- Не, демографска ситуација у Европи није се поправила, а потреба за јефтином радном снагом није нестала.
- Међутим, превелики број криминалних инцидената у којима учествују досељеници довео је до тога да бирачи све чешће гласају за ултрадесничарске странке које се залажу за строгу регулацију у овој области.
- Због тога за садашње европске власти пооштравање миграционе политике постаје питање политичког опстанка.
АУТОР: Валерија Вербинина
Стварање посебних „центара за повратак” миграната „далеко од европских граница”, „могуће у Африци или Азији”, разматра се у Европској унији. Чини се да се земље ЕУ припремају да нежељене госте присилно шаљу у посебне концентрационе логоре ван својих граница. Становници којих земаља се Европљанима најмање допадају – и зашто политичари ЕУ коначно прибегавају тако оштрим антимиграционим мерама?
Европске власти, које су дуго времена покровитељски поступале према мигрантима, сада су приморане на заокрет и припремају измене законодавства које ће им омогућити да се ослободе непозваних гостију. Све се то дешава у сенци још једне драме у којој је мигрант напао локалног становника.
У ирском Белфасту, који се налази под влашћу Велике Британије, управо су избили масовни нереди након што је тридесетогодишњи досељеник из Судана на улици ножем напао четрдесетогодишњег Стивена Огилвија и нанео му изузетно тешке повреде, укључујући ране на леђима и врату. Нападач се настанио у земљи 2023. године и, по свему судећи, без већих потешкоћа добио статус избеглице и дозволу за стални боравак.
После овог напада у граду су почели пожари и пљачке, а становници Лондона, Глазгова, Саутемптона и других градова изашли су на демонстрације усмерене против илегалне миграције. Иако британски медији чине све да за дешавања окриве ултрадесничарске политичаре, не може се порећи да случај у Белфасту није био први те врсте у Великој Британији. Пре њега догодио се напад ножем на децу у Саутпорту, који је такође изазвао масовне нереде, као и убиство осамнаестогодишњег студента Хенрија Новака, кога је ножем усмртио један Сикх, при чему је породица нападача покушала да кривицу пребаци на жртву, оптужујући убијеног за расизам.
У Француској су, након серије терористичких напада 2015. године (масакр у концертној дворани „Батаклан” и други), убиства наставника Самјуела Патија и терористичког напада у Ници 2016. године, када је досељеник из Туниса камионом улетео у масу људи, приступили пооштравању миграционог законодавства. Године 2023. усвојен је закон који је, између осталог, ограничио приступ миграната социјалним давањима, отежао процедуру спајања породица и увео захтеве у погледу познавања језика и основних вредности државе.
Закон је такође поједноставио поступак депортације, што је довело до повећања броја налога за протеривање са територије земље – такозваних OQTF (од obligation de quitter le territoire français, „обавеза напуштања француске територије”). На пример, 2022. године издато је 134.280 таквих налога, 2023. године већ 137.000, а 2024. године 140.000.
Проблем је, међутим, у томе што налог за протеривање не значи нужно да ће се држава ослободити нежељеног госта: мигранти су одавно научили како да се скривају, притаје, привремено напусте Француску и потом се поново врате. И саме власти признају да се извршење успева обезбедити у свега 10 до 20 одсто случајева.
Као последица тога, „током 2025. године број хапшења илегалних имиграната порастао је за 30 одсто, а то се нарочито односи на Алжирце (+52%), Тунишане (+33%) и Мароканце (+19%)”.
Упркос свему томе, број важећих дозвола боравка већ премашује 4,5 милиона. „Француска никада није била тако гостољубива и отворена према другима као током два мандата Емануела Макрона”, са благом иронијом закључује „Фигаро”. Није зато чудо што је у мају министар правде Жералд Дарманен изнео радикалан предлог да се уведе трогодишњи мораторијум на легалну миграцију, јер је земља достигла крајње границе својих могућности у тој области.
Немачка покушава да проблем миграције реши са друге стране – тако што сумњивим странцима у старту не дозвољава улазак у земљу. Тако су власти 2023. године привеле више од 127.000 илегалних миграната. Након поновног увођења граничне контроле, немачке службе су 2024. године привеле око 83.000, а 2025. године око 62.000 особа. Паралелно с тим, немачке власти покушавају да пооштре правила за доделу социјалне помоћи, продужавају рокове за натурализацију и настоје да пре свега привуку квалификоване мигранте.
Међутим, и немачки закони и пооштрен француски закон из 2023. године блажи су од данског законодавства, у којем важе далеко строжа правила за прихват миграната. Тако избеглице добијају само привремене дозволе боравка које могу бити опозване у сваком тренутку.
У Данској постоји и закон усмерен против „паралелних друштава”: он „омогућава влади да руши или продаје насеља социјалног становања у којима више од половине становника има ‘незападно’ порекло, ако су та насеља препозната као жаришта криминала… Избеглице које живе у тим насељима такође немају право на спајање породица”.
Премијерка Фредериксен је 2021. године усвојила нови закон о депортацији који омогућава враћање избеглица у земљу порекла ако Данска процени да је то безбедно, а ове године и закон о аутоматској депортацији миграната који су починили кривична дела након одслужене казне.
Судећи по свему, појам депортације постаје кључни инструмент европских власти у борби против илегалне миграције.
Како пише Politico, Европска унија је практично постигла договор да се илегални мигранти могу депортовати у „центре за повратак” ван територије Уније.
Поједине земље, не чекајући своје партнере, већ договарају оснивање таквих центара. Тако је Италија закључила одговарајући споразум са Албанијом. Да би умириле организације за заштиту људских права, европске власти обећавају да ће споразуме склапати искључиво са земљама „које поштују принципе људских права и међународно право”.
Према речима кипарског министра за миграције Николаса Јоанидеса, „основна идеја” је стварање таквих центара, „могуће у Африци или Азији”, али „далеко од европских граница”.
Шведски министар за миграције Јохан Форсел навео је да би се центри могли користити за депортацију „држављана одређених земаља”, додајући да:
„Сви ми, мање-више, имамо исте проблеме када је реч о одређеним земљама.”
Као примере навео је Сирију, Авганистан и Сомалију, као државе чијих би се држављана Европа радо ослободила.
Ипак, међу чланицама ЕУ не постоји потпуна сагласност у погледу депортација у „центре за повратак”: на пример, министар унутрашњих послова Луксембурга Леон Глоден изјаснио се против протеривања жена и деце.
Са чим је повезан садашњи европски курс ка пооштравању миграционе политике? Јер раније су политичари са одушевљењем говорили о томе како су досељеници неопходни да попуне радна места на којима домаће становништво наводно не жели да ради или да помогну у решавању демографских проблема.
Не, демографска ситуација у Европи није се поправила, а потреба за јефтином радном снагом није нестала. Међутим, превелики број криминалних инцидената у којима учествују досељеници довео је до тога да бирачи све чешће гласају за ултрадесничарске странке које се залажу за строгу регулацију у овој области. Због тога за садашње европске власти пооштравање миграционе политике постаје питање политичког опстанка.
Такође треба напоменути да премијерка Данске Мете Фредериксен, позната по свом оштром односу према мигрантима, припада социјалдемократама, односно левом политичком спектру. Њен пример је најбоље показао да није неопходно бити ултрадесничар да би се ограничила миграција и истовремено задржала подршка бирача.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/6/11/1426279.html