МРЖЊА, ИДЕНТИТЕТ И ПРАВОСЛАВЉЕ: прилог проучавању улоге светости и светаца у формирању идентитета православних народа

• Савремена ситуација сведочи да процес стварања нових идентитета није завршен. Као главно оружје, како смо већ приметили, користи се мржња
• Нападнути народ постаје, захваљујући не само медијима, него често и издаји челних људи, мањина у сопственој земљи, што производи, како сведочи Елизабет Ноел Нојман – ћутњу.  Човек избегава да изнесе своје мишљење о одређеној теми ако осећа да је у мањини, јер се боји одмазде или изолације
• У спречавање људи да искажу свој став користи се мржња која спада у психоисторијско оружје.
  
• Насупрот томе православни се бране промовисањем светости као основе идентитета православних народа (која се суштински разликује од светости код римокатолика)
• Православље, дакле, сматра светост највишим нивоом духовног развоја човека. Али ова категорија укључује два претходна корака: први, који се условно може назвати спасењем (човеку је за спасење потребна свест о својој духовној и моралној нечистоћи. Он може само да види и спозна своје гадости и да их интерно одбаци, покаје се, стекне стање спасења и прими спасење, као што видимо из новозаветног примера разбојника. То је први и најважнији корак у духовном развоју човека, који га води ка пуној светости, и други – праведност (људи који покушавају да живе по савести, који покушавају да не вређају и не тлаче никога

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Појава мржње према Русији и њеном народу почела је да се формира као систем приликом покушаја Русије да уђе у круг европских држава још у 16. веку. Мржња (у ма ком виду па и у виду русофобије, србофобије и православофобије) према руским војним истраживачима спада у врсту психоисторијског оружја.^[1] Прва русофобија дело је римокатолика, која је највише стизала у Русију из Пољске (у Србију из Аустро-Угарске, а по нестанку ове државе из римокатоличке Хрватске).

Одмах после раскола 1054. године римокатолици покрећу православофобију (која касније добија своје варијације у виду русофобије и србофобије, јер су управо ова два народа били најоданији православљу, оданији од Грка), користећи је као средство за асимилацију православних народа, пре свега на Балкану, Источној Европи и Блиском истоку.^[2] Поред мржње римокатолици (касније и протестанти) нису помагали православнима у борби са Османлијама, нити у борби за њихово ослобођење.^[3] Напротив, помагали су Турцима да задрже окупиране православне народе, а када су се ослободили Ватикан је васпитао на хиљаде православофоба (русофоба и србофоба) који су своје наказно лице показали у два светска рата учешћем у геноциду над православнима. Православофобија се у том контексту дефинише као мржња неправославних (римокатолика, протестаната и припадника других религија) према православљу и православним верницима, при чему најновије тенденције теже да у ову антивредност уграде и мржњу неких православних народа према другим православним народима. На пример да православни Украјинци мрзе православне Русе, односно православни Црногорци – Србе. При томе, важно је напоменути, све нанете неправде и злочини извршени у прошлости против православља и православних, успешно су заборављене.^[4]

Распад СССР-а и разбијање Југославије од стране Запада, уз отворено учешће Ватикана, није донео нестанак православофобије. Напротив! У западни свет (и НАТО) интегришу се православна Бугарска, Румунија, Македонија и Црна Гора. После овога православни свет постаје објектом још веће агресије и мржње,^[5] при чему се Константинопољска патријаршија користи за изазивање нових раскола и реформисање православља у смеру НАТО православља, тј. избацивања из његовог система вредности слободољубља и љубави према Русима и Србима од стране других православних народа. Другим речима, тренутно се води отворени рат против православља, при чему је православофобија (мржња) једно од главних средстава.^[6]

Има мишљења да су очеви савремeнe словенофобије (русофобије и србофобије) и расне дискриминације (према Словенима) заправо Маркс и Енгeлс^[7], чиме проблем истраживања мржње добија нову, хазарску димензију.^[8]

МРЖЊА КАО ПСИХОИСТОРИЈСКО ОРУЖЈЕ

Утицај мржње на изградњу идентитета предмет је проучавања савремене науке. Према различитим истраживањима највише мржње је усмерено на Русе, Србе и православље, при чему су «произвођачи» мржње мање-више исти, и за Русе и за Србе и за православље. Постоје различита истраживања о томе где се производи највише мржње према Русима, Србима и православљу. Према једном из 2019. године то су: Велика Британија, Украјина, Грузија, Пољска и три Прибалтичке државе, а према Србима у Хрватској.^[9] Према другом највише мржње се производи у САД, Немачкој и Аустрији (деле друго место), следе Грузија, Финска, Чешка, Пољска, Литванија, Украјина, Летонија и на десетом месту је Азербејџан.^[10] Према трећем истраживању највише русофобије има у Израелу,^[11] при чему то нису они који су у ову земљу дошли из СССР-а или постсовјетског простора него из Европе и САД.

Чарлс Х. Кули,^[12] аутор теорије «Ја у огледалу» истражујући мале групе (породицу, комшије, групе ђака, дечју колективу итд.), а у оквиру којих се разгранавају основне социјалне везе и где млади упознавају себе кроз однос са другим људима, али и кроз поређење са њима, дошао је до закључка да друштво не може постојати без психолошких реакција, узајамних оцена човека од стране другог човека. Другим речима, преко међусобних контаката људи упознају социјалне вредности, стичу социјално искуство и навике понашања у друштву, али и формирају идентитет другог. Другим речима, на идентитет и самопознање човека утичу тако што дајући своје мишљење или вредновање појединца он стиче представе о себи («ја у огледалу», при чему су «огледала» други људи). У оквиру проучавања Кули је дошао до сазнања да ако се појединцима или групама (народима) понавља (преко медија или на друге начине) да су зли (геноцидни – што се користи у мржњи према Србима и Русима), покварени, склони криминалу и другим неморалним делатностима, пре или касније део припадника нападнутог народа жели да промени свој идентитет (да не би припадао стигматизованој заједници). Тако се изазива криза идентитета, што је претпоставка за прихватање новог, креираног уз помоћ социјалних технологија.[13]

Много пре Кулија руски физиолог и психолог Павлов је давне 1901. спровео експеримент над псима којим је потврдио постојање условног физиолошког рефлекса. Наиме, утврђено је да пас реагује на храну на одређени начин. Заправо, утврдио је да се реакција на храну код пса може пресликати на нешто друго, уколико се то друго повеже са храном. И тако је, након доста труда, стално ударајући у звонце пре доношења хране успео да створи пожељно понашање код самог пса. У овом случају је то било оно понашање које омогућава да се пас понаша као да ће јести сваки пут када чује звонце. Дакле, пас је научио да је значење звука звонцета – храна. 1920. године је Џон Вотсон извео врло контроверзан експеримент над деветомесечном бебом. Наиме, истражујући страхове детета, Вотсон је закључио да дете не реагује страхом на различите играчке које су заправо представљале реплике животиња. Дете је чак желело да се игра тим играчкама. Међутим, Вотсон је успешно успео да научи дете страху. Наиме, када год би дете покушало да узме играчку, Вотсон је производио снажне звуке који су плашили дете. Тако је дете научило да се плаши истог тренутка када би приметило неку играчку иако звук није присутан. Дете је, дакле, стекло емоционални рефлекс који се јавља сваки пут када се понови надражај који је изазвао страх. Овакав експеримент, само над далеко већим процентом становништва данас заправо представља маркетинг. Како створити потребу за нечим за чим не постоји потреба, како створити несигурност и страхове и како створити утисак да нам само тај производ који се рекламира отклања страх. Ова манипулација свешћу је у Србији добила неслућене размере, те смо ми данас заправо полигон за вршење експеримената.^[14]

Данас у западном свету већина људи прилично уплашено реагује на помен придева „српски“, „руски“ и „православни“. То повезивање термина „српски“, „руски“ и „православни“ са свим негативним стварима које нам могу пасти на памет је узело толико маха да заправо ми реагујемо на исти начин на било какву назнаку спомињања овог термина. На пример, реакција на било шта написано ћирилицом је такође рефлексна. Наша прва предрасуда и рефлекс на некога ко пише ћирилицом је да је у питању неко заостао и ретроградан, националиста, патријархалан са нижим степеном образовања док је прва асоцијација на латиницу прогресивност, толеранција, стил и високо образовање. Толико су нас дуго плашили да смо стекли навику да се плашимо и сопствене сенке. Било шта што носи чак и минималне назнаке националног обележја или националне културе изазива страх, као симбол страдања и несреће. Стога се свака тема која је део културног и националног идентитета мора приказати у анационалној или индиферентној визури како би могла да буде оправдана и затим прихваћена. Било каква вест о Српској православној цркви изазива бујицу негативних емоционалних реакција у самом човеку, а да не помињемо позивање на национални идентитет. То се може лако приметити уколико се прате не само српски и руски медији.

Готово сви спортски коментатори користе израз „наша репрезентација“, „играчи Србије“, „Србија је у поседу лопте“ док за стране репрезентације користе изразе „италијанска репрезентација“, „Италијани су у поседу лопте“ и томе слично. Такође, интересантно је да се израз „Србин“ и „Српкиња“ повезује са нечим анахроним и застрашујућим за разлику од националне одреднице било које националне мањине.^[15]

Ово само показује колико је српски идентитет темељно разграђиван годинама путем медија и како смо од поносног народа дошли на ниво уплашене масе која се боји да спомене и придев „српски“, „руски“ и „православни“ у реченици ако то није нешто негативно.

Савремена ситуација сведочи да процес стварања нових идентитета није завршен. Као главно оружје, како смо већ приметили, користи се мржња. Нападнути народ постаје, захваљујући не само медијима, него често и издаји челних људи, мањина у сопственој земљи, што производи, како сведочи Елизабет Ноел Нојман – ћутњу.  Заправо «Спирала ћутње» (немачки: Schweigespirale) је концепт политологије и масовне комуникације који је предложила немачки политолог Елизабет Ноел-Нојман, која тврди да човек избегава да изнесе своје мишљење о одређеној теми ако осећа да је у мањини, јер се боји одмазде или изолације. Елизабет Ноел-Нојман сматра „спиралу ћутње“ атрибутом манифестације јавног мишљења: „Све манифестације јавног мишљења су уједињене њиховим повезивањем са претњом изолације за појединца. Тамо где појединац не може слободно да говори или делује по сопственом нахођењу или мора да узме у обзир ставове своје околине, како не би био изолован, увек се бавимо манифестацијама јавног мишљења”.^[16] Ћутање је манифестација прихватања новог идентитета, а потом наступају државне и друштвене институције и организације које утврђују јавно мишљење о овом питању. Држава нови идентитет промовише преко образовног система (уџбеника и књига), (не)обележавањем одређених догађаја из историје народа (култура памћења или сећања), медија итд.

Управо ово је и суштина притисака на православне да прихвате неправославне реформе (источни папизам) и уграде их у своју веру и цркве – изолација од Латина.^[17]

ВАЖНОСТ ИДЕНТИТЕТА

Идентитет нам помаже да схватимо свет, јер одражава поглед на свет, који се разликује од схватања са стране других религиозних и социјалних заједница. У савременим друштвеним наукама преовладава став да су идентитети најважније одлике неког друштва. Истовремено, важно је напоменути, да је савремени свет постао трпељивији према различитим идентитетима, па и оним који су засновани на вери у зло.

Идентитети, јасно је, супротно веровањима нису трајна категорија, јер се догађа њихова метаморфоза^[18], (не баш често), али се ипак догађа да нека друштва одбаце стари и прихвате нови идентитет. Православни Словени нису изузетак. Можемо, на пример, приметити да се од Руса формирају најмање два нова народа – Украјински и Белоруски, а док су од Срба и Руса социјалним инжењерингом створени Румуни^[19], од самих Срба Хрвати, Македонци, Црногорци, Бошњаци, док у структури Грка, Албанаца и других доминирају српски гени.

«Тражећи идентитет у прашини коју је подигао ветар Новог доба, ми смо се у ствари поистовећивали, изједначавали и мешали са садржајима и моделима понашања који, не само да нису православни, него су и дубоко супротни свему што чини нашу сопствену духовну традицију. Желимо ли да променимо наметнуту нам парадигму, морамо најпре да променимо терминологију. Неадекватни изрази воде нас ка погрешном закључивању, а погрешни закључци никад нас неће довести до истине. Зато уместо израза идентитет предлажем израз сопство, израз који је дубљи и слојевитији, самим тим и погоднији за оно што хоћу да кажем».^[20] Сопство за  Рада Јанковића је одбрана наслеђеног, традиције и ово мишљење је сасвим у складу са православљем.

Познати амерички геополитичар Френсис Фукујама закључује да се савремена политика креће једрима којима снагу даје идентитет,^[21] јер је савремена политика није економија и није идеологија, већ идентитет. Наиме, људи са «левим» погледима на свет сматрају да је циљ политике треба да буде заштита мањина (етничких, миграната, жена, ЛГБТ популације итд.), а десни заштита националног идентитета, услед чега се добија подела друштва на заједнице које не могу да се договоре око заједничких циљева.

Идентитет чине вредности – национални идентитет је заједничка прошлост, заједничка религија, вредности и одговорност за будућа поколења. Другим речима, за стабилни идентитет мора да се формира заједничка религија, заједнички поглед на прошлост, али и на савременост и на будућност. Напад на идентитет се изводи (изнутра и/или споља) управо на ове сегменте идентитета: фалсификовање историје одређеног народа, религиозни прозелитизам који доводи до одбацивања вере (православља) и прихватање псеудовере (окултизама) или неке јереси, попут римокатолицизма (преко уније или директно), смутња око садашњости и спречавање изградње националног погледа на будућност.^[22]

Савремена политика у сфери идентитета настоји да ову област истражује како би се стекла знања о томе како се одвија процес формирања и усвајања новог идентитета, односно шта треба да се ради како би се заштитио традиционални идентитет, какви идентитети доносе економски раст, а који га успоравају и какве последице доноси нови идентитет, како би се могао даље креирати и мењати.

Како, дакле, православна светост формира идентитет верника?

Према генералном директору Сверуског центра проучавања јавног мњења (ВЦИОМ) главни изазови националном идентитету Руса су очување територије, долазак радника из република Северног Кавказа, губитак језика и вере, слободно пресељавање у велике градове и пражњење исконски руских земаља.

Што се тиче религиозног аспекта руског идентитета, више од 80 одсто Руса себе сматра православнима, при чему поштују Руску православну цркву као институцију и демонстрирани принцип симфоније (сарадња световних и црквених власти). Истовремено, православне забрињава упад различитих секти у Русију, прозелитизам римокатолика, неморал и корупција који захватају земљу, као и егоизам који се шири невероватном брзином.

Идеолошки аспект религиозности очигледније се показао приликом напада Запада (НАТО-а) на православне земље (СР Југославију, тј. Србију и Црну Гору), ширење ове милитаристичке организације ка Истоку, те подршке расколницима не само у Украјини.

Оно што посебно интересује истраживаче идентитета Руса јесте пут младих, тј. како они доживљавају православље као место потраге за идентитетом.

Јасно је да постоји противречност и да млади формирају свој идентитет идући «уским» стазама, јер је то сложен процес у коме се сударају световни и црквени обрасци живота. На пример у савременом свету богатство (повезано са егоистичким обрасцима понашања) и моћ (власт) су доминантне вредности које се сударају са црквеним: несебичност, понизност, трпљење. Истраживач С. В. Рижова тврди да „духовне потребе и лично искуство вере и исповести представљају свето језгро православног идентитета“.  Наравно да се православни идентитет код младих формира у породици, затим духовном праксом у цркви, искуством сарадње са црквеном заједницом и свештеником и традицијом коју црква предаје преко светитеља и њихових дела.

Социолошка истраживања показују да формирање православног идентитета, условно речено, има две фаза. Прва је када млади траже одговоре на своја духовна питања (лутање). Тада могу да одлазе и у неке секте и друге верске заједнице. Друга фаза је оцрквљење или религиозна социјализација.

Чињенички, живот човека почиње са његовом вером у Господа Исуса Христа, предајом своје душе, срцу, ума… Господу Исису Христу, а Он их постепено освештава, преображава, обожава. И кроз ово освештавање разливају се по њему благодате силе које му дају сазнање личне бесмртности и личне вечности. Супротност овоме је смрт.^[23]

Хришћани су Христоносци и самим тим носиоци и имаоци вечног живота. И све то по мери вере и по мери светости, која долази од вере. Свети – то су најсавршенији хришћани, зато што су они у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечно живога Господа Исуса Христа. Они су јединствени, истински бесмртни у роду људском, те над њима смрт нема власт.

На основу 1. Петрове посланице јасно је да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности.^[24]

Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже (у 2 Том 1,9) Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.

Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“, коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.

Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, саборна и једна.^[25]

Православље, дакле, сматра светост највишим нивоом духовног развоја човека.^[26] Али ова категорија укључује два претходна корака: први, који се условно може назвати спасењем (човеку је за спасење потребна свест о својој духовној и моралној нечистоћи. Он може само да види и спозна своје гадости и да их интерно одбаци, покаје се, стекне стање спасења и прими спасење, као што видимо из новозаветног примера разбојника. То је први и најважнији корак у духовном развоју човека, који га води ка пуној светости, и други – праведност (људи који покушавају да живе по савести, који покушавају да не вређају и не тлаче никога. Сви ти људи који искрено желе да живе под добротом и да испуњавају златно правило људског живота: Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима: јер је то закон (Мт 7, 12). Другим речима такви су људи – праведни.^[27]

Светац је само она особа која не само да не крши моралне стандарде живота (то јест, живи праведно), већ је стекла и оно што се назива чистоћом срца, што је плод правилног духовног живота.

Такав живот нужно подразумева праведност, али далеко је од тога да га само она дефинише. Духовни живот састоји се у борби са страстима, у сталној стражарењу над својим мислима, осећањима, жељама, расположењу, како бисмо очистили свој ум и срце од свега лошег. Овај живот захтева пажљиво проучавање Светог Писма и дела Светих Отаца, углавном аскетског карактера, и укључује сталну молитву (већином Исусове: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога/грешну», пост и апстиненцију од свих својих телесних и емоционалних тежњи.

Духовни живот такође захтева посебне спољне услове које су трагаоци за духовним савршенством увек стварали себи: одбијање породичног живота, имовине (осим оног најпотребнијег), повезаности са световним активностима и световним људима – уопште од свега што разара ум, омета молитву и унутрашњу концентрацију. Такав живот су од давнина називали монашким. Управо су аскетски монаси постигли такву бестрасност, савршену понизност и Божју љубав, због чега су постали учесници Духа Божјег.

Црква канонизује и неке који нису постигли тако савршено стање. Али она то чини како би показала верницима пример за којим треба да иду, ако желе да се спасу од искушења и греха у овом свету. У последњем случају, наравно, увек је присутан велики опрез, како не би погрешили, не подлегли световним проценама живота човека, придајући необичан значај спољашности или друштвеној активности, заборављајући на духовне критеријуме. Јер се у овом случају свештенство може да се претвори у пантеон у којем славни овог света постају «свеци»: краљеви, кнежеви, виша јерархија, политичари, генерали, писци, уметници, музичари …, а да немају православни духовни живот иза себе.^[28]

У једном интервју Оливеру Суботићу (такође свештенику) отац Игњатије Шестаков је о «Светој Русији и Небеској Србији» (што је за њега идентично) рекао следеће:

Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим, као ни једном другом православном народу осим самих Руса.

У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа?

Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси.^[29]

Када се сагледа савремена ситуација у православном свету човека у први мах обузме страх да ће православље бити уништено. Наиме, расколи (Украјина, Македонија, Црна Гора…), формирање нових идентитета од православних народа (Украјинаца, Белоруса, Хрвата, Бошњака, Црногораца, Македонаца…) и губитак огромног броја људи који по правилу постају русофоби и србофоби, а део и православофоби, не може а да изазове песимизам у погледу будућности православља.

Међутим, Протојереј Василије Томић сматра да је то Божија воља и да они који остану православни не треба да се боје. ”Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32) Ово: ”мало стадо”, упечатљиво је. Господ наш, провидећи кроз вијекове, тачно нас ословљава оним што нам слиједи. Јер, како ствари стоје, и како се увјеравамо, ове вукове гледајући како стадо распуђују, једну по једну овцу, слабашну малену јагњад, у своје јазбине одвлаче, видимо да је ”стадо мало”, заиста; сваким даном све мање и тање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, ”наћи вјеру на земљи”. (Лк. 18, 8) Не вели Господ, да ли ће наићи на храмове и катедрале, грандиозне људске творевине са насађеним крстовима на њима; Хоће ли бити попова којекаквих, него, да ли ће ”наћи вјеру на земљи”!

И опомиње нас да ходимо уским и стрмим стазама, трновитим, и да се у Царство небеско улази кроз уска врата. ”Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мт. 7, 13-14)

На једној страни, Господ нас ословљава ”малим стадом” а другој страни вели нам да је оних, других, ”много”. Сав је свијет преплављен ”многима”. Они имају сва могућа и немогућа средства на располагању.

Како нас Господ соколи да се не бојимо, тако нас апостол његов, снажећи, опомиње да стојимо приправни на бранику наше вјере. Јер, лако се може из малог стада изабраних оклизнути, широким путем, у предубоко море званих, а неодазваних. ”Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.” (1. Кор. 16, 13) Подстиче нас апостол да се не саображавамо овоме вијеку, (Рим. 12, 2) јер ”свијет сав у злу лежи.” (1. Јн. 5, 19) Да нас у пропаст не гурне наша тежња ка ”савременошћу” и оно, ”куд сви, ту и ја”. Једино, ако смо у ”малом стаду” Христовом, ту и да останемо.

А ”доћи ће Дан Господњи”, (2. Пт. 3, 10) када ће се свака ствар на своје мјесто поставити. ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт. 24, 13).^[30]

ЛИТЕРАТУРА

•  Дамјанац, Милан: Самомрзећи Срби: српски идентитет у 21. веку, Центар академске речи, Шабац, 2015.
• Джеймс Джатрас, Православофобия, https://newsland.com/user/kler16/content/pravoslavofobiia/1366309.
• Јанковић, Раде: Доба раз-ума, Псеудоморфоза православља у последњим временима, Центар академске речи, Шабац, 2018.
• Јанковић, Раде: «Од идентитета ка сопству», у зборнику Православље и идентитет православних народа, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2019.
• Јегоров, Олег: «Од слепе сељанке до генерала који није знао за пораз: 7 највећих руских светаца», https://rs.rbth.com/arts/87763-sedam-najvecih-ruskih-svetitelja.
• Катарина Лане, «Идёт открытая война против православия во всем мире», http://www.stoletie.ru/slavyanskoe_pole/idot_otkrytaja_vojna_protiv_pravoslavija_vo_vsem_mire_736.htm
• Крстић, Протојереј-ставрофор др Зоран: «Људска светост као објава светости Божије», http://www.eparhija-sumadijska.org.rs
• Милошевић, Зоран: Увод у социологију, Слобомир П Универзитет, Бијељина, 2009.
• Милошевич, Зоран: «Уния и православные славяне», Православие и современность, VI Международные Свято-Михайловские Чтения, Сборник докладов, Минск,  Православное Братство в честь Святого Архи-стратига Михаила в г. Минске, 2013.
• Милошевић,Зоран: «Асимилација словенских народа и њихово нестајање», у Зборнику са VI међународне конференције Култура, политика, разумевање (Култура, нација, држава – проблеми идентитета у контексту савремене политике), Институт за политичке студије, Белгородский государствений национальный исследователский иниверситет, Београд, 2018.
• Милошевић,Зоран: «Улога идеологије у развоју личности», Политичка ревија, бр. 1, Београд, 2009.
• Милошевић,Зоран: «Социјалне технологије и реализација принципа идеологије», Политичка ревија, бр. 3, Београд, 2009.
• Милошевић,Зоран: «Религија и национални идентитет – од прозелитизма до модерних социјалних технологија», Српска политичка мисао,  бр. 4, Београд, 2011.
• Милошевић, Зоран: «Русија, Украјина и Нова Хазарија: геополитички аспект», Политичка ревија, бр. 1, 2019.
• Милошевић, Зоран: «Маркс и Енгелс о Словенима», Национални интерес, бр. 3, 2019.
• Милошевич, Зоран: «Россия, Украина и Новая Хазария: геополитический аспект», Россия и славянские народы в XIX-XXI вв., Международная научная конференция г. Новозыбков, Брянская область, 2 марта 2019 г. 1 часть, ФГБОУ ВО „Брянский государственный университет имени академика И. Г. Петровского“ (БГУ), Брянск 2019.
• Миладиновић, Иван: «Тамна страна социјализма: Маркс и Енгелс заговарали расну дискриминацију», Вечерње новости, 22.  септембар 2019.
• Мурадян,Игорь: «Православофобия», https://inosmi.ru/world/20140905/222806463.html
• Ноэль-Нойман, Элизабет: Общественное мнение. Открытие спирали молчания: Пер. с нем. / Общ. ред. и предисл. Мансурова Н. С., Прогресс-Академия, Весь Мир, Москва, 1996.
• Опрос: Где больше всего проявлений русофобии, https://topwar.ru/16003-opros-gde-bolshe-vsego-proyavleniy-rusofobii.html (Военное обозрение)
• Православље и расколи, Како се снаћи?, тематски зборник, приредио Зоран Милошевић, Примапром/Балканска геополитика, Бања Лука, 2020.
• Румунија и румунизација Срба, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018.
• Ребров, Дмитрий: «Что значит быть святым?», https://www.pravmir.ru/chto-znachit-byt-svyatym/
• Самые русофобские страны (список + карта), https://zen.yandex.ru/media/volodia_from_russia/samye-rusofobskie-strany-spisok–karta-5d25bac1998ed600ad110858?utm_source=serp
• Статистика говорит, что самая русофобская страна в мире – Израиль, https://newsland.com/community/7683/content/statistika-govorit-chto-samaia-rusofobskaia-strana-v-mire-izrail/6942169
• Скворцов, Дмитриј: «Ако се Москва не буде бавила Фанаром, фанар ће Москвом», у зборнику Православље и расколи, Како се снаћи?, приредио Зоран Милошевић, Примапром/Бања Лука, 2020.
• «Святость и святые, О том, кто такие святые, чем святость отличается от праведности и зачем мы молимся святым». https://www.pravmir.ru/svyatost-i-svyatyie/
• Томић Протојереј Василије: «Не бој се, мало стадо», https://prijateljboziji.com
• «ТОП-10 стран с самым большим уровнем русофобии», https://batop.ru/top-10-stran-s-samym-bolshim-urovnem-rusofobii
• Фукуяма,Фрэнсис: Идентичность, Стремление к признанию и политика неприятия, Альпина, Москва, 2019.
• Чалија, Јелена: «Вера са сумњом у Бога», Политика, 17. фебруар 2019.
• Шестаков, Игњатије: «Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима», https://vidovdan.org/tradicija/ignjatije-sestakov-tajna-svete-rusije-otkriva-se-u-susretu-sa-svetima/

*Научни саветник, редовни професор теоријске социологије

**Рад је настао у оквиру научно-истраживачке делатности Института за политичке студије, коју финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

[1]Опрос: Где больше всего проявлений русофобии, https://topwar.ru/16003-opros-gde-bolshe-vsego-proyavleniy-rusofobii.html (Военное обозрение)

[2]Зоран Милошевић, «Асимилација словенских народа и њихово нестајање», у Зборнику са VI међународне конференције Култура, политика, разумевање (Култура, нација, држава – проблеми идентитета у контексту савремене политике), Институт за политичке студије, Белгородский государствений национальный исследователский иниверситет, Београд, 2018, стр. 154-159. Упор: Зоран Милошевић, Русија, Украјина и Нова Хазарија: геополитички аспект, Политичка ревија, бр. 1, 2019, стр. 97-127.; 218. Зоран Милошевич, «Уния и православные славяне», Православие и современность, VI Международные Свято-Михайловские Чтения, Сборник докладов. – Минск: Православное Братство в честь Святого Архи-стратига Михаила в г. Минске, 2013, стр. 171-178.

[3]Игорь Мурадян, Православофобия, https://inosmi.ru/world/20140905/222806463.html

[4]Джеймс Джатрас, Православофобия, https://newsland.com/user/kler16/content/pravoslavofobiia/1366309. У контексту актуелне геополитике (долазак мигранта и ислама у Европу и САД, декаденцију и демографски колапс ових простора итд.) Џатрас изводи следећи закључак: «Но, Запад је дужан да размисли о последицама хипотетичког рушења православног Истока. Јер грло, које ти кољеш, може да се покаже као своје сопствено.»

[5]О томе видети: Православље и расколи, Како се снаћи?, тематски зборник, приредио Зоран Милошевић, Примапром/Балканска геополитика, Бања Лука, 2020.

[6]Катарина Лане, «Идёт открытая война против православия во всем мире», http://www.stoletie.ru/slavyanskoe_pole/idot_otkrytaja_vojna_protiv_pravoslavija_vo_vsem_mire_736.htm

[7]Види: Иван Миладиновић: «Тамна страна социјализма: Маркс и Енгелс заговарали расну дискриминацију», Вечерње Новости, 22.  септембар 2019.

[8]Види. Зоран Милошевић, «Маркс и Енгелс о Словенима», Национални интерес, бр. 3, 2019, стр. 215-229.; Упор.: Зоран Милошевич, «Россия, Украина и Новая Хазария: геополитический аспект», Россия и славянские народы в XIX-XXI вв., Международная научная конференция г. Новозыбков, Брянская область, 2 марта 2019 г. 1 часть, ФГБОУ ВО „Брянский государственный университет имени академика И. Г. Петровского“ (БГУ), Брянск 2019, стр. 168 -178.

[9]Самые русофобские страны (список + карта), https://zen.yandex.ru/media/volodia_from_russia/samye-rusofobskie-strany-spisok–karta-5d25bac1998ed600ad110858?utm_source=serp

[10]ТОП-10 стран с самым большим уровнем русофобии, https://batop.ru/top-10-stran-s-samym-bolshim-urovnem-rusofobii

[11]Статистика говорит, что самая русофобская страна в мире – Израиль, https://newsland.com/community/7683/content/statistika-govorit-chto-samaia-rusofobskaia-strana-v-mire-izrail/6942169

[12]Види: Зоран Милошевић, Увод у социологију, Слобомир П Универзитет, Бијељина, 2009, стр. 37.

[13] Види: Зоран Милошевић, «Улога идеологије у развоју личности», Политичка ревија, бр. 1, Београд, 2009, стр. 55-66.; Зоран Милошевић, «Социјалне технологије и реализација принципа идеологије», Политичка ревија, бр. 3, Београд, 2009, стр. 135 – 144.; Зоран Милошевић, «Религија и национални идентитет – од прозелитизма до модерних социјалних технологија», Српска политичка мисао,  бр. 4, Београд, 2011, стр. 355-375.

[14]Милан Дамјанац, Самомрзећи Срби, Српски идентитет у 21. веку, Центар академске речи, Шабац, 2015, стр. 19.

[15]Исто.

[16]Элизабет Ноэль-Нойман, Общественное мнение. Открытие спирали молчания: Пер. с нем. / Общ. ред. и предисл. Мансурова Н. С., Прогресс-Академия, Весь Мир, Моксва, 1996. – 352 с.

[17]Види: Дмитриј Скворцов, «Ако се Москва не буде бавила Фанаром, фанар ће Москвом», у зборнику Православље и расколи, Како се снаћи?, стр. 58-59.

[18]Раде Јанковић, Доба раз-ума, Псеудоморфоза православља у последњим временима, Центар академске речи, Шабац, 2018.

[19]Види: Румунија и румунизација Срба, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018.

[20]Раде Јанковић, «Од идентитета ка сопству», у зборнику Православље и идентитет православних народа, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2019, стр. 18.

[21]Фрэнсис Фукуяма, Идентичность, Стремление к признанию и политика неприятия, Альпина, Москва, 2019, стр. 250.

[22]Добар пример трансфорамција идентитета младих је књига «Хари Потер» (касније и филмови), која је помогла да се део популације заинтересује за магију, вештичарство, сатанизам и кабалу (тачније окултизам), односно одбаци православље, а самим тим и традиционални идентитет.

[23]Савремени Руси такође имају неједнозначан православни идентитет. Наиме, према социолошким истраживањима преко 80 посто Руса се сматра православним, али само три до пет посто практикује православни образац живота. Истовремено, то чини 19 посто Срба. Види: Јелена Чалија, «Вера са сумњом у Бога», Политика, 17. фебруар 2019.

[24]Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, «Људска светост као објава светости Божије», http://www.eparhija-sumadijska.org.rs

[25]Исто.

[26]Дмитрий Ребров, «Что значит быть святым? », https://www.pravmir.ru/chto-znachit-byt-svyatym/

[27]Святость и святые, «О том, кто такие святые, чем святость отличается от праведности и зачем мы молимся святым. » https://www.pravmir.ru/svyatost-i-svyatyie/

[28]Руска православна црква је од свога оснивања канонизовала преко 2.500 људи. Види: Олег Јегоров, «Од слепе сељанке до генерала који није знао за пораз: 7 највећих руских светаца», https://rs.rbth.com/arts/87763-sedam-najvecih-ruskih-svetitelja. Према овом виђењу највећи руски свеци су: Сергије Радоњешки (преставио се 1392), Василије Блажени (средина 15. – средина 16. века), Ксенија Петербуршка (1730. – почетак 19. века), Фјодор Ушаков (1745 – 1817), Серафим Саровски (1754 – 1833), Јован Кронштатски (1829 – 1908), Матрона Московска (1881 – 1952).

[29]Игњатије Шестаков: «Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима», https://vidovdan.org/tradicija/ignjatije-sestakov-tajna-svete-rusije-otkriva-se-u-susretu-sa-svetima/

[30]Протојереј Василије Томић, «Не бој се, мало стадо», https://prijateljboziji.com

(РАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „СВЕТОСТ И ИДЕНТИТЕТ: Улога светаца и светости у формирању идентитета православних народа“, Институт за политичке студије, Београд, 2020, стр. 350 – 369.)