(Из предавања које је светогорски монах Партеније одржао у граду Кавали 4. априла 1987. године.)
Светогорски монах Партеније, док је у Америци студирао економију, изненада је одлучио да се замонаши у удаљеним Светим келијама Керасије, на обронцима Атоса, на надморској висини од 700 метара. Данас се у месту Керасија налази десет келија и 35 монаха. Од арсане до керасијских келија има сат времена хода. Намирнице се преносе караваном мазги. Једнога дана, док се отац Партеније на натовареној мазги пењао стрмом стазом, мазга која је ишла испред њега спотакла се и пала у провалију, повукавши са собом и оца Партенија у смрт. То се догодило само неколико година после овог значајног предавања. [В. П. — ово сам чуо из казивања људи који су га познавали у то време, пре 40 година.] Ово предавање је најпре снимљено на магнетофонску касету, а затим је снимак транскрибован. У Солуну су тада објављене две мале књижице.
О ономе што ће се догодити…
…У пустињи Свете Горе, у којој живимо, стиже веома мало вести, а и оне стижу са закашњењем. Неке од тих вести дале су ми повод да изаберем ову тему.
У последње време до наших ушију допрле су нечувене и неприхватљиве ствари. Речено је да не треба да се бавимо оним што ће се догодити у будућности, јер је Откривење запечаћена књига. Такође је речено да хришћанин може споља, на чело или на руку, примити печат Антихриста, само да се у себи не одрекне Христа, па ће му савест бити мирна. Још је наведено да хришћанин, након што буде запечаћен, може преко печата ставити крст и да ће тако све бити у реду.
Међутим, предање наше Цркве, историја светитеља и мученика, а пре свега Свето писмо — онако како га тумаче Свети оци, а не како га свако самовољно тумачи — говоре нам нешто друго.
О ономе што ће се догодити…
- Сам Господ не само да нам саветује него нас и подстиче да посматрамо „знаке времена”. Када би данас хтео да нам говори, рекао би нам: Помоћу радара, сателита и метеоролошких служби знате „какво ће време бити сутра”. На то обраћате пажњу и најчешће не грешите. Зашто онда не посматрате знаке Његовог доласка и, уопште, последњих дана?
- Откривење Светог Јована је, свакако, „запечаћена књига”. Свети оци су, међутим, на сабору одредили да оно припада књигама које се читају. Какво би онда било његово место у канону Новог завета?
- Познато нам је, осим тога, да у Старом завету постоји 300 пророчанстава о Првом доласку нашег Господа, која су Јудејци веома пажљиво читали. Али када је дошло време и када су се та пророчанства испунила у личности нашег Господа, њихови богослови су их погрешно протумачили и одбацили. Тако су пропали и они и сви који су им поверовали.
У Новом завету постоји више од 500 пророчанстава о Другом доласку. Зар верници не би требало да обрате пажњу на њих? Зашто су онда и за кога написана? И зашто их је рана Црква не само пажљиво пратила него је и живела и дисала у тој есхатолошкој атмосфери?
Сада долазим до питања жига.
У Јеванђељу по Јовану, у 13. поглављу, 38. стиху, читамо: „Заиста, заиста ти кажем: пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи.” Говори наш Господ. Бог, који све унапред зна, каже апостолу Петру да ће Га се одрећи. Познато је да Га се Петар заиста одрекао.
Да ли је то троструко одрицање апостола Петра, које је сам Господ тако окарактерисао, било унутрашње или спољашње? Оно што са сигурношћу можемо рећи јесте да је било барем спољашње. Чим је петао запевао, Господ се окренуо и погледао Петра. Петар је тада схватио да је и та спољашња радња била одрицање. Шта је одмах учинио? „И изишавши напоље, плакаше горко.”
Да ли је можда рекао себи: „Није важно, све је то спољашње. То су само речи, ветар их је однео. Рекао сам, па порекао. Важно је оно што говори моја душа”, као што бисмо ми данас рекли? Да ли је лажима и јефтиним оправдањима умирио своју савест? Није. Напротив: „И изишавши напоље, плакаше горко.”
Ако једну изговорену реч Господ Христос назива одрицањем, а сећање на њу изазива у очима апостола Петра горке сузе покајања, како онда треба окарактерисати неизбрисиви жиг Антихриста на руци или челу хришћанина? Какву ће казну он донети? Шта значи тврдња да га неко носи само споља, на телу, а не унутра, у души?
У Откривењу Јовановом, у 14, 16. и 20. поглављу, јасно се говори о звери и о жигу на челу или руци. Овде нема места алегоријском тумачењу. Ствари су јасне. Говори се да човек неће моћи ни да продаје ни да купује ако нема тај жиг.
Погледајмо шта се данас дешава на нашој планети. Какве знаке имамо, где се и како они примењују и какви су њихови будући изгледи и правци развоја.
Рећи ћу вам нешто из области своје струке.
Христос и ђаво представљају две супротности. Христос је Бог, а ђаво пало и жалосно створење. Међу њима не постоји ништа заједничко. Христос је дошао да уништи дела ђаволова. Никада, а нарочито током свог оваплоћеног земаљског живота, који је проживео и да би нама био пример, није правио компромис са ђаволом. То захтева и од нас. Цркви у Лаодикији каже: „Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих” (Откривење 3,16). Христос не жели да Његови буду млаки и безлични, да нуде половична и дипломатска решења, да желе и да вук буде сит и да овце буду на броју.
Речи „Сврши се” — то јест, довршено је дело спасења људи — које је Господ изговорио на Крсту, дају нам могућност да живимо стопроцентно хришћанским животом, без компромиса. То нам Господ гарантује.
Погледајте како апостол Павле представља хришћанина у Посланици Ефесцима (Ефесцима 6,10–20). Представља га као Христовог војника и описује његово духовно свеоружје: оклоп, појас, штит, шлем и мач. Овде видимо, браћо моја, да Христос није оставио своје створење, јадног човека, ненаоружаног у рукама сатане. Дао му је такво оружје и такав духовни оклоп који ђавола чине јадним и ненаоружаним у рукама човека.
Ево шта нам говори и апостол Јаков: „Браћо, покорите се, дакле, Богу; успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама” (Јаковљева 4,8).
Погледајмо шта нам говоре Свети оци Цркве.
- Свети Кирило Јерусалимски (313–386)
„…И нека се нико не усуди да одређује када ће се тачно све то догодити, али нека ни не спава безбрижно, јер је речено: ‘Бдите, јер у час у који не мислите, доћи ће Син човечији’” (Матеј 24,44 и 50).
„Али пошто је било потребно да знамо знаке свршетка и пошто очекујемо Христа, да не бисмо умрли преварени и били заведени од Антихриста, Свети апостоли, покренути божанском намером, приступили су своме Учитељу и рекли: ‘Кажи нам када ће то бити и који је знак Твога доласка и свршетка века?’ А наш Господ им је одговорио: ‘Пазите да вас ко не превари…’” (Матеј 24,3–4).
Овде је потребно да дамо један коментар. Наш Господ није одбио да одговори, као што данас тврде неки људи: „Не истражујте такве ствари. То је опасно. То није ваш посао” и слично. Њима кажемо да супротност злоупотреби није забрана употребе, него правилна употреба.
Пошто Светитељ наставља да говори о овим стварима, додаје:
„Дакле, човече, молим те, чувај самога себе. Сада имаш све знаке по којима се Антихрист може препознати. И немој само ти да размишљаш о њима, него их казуј и обавештавај и друге, што је могуће већи број људи.”
- Свети Иполит Римски, III век
„…Спаситељ се појавио као јагње, а и он ће се појавити као јагње, али ће изнутра бити вук… Господ је запечатио своје верне, а и он ће запечатити своје верне.”
Овде нам посебно привлачи пажњу то што Светитељ јасно супротставља ова два печата као две потпуно супротне ствари.
- Свети Иринеј, епископ Лугдунски, II век
Пре свега, у свом спису о Антихристу оштро прекорева оне који број 666 фалсификују и замењују бројем 616. У његово време многи су настојали да пронађу имена чији би збир словних вредности износио 666. Он опрашта онима који су једноставно и без лоше намере заменили 666 бројем 616, али за оне друге, који су то учинили из сујете, каже да њихов поступак неће проћи без штете и без казне. То што нам је Бог открио овај број није случајно. Он има неку практичну сврху. Морамо бити пажљиви.
Сада желим да обратите посебну пажњу. Следећи одломак Светог Иринеја неки данас користе изван природног тока његовог излагања, што води грешкама и заблуди. Тај одломак представља наставак онога што смо претходно навели:
„Сигурније је и мање опасно чекати испуњење пророчанства” — овде се неки заустављају да би тим речима поткрепили своја мишљења, али Светитељ наставља — „него размишљати и нагађати насумична имена, јер се могу пронаћи многа имена која имају поменути број, а питање ће ипак остати исто. Јер ако постоји много имена која имају тај број, поставиће се питање које ће од њих носити онај који долази.”
И закључује:
„Ми се, дакле, нећемо излагати опасности дајући поуздане и коначне тврдње о имену Антихриста. Јер, да је било потребно да се у садашње време његово име јавно проповеда, оно би било изречено преко онога који је видео Откривење… Сада је, међутим, објавио број његовог имена, да бисмо се чували и да бисмо, када дође, препознали ко је он. Име је прећутао зато што оно није достојно да буде објављено од Духа Светога” (Sources Chrétiennes, том 153, стр. 381–385).
- Свети Андреј и Свети Арета Кесаријски
„А тачност броја, као и све остало што је о њему написано, откриће време и искуство онима који духовно бдију.”
- Свети Јефрем Сирин (306–373)
„Дакле, браћо моја, страшна је борба свих христољубивих људи, да се све до часа смрти не уплаше и не постану немарни када Змај буде утискивао свој печат уместо Крста Спаситељевог. Јер ће употребити сва средства како се у то време уопште не би помињало име нашег Господа и Спаситеља. Јер ако неко не буде запечаћен његовим печатом, неће моћи да буде заробљен његовим привидима, нити ће се Господ удаљити од њега, него ће га просветљивати и привлачити к Себи.”
А у наставку нам говори:
„Пазите, браћо моја, на крајњу лукавост Звери, јер она користи различите обманљиве поступке.
Почиње од утробе, односно стомака, како би човек који нема храну био приморан да прими његов печат; — потрошачко друштво — и то не било где на телу, него на десној руци и на челу, да човек не би могао том руком да начини знак крста, нити да на челу испише свето име Господње. Јер бедник зна да Крст Господњи, када буде утиснут на човека, уништава сву силу непријатеља, па зато печати десну руку човека” (Јефрем Сирин, Маркос Саркорафос, Атина, 1935, стр. 328).
„Ако, брате мој, прихватиш Крст као своју помоћ, зла ти се неће приближити нити ће пошаст дотаћи твоје тело. Јер када га противничке силе угледају, задрхте и одступе. Он је уништио демонску заблуду, он је просветлио читаву васељену, он је уништио таму и поново донео светлост.
О, која уста и који језик могу достојно похвалити неосвојиву тврђаву православних, победоносно оружје великога Цара Христа! Крст је нада хришћана, штап хромих…” (стр. 333).
И Светитељ затим наставља да плете похвалу Крсту.
Како онда, браћо моја, с којим правом и по којој логици да помешам Часни и Животворни Крст са ђаволским жигом Антихриста, као што нам неки предлажу? Зар то није скрнављење?
Не примају све ствари освећење. На пример, камен светитељ својом молитвом може да претвори у хлеб. Он прима освећење. Нечистота, међутим, не прима освећење. Воду свештеник чита и она постаје освећена вода, али, опростите ми, мокраћа то никада не може постати. Шта ћемо добити ако ставимо крст преко жига, преко печата Антихриста? Да ли се тиме ђаво освећује или су, можда, они који то говоре човекољубивији од Бога? Када би то било исправно, зар нам Бог не би на то указао, зар то не би било записано у Светом писму и зар Свети оци то не би помињали? Међутим, видели смо шта пишу и Свето писмо и Оци Цркве. Послушајте шта говори Господ:
„Нико не може служити двојици господара, јер ће или једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити и Богу и мамону” (Матеј 6,24).
До сада смо видели шта нам говоре Свето писмо и Свети оци.
Погледајмо шта имају да нам кажу и друга изабрана чеда Цркве — Свети мученици.
Црква се од својих првих година па све до данас, осим Светим писмом, хранила и Светим предањем. Неодвојиви део Светог предања представљају мартирологијуми, односно казивања или извештаји о томе како је неки брат пострадао мученичком смрћу. Хришћани су о томе приповедали или верницима из свог непосредног окружења, или су као Црква слали писма и извештаје некој другој, ближој или удаљенијој Цркви. Тако је, на пример, Црква у Лугдуну, данашњем Лиону у Француској, послала писмо Црквама у Малој Азији и Фригији, у којем је изложила догађаје и страдања браће током прогона који се одиграо нешто раније, око 177. године после Христа.
Касније су црквени писци сакупили сва та писана и усмена сведочанства о мученицима и предали их Цркви у уређеном и систематизованом облику.
Зашто је, дакле, Црква посветила толико пажње мартирологијумима и зашто се њима хранила и још увек се храни? Зато што хришћанин мучеништвом потписује и потврђује своју веру и љубав према Женику Христу. Он Вољеноме даје оно што има најдрагоценије — свој живот, самога себе.
Зато Црква поштује њихов спомен тропарима, канонима, славословљима, синаксарима, бдењима и празничним сабрањима. Поштује их зато што представљају светле примере верницима; зато што нису разводњавали своје вино; зато што су испунили Божју заповест: „Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свом снагом својом и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе.”
Свети мученици страдали су и ради свога ближњег. Својим примером не само да нису саблазнили друге него су загревали веру браће, укрепљивали малодушне, оснаживали и друге ухапшене хришћане и давали им снагу у часу мучења, тако да су и на тај узвишени начин — жртвом — проповедали Христа. Много пута су чак и њихови џелати, гледајући трпљење, радост и мир мученика, громким гласом исповедали Христа и потом и сами постајали мученици.
Али најважније је то што их сам Господ поштује и показује да Му је њихова жртва угодна, било у часу њиховог мучења, било после мученичке смрти, било у оба случаја. На пример, првомученик Стефан види славу Божју и Христа како стоји с десне стране Бога. Часне мошти мученика миомиришу, чине чуда и исцељују.
Постоје случајеви у којима су Свети мученици могли да побегну и избегну мучење, али то нису учинили. Они који су то учинили, а касније се вратили у Цркву, остајали су по више година у спољној припрати храма, без Светог причешћа, као плачући покајници.
Ево шта се догађало. Било је случајева у којима су судије хришћанима предлагале различита „безболна” решења, како би их, како би неки данас рекли, ослободиле мучења. На пример, предлагали су им да, окренувши главу на другу страну, баце мало тамјана на идолски жртвеник, да спале неколико црквених књига или само да додирну жртвеник.
Много пута су сродници хришћана осуђених на смрт поткупљивали судије и добијали потврде у којима је писало да је тај и тај заточени хришћанин принео жртву, иако се у стварности ништа такво није догодило.
Или су их подстицали да уместо хришћанских спале незнабожачке књиге. За све који би попустили у било којем од ових случајева, па чак и у једном од последња два, Црква је такав поступак сматрала одрицањем. Јер су у свести и незнабожаца и оних слабих у вери они заиста принели жртву. Црква не прихвата удобност и компромис као начин свог живота. Она им супротставља чудесне примере живота.
Ова књига, за оне који то не знају, назива се Крмчија. Помоћу ње Црква управља својим бродом и усмерава се. У њој се налазе одлуке Светих васељенских сабора, помесних сабора и Светих отаца Цркве о различитим питањима која су се током времена појављивала пред Црквом. У њој су подробно наведени различити случајеви и епитимије које се одређују за сваку врсту одрицања. Прочитаћу вам један веома кратак одломак који је повезан са нашом темом.
Реч је о напомени уз 62. апостолски канон:
„Заиста је страшна историја”, пише, „која се наводи у житију Великог Пајсија. Он је имао ученика коме је један Јеврејин једном рекао следеће: ‘Христос коме се ви клањате није Онај који треба да дође, него ће доћи неки други.’ На те речи овај је у својој простодушности одговорио само: ‘Можда је заиста тако.’ И одмах је, о чуда, изгубио благодат Светог крштења…
Јер вера је толико осетљива ствар да је човек може порећи и ако преступи само један једини слог или начини само један знак против вере… Такви не могу поново задобити веру, као што се догодило поменутом човеку, без великог покајања и задовољења.”
Пре неколико дана прославили смо мучеништво Светих четрдесет мученика, који су пострадали у Севастијском језеру. Послушајте како су храбрили једни друге да се не одрекну Христа и да уђу у ледене воде језера:
„…Сурова је зима, али је сладак Рај; мучан је лед, али је наслада Раја најслађа. Претрпимо још мало и загрејаће нас наручје Авраамово. За труд једне ноћи купимо вечну радост. Колико је војника у наше време погинуло у рату из љубави према пропадљивом цару! Зар ми, из љубави према непропадљивом Цару, нећемо поднети тако мало? Не будимо, дакле, малодушни, о саборци; не слушајмо ђавола. Ово је тело — немојмо га жалити, јер ћемо свакако једнога дана умрети. Умримо, дакле, сада добровољно, да бисмо живели вечно. Постанимо жртва Богу, жртвујући своје удове ради љубави Христове.”
Видите ли, браћо моја, на каквој су духовној висини, благодаћу Божјом, живели мученици — људи попут нас? Исход је био следећи: четрдесет венаца спустило се са Неба и овенчало их.
Свети Василије Велики у беседи коју је у то време одржао хришћанима своје епархије о мученику Гордију наводи следеће. Његови пријатељи су му говорили:
„Изговори одрицање само језиком, а веру сачувај у души, онако како желиш. Уосталом, Бог не обраћа пажњу на језик, него на намеру онога који говори. Тако ћеш моћи и судију да умириш и Бога да умилостивиш.”
Мученик им је одговорио:
„Језик који је Христос створио не може да изговори ништа против свога Творца. Јер срцем верујемо за праведност, а устима исповедамо за спасење. По нашим речима Бог нам суди. По нашим речима нас оправдава и по нашим речима нас осуђује. Не варајмо се. Бог се не да исмевати. Зар нисте прочитали страшну претњу Господњу: ‘Ко се одрекне Мене пред људима, и Ја ћу се њега одрећи пред Оцем својим небеским’?”
Рећи ћу вашој љубави још један пример, јер је потребно да се каже.
Јулијан Одступник постао је цар Византије после Констанција, сина Константина Великог. Међутим, био је незнабожац и покренуо је многе прогоне против Цркве. Једно од његових дела било је и ово: знао је да хришћани посте прве недеље Великог поста, па је наредио да се са тржнице уклоне све намирнице и замене другим, које су биле покропљене и оскрнављене крвљу незнабожачких жртава, а да јавност о томе ништа не сазна. Шта се, међутим, догодило?
Мученик Теодор се видљиво јавио патријарху Евдоксију и рекао му:
„Што пре можеш, окупи хришћане и реци им да не једу ништа од онога што се налази на тржници, јер је све оскрнављено. А онима који немају шта да једу скувај кољиво и подели им.”
Тако је цар Јулијан био посрамљен, јер нико није купио оскрнављену храну. Црква сматра једење идолских жртава одрицањем, а у Крмчији постоје одговарајући канони којима се одређују епитимије онима који су јели оскрнављену храну.
Бог не оставља и неће оставити свој народ. Ми, не познајући величанство наше вере, данас тражимо компромисе, правимо се „паметни”, прибегавамо „лукавствима” и мислимо да ћемо живети боље ако кренемо неким другим путем, а не оним којим су ходили Светитељи Цркве. Христос је живот. Не заборављајмо да је наша Црква Црква катакомби, пећина, амфитеатара, ломача и мучеништва. Она не може и не сме да се одрекне саме себе.
Као да вас сада чујем како ми говорите:
„Добро си нам све то рекао и све смо разумели. Али реци нам шта треба да чинимо ми, браћа која живимо у свету? Шта Господ жели од нас?”
Господ жели оно што вам говоре ваш епископ и ваши свештеници. Пошто смо крштени православни хришћани, потребно је да се кајемо. Шта значи покајање? Промена начина размишљања, промена мисли, промена живота. Потребно је да свакодневно напуштамо пут греха и корачамо путем Живота и Благодати. Да читамо духовне књиге, да дајемо милостињу, да волимо Бога и свога ближњег. То је, сасвим укратко, оно што треба да чинимо.
Знам да у срцу осећате страх због онога што сте чули о будућности. Желео бих да овде, на овом месту, заједно погледамо шта нам говори Свети свештеномученик и равноапостолни Козма Етолски.
„Поуке” Светог Козме Етолског (1714–1779)
„Још треба да размишљате и о Другом доласку нашег Господа, јер књиге наше Цркве пишу и говоре да ће у осмом веку доћи крај света. Али пре тога треба да се роди Антихрист и да учини толика зла у свету. Назваће себе Сином Божјим, постаће цар, завладаће читавим светом и чиниће привидна чудеса, како би обмањивао људе да га признају за Христа. Онима који му поверују обећаваће многа добра, а затим ће их печатити на челу. Нарочито ће сви Јевреји поверовати у њега.
А нама хришћанима Бог ће послати пророка Илију да упозори и поучи све који имају Свето крштење, печат Исуса Христа, да се чувају и да не поверују оном варалици Антихристу. Јер све што он буде обећавао биће лажно, како би их преварио и запечатио. Боље је да буду мучени и убијени него да му поверују и приме његов печат. То и још много тога поучаваће пророк Илија.
А затим ће онај варалица, чувши проповед пророка Илије, побеснети од гнева и почети да мучи и злоставља најстрашнијим мукама све који му не буду поверовали. Блажен и триблажен биће онај који истраје и не прими печат, јер ће сигурно бити овенчан и стати у ред мученика. А несрећан и јадан биће онај који буде преварен, поверује му и прими печат, јер ће тај заувек горети у вечном паклу заједно са варалицом Антихристом.
Мислим, браћо моја, да су ове речи уплашиле ваша срца. Заиста, то су страшне ствари, па и ја, док их говорим, дрхтим и бојим се. Али шта да чиним, када имам дужност да вам их откријем? После свих тих зала проклетог Антихриста заблистаће Пресвети крст на небу…”
(Јован Менунос, Козма Етолски — Поуке и биографија, издање „Тинос”, стр. 176–177)
„…Као што у Нојево време људи нису веровали, него су му се ругали, све док изненада није дошла Божја срџба и потоп, који је потопио читав свет, тако ни сада, хришћани моји, људи неће веровати у Други долазак нашег Христа, као што ни тада нису поверовали.
Знам и ја, хришћани моји, да ми се ругају и говоре: ‘Сада си ти дошао, стари калуђеру, да нам говориш своје речи.’ Али речи које вам говорим нису моје, него су речи Пресветога Духа. Моји су само греси. Ко жели, нека поверује; свако је слободан и нека чини како жели. Ја извршавам своју дужност и обављам свој посао.”
(Исто, стр. 269)
Ми, пре свега, не говоримо, нити имамо право да кажемо и одредимо када ће се све то догодити. Али, по заповести Господњој, бдимо да не бисмо пали у искушење.
Послушајте како нас Господ охрабрује, како нас теши и какве речи ставља у наша срца:
„Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лука 12,32).
„Не бојте се. Ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Матеј 28,20).
Шта ћемо, дакле, рећи на све то?
„Ако је Бог с нама, ко ће против нас?” (Римљанима 8,31–32).
Примили сте Духа који вас чини синовима и којим вичемо: „Ава, Оче!” (Римљанима 8,15–16).
Видите ли како нас је Христос научио да се молимо? „Оче наш…” „Наш Отац…” А какав је то Отац?
„Бог је љубав” (1. Јованова 4,8).
Пред тим трима речима све бледи и ишчезава.
„У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет” (Јован 16,33).
Није вас задесило искушење које превазилази оно што људи могу поднети. Бог је веран и неће допустити да будете искушавани преко својих снага, него ће са искушењем дати и излаз, да бисте могли поднети (1. Коринћанима 10,13).
Сматрам да страдања садашњег времена нису ништа у поређењу са славом која ће нам се открити (Римљанима 8,18).
Ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи (1. Коринћанима 15,19).
„Ко ће нас раставити од љубави Божје? Жалост или тескоба, или прогонство, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Али у свему томе побеђујемо кроз Христа који нас је заволео” (Римљанима 8,35 и 37).
„Јер нам Бог није дао духа страха, него силе, љубави и целомудрености” (2. Тимотеју 1,7).
Овим и многим другим речима Свето писмо нас одушевљава, охрабрује, подстиче и теши.
Наш проблем је почео онога тренутка када смо заборавили да смо овде у изгнанству и да су наш дом и наша отаџбина негде другде, па смо пожелели да земљу претворимо у земаљски, материјални рај. Али ако је ово изгнанство толико слатко и толико лепо да не желимо да се од њега растанемо, замислите колико ће тек сладак и леп бити наш прави дом — на Небу.
Најпотреснији догађај и најпотреснија вест свих времена јесте то да се Бог јавио у телу, поучавао истини, чинио чуда, био распет, васкрсао, вазнео се и поново долази у слави.
Све остало су само мале вести.
Најбоља припрема за године које долазе јесте да постанемо бољи хришћани, да се боримо да врата свога срца држимо отворена за милост, просветљење и благодат нашег Господа.
Наш Господ је Господар свега. Он се стара о читавом човеку и освећује га. Све оживљава и Отац је милосрђа. А ми, који смо Његова деца, не можемо друго него да своје молитве сјединимо са молитвама свих Светих који су живели током векова, говорећи:
„Амин. Да, дођи, Господе!” (Откривење 22,20).
Свети оци, жиг и Антихрист — 666
(јеромонах Партеније Светогорац)
Две документарне књиге настале на основу исто толико предавања која је одржао наш блаженопочивши сабрат, јеромонах Партеније Светогорац из Керасије, о предстојећем жигу 666 и антихристовском систему светског електронског затвора.
Једно предавање одржано је у Кавали, а друго на Универзитету у Солуну. Отац Партеније сада почива у небеским обитељима, пошто је „учинио свој део”, како је сам написао, и упозорио нас још 1987. године. Његова смрт у часу послушања, његови преподобни и мученички последњи часови, као и читав његов богоугодни живот, потврђују истинитост његових речи и искреност његових намера. Нека нас прате његове молитве.
Књиге прилажемо у PDF формату.
- Јеромонах Партеније Светогорац — „Оци и печат”, 1987.
Јеромонах Партеније Светогорац — „Оци и печат” — предавање одржано у Кавали 1987. године.
Преузмите овде:
Ieromonaxou Partheniou Agioreitou – Oi Pateres kai to Sfragisma – 1987.pdf
- Монах Партеније Светогорац — „Забрињавајући знаци времена — жиг из Откривења”, Света Гора, 1988.
Преузмите овде:
Монах Партеније Светогорац — Забрињавајући знаци времена. Жиг из Откривења.
hristospanagia3.
https://hristospanagia3.blogspot.com/2010/11/666_17.html
Печат Христов и печат Антихристов
„Не треба мислити да ће се, када се Антихрист појави, сви сложити са његовом филозофијом. Они који то не учине биће доведени у искушење жељом да једноставно сачувају себе, своје установе, свој положај и своју моћ.
Свети оци објашњавају да се печат Антихриста не ставља истовремено и на чело и на руку, него на чело или на руку” (Откривење 13,16).
Према Светом Андреју Кесаријском, они који га приме на чело прихватиће начин размишљања Антихриста, док ће они који га приме на десну руку признати силу његових дела, односно његову власт, обмањујући саме себе уверењем да то могу учинити и истовремено „остати хришћани само у својим душама”.”
— Свети свештеномученик Дамаскин, епископ черниговски, глуховски и стародубски
(Из његовог списа „Печат Христов и печат Антихристов”)