На данашњи дан, 9. новембра 1841. умро је Милован Видаковић, први српски писац романа у новој српској књижевности, чија су дјела без веће књижевне вриједности, али су имала широку читалачку публику, јер су будила национално осјећање и љубав према народној прошлости. Школовао се у Иригу, Сегедину, Новом Саду и Темишвару и био професор у Новом Саду. Дјела: романи „Велимир и Босиљка“, „Усамљени јуноша“, „Касија царица“, „Љубомир у Јелисиуму“, „Силоан и Милена“.
Његове приповести о необичним пустоловинама историјских јунака читаоци су с нестрпљењем ишчекивали. А онда их је Вук Караџић исмејао и послао у … заборав.
С приличном поузданошћу могли бисмо да кажемо да је много више читалаца чуло за романописца Милована Видаковића због критике његових романа, него због самих дела које је написао.
Рецензија Вука Караџића на Видаковићев роман „Љубомир у Јелисијуму” много је познатија од самог романа. Бранилац који би покушао да оспори Вукове оптужбе, имао би тежак задатак, готово немогућ. Баш због тога постаје нам занимљиво питање зашто књижевна историја онда памти писца чији су романи кршили књижевна и жанровска правила, пренебрегавали најједноставније чињенице из историје и географије, па и свакодневног живота.
Једна од првих (детињих) маштарија Милована Видаковића (1780–1841) била је да оде стрицу у Ириг где ће моћи да „учи књигу”. У његовом детињству, у селу Неменикуће подно Космаја, књига је била реткост, село није имало школе, па је Милованово образовање почело са закашњењем. Вероватно негде после 1788. године, кад је с оцем и двојицом браће дошао у Ириг, са збегом који се склањао од Турака којима су Аустријанци објавили рат. Иако ће се његов отац, а по свој прилици и браћа, вратити у завичај, Милован се више никада неће доћи у Србију и остатак живота провешће у Сегедину, Новом Саду, Темишвару, Пешти, Кежмарку, Пожуну.
Писати и само писати
Тако сам, без најближе породице, школује се, држи приватне часове, учи граматику, поезију, филозофију, право. Издржава се радећи као васпитач, приватни учитељ младића из богатијих породица с којима је и путовао кад су се они школовали „на страни”. Завичај крај никада неће заборавити. Он је у првој реченици његових успомена:
„Мило моје и љубезно отечество, у којем сам се ја родио, јест Сербија”.
Као „дјетовоспитатељ” радио је све док 1817. године није добио посао професора у гимназији у Новом Саду. Омладина се скупљала око њега, памти то у мемоарима и Јаков Игњатовић, који је и сам долазио код Видаковића, песму у његову част срочили су и Јован Стерија Поповић и Ђорђе Марковић Кодер, а један од његових ученика био је и оснивач „Новина серпских” и дипломата Димитрије Давидовић.
Међутим, 1824. године биће отпуштен из новосадске гимназије, после чега ће у његовом животу настати раздобље сиромаштва и беде, потуцања, тражења службе, са мањим или већим успехом. Све се то сручило на главу четрдесетчетворогодишњем Видаковићу који иза себе има три објављена романа и не престаје да пише. А његови су романи били врло читани и познати, кажу чак и међу најчитанијима. Били су права реткост у тадашњој српској књижевности која је пре Видаковића имала само једног правог романописца, Атанасија Стојковића. Ето, дакле, једног од разлога зашто је Видаковић незаобилазно име у српској књижевности.
С много мана и пропуста, овај писац је ипак стварао српски роман, остајући, и поред свих замерки, упоран у томе. Користио је сва расположива средства да исплете приповест: историјске и географске књиге, страну, популарну књижевност, детаље из сопственог живота. Он је „пером распрострањивао” своје романе. У познатој монографији о Миловану Видаковићу, Павле Поповић објашњава да је Видаковић полазио вероватно од већ готове приче, позајмљене, којој је додавао разне детаље, ликове, епизоде, па је свако његово дело „чудна мешавина туђег и његовог оригиналног”.
Муке растављених љубавника
Први његов роман, „Усамљени јуноша” изашао је у Пешти 1810. године, а две године касније објављује и други, „Велимира и Босиљку”. Њихов садржај је сличан: млади љубавници који на почетку приче бивају одвојени једно од другог, пролазе кроз бројне пустоловине да би се на најнеобичнији начин састали на крају повести и венчали. Такве приповести познате су из позноантичког грчког љубавног романа и биле су врло распрострањене и у европској књижевности. Претпоставља се да их је Видаковић упознао преко тих познијих имитација, у то време, додуше, већ застарелих и превазиђених.
У „Усамљеном јуноши” читаоци су први пут имали прилике да се у облику романа упознају с детаљима из српске историје, додуше у једној врло оригиналној обради. Њу сазнају кроз причу о Тихомиљу, сину косовског јунака Стевана Мусића, кога је вест о косовској погибији затекла док је свирао харфу, ни мање ни више, или Никодиму, који је ратовао за султана са Марком Краљевићем. Појављује се у роману чак и кћерка кнеза Лазара, Оливера, жена султана Бајазита, која се, како се веровало у Видаковићево доба, после смрти мужа вратила се у Србију.
Без историјских ликова, али с много више пустоловина, заробљавања од разбојника и гусара, бекстава, открића невероватног острва на којем живе Црногорци бродоломници, путовања по Светој гори, Египту, Персији, срећног спајања наизглед изгубљених породица, растају се и састају и Велимир и Босиљка. Радња „Јуноше” смештена је у доба после косовске битке и време деспота Стефана Лазаревића, док су догађаји у „Велимиру и Босиљки” из доба владавине деспота Ђурђа Бранковића.
Замешетељство с добром намером
Историјска истинитост ни убудуће неће бити Видаковићева јача страна, али биће спој отмица, верних љубавника и детаља из српске историје. Главни извор му је „Историја српског народа” Јована Рајића. Јунаци, на пример, наводе реченице које је он записао као речи славних историјских личности изговорене у одсудним тренуцима. С друге стране, има ту и историје о којој певају епске народне песме, легендарног Југ-Богдана и девет Југовића, па и читавих израза преузетих из народне песме, попут „Турака је ка’ на гори листа ”. Мешају се, дакле, народно памћење и историографија.
Цело то замешатељство у основи има племените побуде. У предговору свом првом роману, Видаковић, попут многих тадашњих стваралаца, мисли о томе како да учини нешто „на ползу” народу, корисно за отечество и васпитавање омладине. Сећајући се великог просветитеља Доситеја, Видаковић даје допринос образовању народа кроз роман „на простом дијалекту”, с много моралних поука и прича из нашег средњовековља. Намењује га простонародним слојевима, трговачкој и мајсторској момчади да га чита у дане празника. Одмах пошто је завршио с писањем „Велимира и Босиљке”, Видаковић пише „Љубомира у Јелисијуму”. То није био само роман, већ прави књижевни пројекат – трилогија која је издавана од 1812. до 1823. године, с великим бројем ликова и небројено много пустоловина и епизода. То је требало да буде његово главно дело, али претворило се у једну од најпознатијих полемика у српској књижевности у којој је Видаковић извукао дебљи крај.
Народ и језик
Живот Љубомира Соколовича и његове нахочади, усвојених синова и кћери, на имању названом Јелисијум по блаженим Јелисејским пољима из грчке митологије, а касније и у Србији и Црној Гори, испричан је на чак 1260 страна. Задуго неће бити тако обимног романа у нашој књижевности. Само први део романа има више од педесет ликова, а главна радња стално је испресецана новим и новим епизодама. Све се дешава у доба цара Душана Силног.
Стари војник Љубомир, који је служио цара Стефана Дечанског, оклеветан код Стефановог наследника, Душана Силног, одлази из родне Савине, купује имање у Тесалији, назива га Јелисијум и ту живи са усвојеницима, Светозаром, Драгињом, Чедомиљом и сестрићем Космом. У међувремену, цар Душан схвата да је овај јунак лажно оклеветан, враћа му имање у Србији, да би касније Љубомир чак постао човек од његовог највећег поверења, а у трећем делу и књаз Црне Горе.
И поред свих замерки које су могле да се упуте на рачун његових романа, оштра полемика са Вуком Караџићем није почела због књижевних, већ језичких питања. Седам година млађи, Вук Караџић, пишући 1815. године рецензију у „Новинама серпским” на „Усамљеног јуношу”, похвалио је „благопријатну” приповест и ауторов „слатки стил”, препоручујући му читање добрих романа. Највећи део критике посветио је замеркама на рачун језика којим је роман написан, погрешним облицима речи, изразима који нису „ни српски ни славенски”.
За несрећу, као и Вук, и Видаковић је био осетљив на своја уверења о књижевном језику. На замерке ће одговорити тако што ће исмејати Вукову „Писменицу” у предговору другог дела „Љубомира у Јелисијуму”. Основна разлика између Видаковића и Вука је у томе што се романописац залаже за „средњи стил”, књижевни језик који би био близак народу, али би се ослањао и на „славенски”, док је сакупљач народних умотворина одречан да би то требало да буде чист народни језик. Вук тек припрема своју језичку реформу, а оним што намерава да уведе Видаковић је запрепашћен.
„Како се он смео усудити онако до крвава живца нашу азбуку поткресавати, и онолика наша краснајша писмена около 16, без којих ми не можемо бити, изоставити! Како се дрзнуо велим, у ову љубезну народа нашего зеницу дирнути?”, грми Видаковић.
Он упорно објашњава да чист народни језик не може да буде основа књижевном, јер народ не говори правилно, нити исто у свим крајевима. Толико се Видаковић заинатио, да је чак тражио и мишљење „независног судије”, чувеног чешког слависте Јосифа Добровског. Победоносно ће објавити део његовог писма у којем Добровски свој глас даје средњем стилу.
Видаковићев тријумф биће кратког века – Вук му је спремио жестоку освету, одговарајући и на његов изазов да се више бави самом ствари (романом) него језиком. На странама „Новина серпских” од 14. јула до 21. августа 1817. године у наставцима излази непотписана рецензија на прва два дела „Љубомира у Јелисијуму” у којој писац у врло подругљивом и ироничном тону доказује историјске и географске нелогичности, лошу композицију романа и карактеризацију ликова, пропусте у приповедању. Први пут, пише Павле Поповић, у једној рецензији употребљен је тако ругалачки тон, први пут је један писац вређао другог.
„Полете листови у новинама све црњи од горега”, сећа се много година касније тог догађаја Милован Видаковић.
Препричавајући прва два дела Видаковићевог романа, Караџић то зачињава заједљивим коментарима. Велики број њих тиче се разних нелогичности. Описујући како се јунаци у Херцеговини возе колесницама, Вук додаје „у Ерцеговини су познате колеснице као у Бечу самари”, наводи како се ликови из доба Душана Силног поздрављају изразима:
„Да ли имам чест овде поздравити господина…”, пију кафу, шмрчу бурмут, а на свечаностима испаљују „рахетле”. Приповедач описује повратак јунака у манастир Савину и пој славуја, заборавивши да се то дешава у јесен, што Вук користи да иронично примети:
„ Штета што и данас не певају славуји уз бербу, него само у пролеће”. Служи се и народном анегдотом када препричава како су на питање Љубомира и Светозара слуге одговориле да се никаква штета није догодила осим што је господична Драгиња нестала.
„То је готово као оно што приповиједају: А да није што штете било? Није, вала Богу, ништа до два вола предња оћерали Турци, и два стражња и четири средња”. Уз то, позитивни јунаци понекад говоре као „будале, ветрењаци и рђави људи”, а негативни „морализирају као Сократ”. И на концу, страшан закључак:
„Господин Видаковић не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије ни реторике; нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактера народа нашега, ни ништа”.
Усамљени јуноша
Критика је одјекнула као гром.
„Нападосте на сиромаха Љубомирова вођу! Ала су чудни ерцеговачки ударци. Страшно је пасти в руки Ерцеговца”, пише Лукијан Мушицки Вуку. Карловачки митрополит Стратимировић бодри Видаковића и љути се на писца критике: „Шта ти наши новинари лудују”, пита се он, саветујући романописца да им сада речце на „оне блевотине не одговараш и у инат се с њима пушташ ”. Оштра полемика донела је, уствари, штету обојици.
Према наводима, многи претплатници „Новина серпских” престали су да читају овај лист, а Видаковић је три пута објављивао позив за пренумерате на трећи део „Љубомира у Јелисијуму”, без већег успеха. На саму критику, опширније је одговорио тек шест година касније, у предговору трећег дела свог романа, прихватајући савет митрополита Стратимировића. Његов одговор Вуку био је слаб, одговорио је само на неке од замерки, уз то, на поједине и прилично неуверљиво бранећи се стваралачким слободама, речима да се ради о детаљима неважним за роман, и тврдњама да би се сваком роману могле наћи замерке када би сви критичари били такве цепидлаке.
Поред свега, није одустао ни од свог „средњег стила” и своје азбуке, ни од својих романа. Написао их је још четири: „Касију царицу”, „Силоана и Милену”, „Љубезну сцену на веселом двору Иве Загорице” и „Селима и Мериму”, који је остао недовршен. Добио је чак и подражаваоце. Многи од њих данас су неважни за историју српске књижевности, али има међу њима и великих имена, попут Јована Стерије Поповића, на пример, или Јакова Игњатовића. Занимљиво је, ипак, и да је усвојио понешто од Вукових замерки, како опажа Павле Поповић, поправљајући их у трећем делу „Љубомира”: јунаци се више не моле после, већ пре вечере, а пре него што ће сакупити војску, Љубомир за то прво тражи дозволу од цара. Додао је и неке народне изразе, па и народне стихове.
„Видаковић је био, кроз цело време свога живота човек-дете… тако умиљате нарави као ретко ко” , „у друштву… разговоран, учтив, … пун разних анегдота”, сећају га се савременици.
Нежења, растављен од породице још у младим данима, умро је у Пешти окружен пријатељима и ученицима, својим „усвојеницима”, попут Љубомира Соколовича, који на крају романа, као „патријарх” своје породице дочекује смрт међу својом находчади.
ИЗВОР: Политика, Политикин забавник