Једног дана је освануо мурал на Грбавици на бившем центру „Бошко Буха“. Нисам никако могао да нађем везу између Сарајева и Реље Башића који се смијуљи са мурала, иначе познатог југославенског глумца из Загреба. Помислио сам је је веза вјерске природе, а онда сам прочитао на друштвеним мрежама, које су тих дана горјеле невиђеним пламеном на ову тему, да је то у ствари мурал Јовану Дивјаку. Како је невјешти умјетник невјеродостојно насликао Јована, накнадно су дорадили мурал да буде више дивјакоидни, него башићоидни
Јован је бивши официр ЈНА који се у овом сецесионистичко-вјерском рату у БиХ нашао на страни Армије РБиХ, чији је био генерал. Како је та армија у ствари била само огранак НАТО војске, можемо о њему говорити као НАТО официру на специјалном задатку дезинтеграције једне државе за коју је дао заклетву да ће да је брани.
Својевремено сам снимао разговор са значајним човјеком из рата који ми је у необавезном разговору након гашења камере рекао да смо ми Срби из Сарајева остали живи у Сарајеву, јер су се Муслимани бојали србске војске пошто је ВРС била много јача војска од АРБиХ. Нисам му тада стигао рећи да није то био главни разлог опстанка Срба у Сарајеву, па сада користим прилику. Нас је било много у том граду да једноставно се није могло стићи све ни побити нит протјерати, а град је био пун новинара, тешко би то прошло неопажено колико год западни медији нису били наклоњени Србима. Ипак је Сарајево био други србски град у Југославији послије Београда по броју Срба у њему.
Срби који нису рођене сарајлије него су дошли однекуд у град да живе, почетком сецесионистичко-вјерског рата су једноставно отишли тамо одакле су родом, а у граду смо остали ми који смо ту рођени да бранимо своја огњишта како знамо и умијемо. Град није био под опсадом како се промовише свакодневно, био је подјељен град, па су се Срби нашли у проблему, било нас је на обје стране, како је ко гдје становао и гдје се задесио тако је ту и остао.
Како су Срби који су се задесили на страни коју је контролисала Армија РБиХ били непоуздан елеменат у условима ратовања против Срба, били смо мобилисани у разне јединице које су се углавном бавиле физичким пословима, копањем, прављење грудобрана, гурање колица кроз тунел, разни утовари и истовари и сл. Све те разне радне јединице су обједињене у инжињеријску формацију.
Тако смо својевремено радећи на неком путу око Пазарића, доживјели да се однекуд одједном појавило војно возило и из њега лично изашао Јован Дивјак. Поздравио нас је уљудно, попричали смо кратко, нека општа прича типа: како је момци – ево некако се гура и нека само није горе. Када смо му се представили, а скоро сви смо имали србска имена, на одласку нам је тихо рекао: Срећно момци и чувајте леђа.
Нисмо тада баш најбоље разумјели његову поруку, али нам је временом постала јаснија.
Било је то вријеме када је лако било отети имовину било коме, а Србима поготово. Каже се да је некога погодио снајпер или гелер од неке гранате и тиме се јако лако и тешко провјерљиво оправда смрт неког човјека. Није ово био случај само са Србима, мада је био најбројнији, било је тога и међу Муслиманима, јер је био присутан анимозитет између србијанских муслимана и босанских, свашта се дешавало у рату, разних подметања у борби за власт.
Послије свега могу рећи да је Јован био прави професионалац, одрадио је свој посао професионално као што то ради сваки професионалац којег интересује посао, а не боја дреса тима за који игра. Суд га није осудио за ратни злочин, јер ко је још видио да НАТО суд суди својим успјешним официрима. Он је био успјешан официр за своје газде пошто је био дио великог тима који је учествовао у контролисаној дезинтеграција Југославије.
Већина Срба га доживљавају као издајника, а већина Муслимана га неће никада изистински прихватили као свог, пошто нема муслиманоидно име, него баш онако ухопарајуће србско. Али ето мањина је одлучила да му се направи мурал, а и ток израде мурала осликава сву ситуацију везану за њега.
На Јовановом примјеру се треба замислити колико су професионалци уопште пожељни ликови у некој средини. Они не бирају тим за који ће да играју, играју за било који који понуди боље услове рада. Данас су с тобом, али сутра већ нису, одоше противнику, јер су тамо постали услови бољи. Понекада је око себе боље имати подобне, него професионалне људе.
Мало је ове моје закључке тешко прихватити у данашње вријеме када се ради на све већем сужавању свијести у људи, али баш зато ово и пишем не бих ли покварио злима њихов пројекат стадоизације човјечанства.
Душко Бошковић