својим првим написаним стиховима из 1898. године, када је имао само двадесет година. Ова насловна песма носи назив „Огањ“ и састоји се од свега два стиха:
Огањ
Из српске душе овај огањ врије,
Само за Српство моје срце бије.
Српски понос
Ја сам Србин, српско д’јете,
Српска ми је савијест чиста;
Јуначких ми дједа слава
Ко сунашце жарко блиста.
Ја сам Србин – тим именом
Вјечно ћу се поносити,
Спас српскога славна рода,
На срдашцу свом носити.
Од мог рода, сто јунака
Пр’јетило је грома сили,
И српско су име мачем
На камењу биљежили.
Пред ударцем њиховијем
Тресле су се веље горе,
Ступали су вазда смјело
По мејдану да се боре.
Камо, камо Душан силни?
Камо паша Соколија?
То су дични синци Српства:
Ко зв’језда им слава сија!
Ја сам Србин – гусле имам,
Уз њих тио попијевам,
И љубављу – према Српству
Своје пјесме загријевам,
Славим Марка и Милоша;
Славим храброг Ђерђелеза:
Имам њину успомену,
Бритки ханџар оштра реза.
Па нек ми се душман јави,
Нек на бојно поље дође;
Мене хитац не прима се,
Не може ме резат гвожђе,
Маркова је ово рука,
Топузином знаде бити;
Хамајлија Алијина
Од оштра ме гвожђа штити.
Ја сам Србин – српско д’јете,
За Српство ми душа гори –
Робоваћу српском роду,
Док ме црна смрт не смори.
Муса Ћазим Ћатић, Цариград, 1897.
(Босанска Вила, 1899)
Пјесмо моја
Пјесмо моја, плови, плови,
Небом српске поезије;
Ђе но јасних, ко звијезда
Тих пјесама безброј сије
И ти код њих мјеста нађи,
Ма да н’јеси сјајна тако,
Роду моме мила бићеш
Јер је теби Српство слатко.
Пјесмо моја, плови, плови
Из ватрених мојих груди,
Тамо, ђе но братске слоге
Радосница зора руди.
Ту ми гукни њежним гласом,
Нек те сваки Србин чује,
Ти му шапни, колко Српство
Моја млада душа штује.
Пјесмо моја, не стој више
Већ заплови из свих сила,
Та доста си у срдашцу
Мојему се младом крила.
Сад је вр’јеме слободице, –
Да оставиш срце моје, –
И на крил’ма лаког љета
Да на јавно ступиш поље.
Муса Ћазим Ћатић, 1899.
(Босанска Вила, 1899)
Изродима
На светиње своје, на част праотаца,
Излили сте отров своје мржње црне.
И пакленом сви се предали демону,
Да са праве стазе – на криву вас сврне.
Потомци сте кобни Бранковића Вука,
Народна вас клетва до вјечности прати,
У књигу ће жизни ваше кобно име
Забиљежит’ црним домовина мати.
Родољубља чувство замире у вама,
За свој народ драги срца вам не маре,
Јер с осмјехом подлим мотрите, гдје душман
Блатњом руком својом светиње вам таре.
Муса Ћазим Ћатић, 1900.
(Босанска Вила, 1900)
Оним којих се тиче
Заблудјели сте, ко да сте без главе,
Разум вам не зна куд вам нога ходи,
Ви издајице дједовске сте славе –
За нос вас душман кривом стазом води;
Заблудјели сте, ко да сте без главе.
Камо вам очи, не видјели њима?
И гдје вам савјест, људски понос гдје је?
Вашег се срца свака рђа прима
И ви сте слуге туђинске идеје –
Камо вам очи, не видјели њима?…
Чујте, гдје куне вас рођена вам мати,
Што вам је живот, што вам хљеб је дала;
Свуда вас њена тешка клетва прати…
О заторници њених идеала,
Чујте, гдје куне рођена вас мати.
Сваки јој атом уздише и јеца,
Куд ваша нога по тлу њену ступа;
Та ви јој нисте синови и дјеца,
Јер с вас се она у сузама купа
И под ногом вам њена земља јеца.
И њено сунце благородно оно,
Свој благослов јој што сипа врх чела,
Вас гледа тако зловољно и боно.
Ах, ваше снове, ваша блатна дјела
С презиром мотри њено сунце оно!…
Ви руку дижете на властитог брата,
Стајете на пут народној нам срећи –
Па каква вам је, каква за то плата
И шта ли ћете – реците ми – стећи,
Кад руку дижете на властитог брата.
Ви Ефиалте и Радаци сви сте:
У срце мајци ханџар сте заболи;
Пов’јести своје згазили сте листе –
А у души вас то ништа не боли,
Јер Ефиалте и Радаци ви сте.
О стидите се, скријте мрске главе
Под мрачну земљу, о синови тмине!
Кад код вас нема људске свијести праве,
Нека вам сјена са свијета згине –
Ах, стидите се, скријте мрске главе!
Чујте, гдје куне вас домовина мати…
Што вам је живот, што вам је хљеб дала;
Свуда вас њена тешка клетва прати…
О затомици њених идеала,
Чујте, гдје куне вас домовина мати!…
Муса Ћазим Ћатић, 1900.
(Босанска Вила, 1900)
Утјеха
Кад тежак терет небројених брига,
Судбина кобна на врат мени даде,
И када срце у средини људства,
Вјечито тегли невоље и јаде.
Кад душа уздах до етера прати,
А бл’једе усне с мученичког ваја,
Кад срећа бјежи са мојега пута
И вјечном чежњом срце ми напаја.
Кад мутно око пом’јешане крвљу
Несретне сузе океаном рони,
Утјеха једна имаде ми само,
Што с болног срца тешки очај гони.
А то је сјета заплетених мисли,
На бурну прошлост мога славног рода,
На тешке оне петвјековне ланце,
Кад не би сунца сред србинског свода.
Па у тој сјети затрепте ми усне:
„Та ништа није ови црни пак’о“,
Радо ћу патит и б’једе подносит’,
Јер су ми дједи патили овако.
Мучили доста насиља и зала,
Робови били несвојијех људи:
Ал’ оне старе дух части и славе
Под ланцем српску слободу пробуди.
Муса Ћазим Ћатић, 1900.
(Босанска Вила, 1900)
Престани срце
Престани срце уздахе вити
И тужбе слати вишњему трону,
Престани око сузице лити
У пркос судби, – адском демону,
Која ме тешким бременом тре,
Па ц’јело биће у муци мре.
„У трпњи спас је“ – Стрпи се веће
И ова нојца минути мора,
А осмјех рајске, надземне среће
Даће ти скоро блажена зора,
Ови ће амбиз постати рај
Кад српске слоге заблиста сјај.
Муса Ћазим Ћатић, 1900.
(Босанска Вила, 1900)
Ма да небо…
Ма да небо у вртлогу своме,
Измучено моје кува т’јело,
Ма да боли са клевете људске
Облаке ми навлаче на чело
Опет срве једна снажи нада
И жар гаси пакленога јада
Једна нада болну душу тјеши;
И са срца црни очај брише,
Нада слоге – братског јединства
За чим Србин умире и дише,
Јер је слога спасоносна зора
Што ће збрисат мрак нам са обзора.
Муса Ћазим Ћатић, 1900.
(Босанска Вила, 1900)
У родном месту Ћатић је похађао мектеб и основну школу. После очеве смрти мајка му се преудала у Тешањ. Кад је 1898. требало да буде регрутован, бежи у Турску. Ту, у лицеју Султанија, упознаје Османа Ђикића и Авда Карабеговића, али га материјалне неприлике гоне да се врати у Тешањ.
По повратку из Турске Ћатића је у Босни дочекао распламсали аустроугарски пројекат бошњачења. Суграђани из Тешња замерали су му на песмама написаним у Цариграду и објављеним у Босанској Вили. Он се јавно оправдавао да је био заведен српским осећањима која су у Турској гајили наши муслимани.
…спјевам двије пјесме „Плови пјесмо!“ и „Српски понос“, те их пошаљем „Босанској вили“ које их је тада не знам у којем броју 1899. изнијела. Од тог доба, па док нисам био кренуо у Београд, незадрживо сам друговао с новим својим пријатељима, наиме Ђикићем Османом, Мустафом Скопљом и другима…“
„… толико сам се занио за “Српство” да се нисам задовољио само с оним гладним верификацијама у “Бос. вили”, него сам чак и своме једном пријатељу писао у Тешањ и позвао га на стазу истине – меазаллах!
Моје пјесмице у “Бос. вили” кад су изашле – разумије се – проузроковале су много презрења мојих истовјерних суграђана против мене, али оно писмо управљено на пријатеља још више, јер када га је примио, онда је – да би служио као “Ibareten lissairin” – предао га другом, а овај оном, те је тако оно ишло с руке на руку, док се није почело по цијелом Тешњу говорити о томе мом гријешном кораку, а њеки пак говораху да сам чак прешао на “српску веру”
Наиме, у писму које је послао пријатељу Ћатић је босанске муслимане називао Србима, а османлије проклетим варварима, који су превођењем дела српског народа на исламску веру, посејали међу једнокрвном браћом антагонизам, борбе и презире.
„Када сам дошао у Тешањ, онда ми је избила пред очи она страшна истина за коју су ми неки пријатељи писали. Наиме, оправдани презир и мржња мојих истовјерника, јер, заиста, није скоро било једног Муслимана који би са мном честито и ријеч проговорио.“
Почетком Првог светског рата прихватио је мобилизацију у аустроугарску војску од које је целога живота бежао. Служио је у Тузли и Еркену у Мађарској, али је због туберкулозе отпуштен, после чега умире у пролеће 1915. године.
На његовом мезару (гробу) у Тешњу стоји исклесано:
Овдје лежи пјесник одличнога дара,
који није тражио части ни шићара,
већ боемски живио и чувенствено пјево,
док га смрт не допрати до овог мезара.
Извори:
Википедија
Босанска вила. Сарајево. 1899.
Владимир Ћоровић, Историјски лексикон, Српска књижевна задруга, Београд
Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, Нови Сад 1971.
Мухарем Баздуљ: Може ли Србин бити муслиман?!
ИЗВОР: Расен