Макс Милер:“Хрватски језик“ је почетно словеначки дијалекат а укупно српски језик

«The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.» (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855.).

«Хрватски, према Шафарику, не треба сматрати засебним језиком; покрајински хрватски је само наставак словеначког, док је језик Хрвата, како се говори на војној граници, једноставно српски.» (Макс Милер, Језици ратних средишта на Истоку. Лондон и Единбург. 1855.).

АУТОР: Огњен Војводић

Повод објављивања научне лингвистичке констатације о “хрватском језику“ као, првобитно покрајински, дијалекту „словеначког језика“, а укупно као српском језику, ауторитета лингвистике Mакса Mилера (Friedrich Max Müller 1823 – 1900), у областима германистике и славистике, санскрита и оријенталистике, и Јозефа Шафарика (1795. – 1861) као ауторитета у области славистике и једног од оснивача Западне славистике, је најновије преименовање српског језика у континуитету југословенске језичке политике, спроведено скоро 20 године од распада Социјалистичке ФР Југословије, и прво преименовање у 21. вијеку. Наиме, повод је преименовање српског језика у “црногорски језик“ 2007. године у бившој југословенској републици Црној Гори (као јединог језика матичног народа – 85 одсто становништва), у континуитету колонијалног југословенског језичког програма (који су креирали њемачки слависти у колонијалној културној политици Аустроугарске и римокатоличке мисије у циљу колонизације српског језика). Такође, повод је истрајавање и нове власти Црне Горе у језичкој политици преименовања српског језика. Југословенски језички програм је после распада Аустроугарске монархије примјењивала Краљевина Југославија и потом Социјалистичка Југославија (хибридне колонијалне државне творевине формиране и на основу њемачког југословенског језичког пројекта). Преименовање српског у “црногорски језик“ је пето преименовање српског језика од првог преименовања српског језика спроведеног средином 19. вијека у југословенској језичкој политици Аустријске царевине.

ПРВО ПРЕИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Прво преименовање српског језика је спроведено средином 19. вијека у Аустријској царевини, потом Аустроугарској, у југословенском језичком програму државне колонијалне културне политике и римокатоличке мисије у циљу колонизације српског језика – најраспрострањенијег језика Далмације и Балкана. Наиме, у циљу римокатоличке колонизације српског православног хришћанског народа који је у том периоду почео ослобођење од османске окупације, а Аустријска царевина почела војно освајање Босне и Херцеговине, и коначно културно колонизовање Далмације. Преименовање је прво практиковано двоименовањем: у “српски језик“ (ћириличког писма) којим говори православно српско становништво, и у “хрватски језик“ (латиничног писма) кaо јeзик римокатоличког словенског становништва. Тако је у Аустријској царевини у програму југословенске језичке политике патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt 4. марта 1849. године прописано „да Срби имају један језик који се службено називао српским“- илирско-српски ако је писан ћириличким писмом, а ако је писан латиницом, тај се језик називао “хрватски“, или илирско-хрватски. У том прозелитском програму Аустријске царевине и римокатоличке мисије је, поред латинског писма (симбола латинске вјерске припадности), за римокатолицизоване словенске заједнице (у односу према већинском православном словенском становништву), одређен и национални назив Хрвати (изведен из племенско-обласне одреднице) којим је у процесу позелитизма спровођено и национално преименовање језика и народности словенских (српских) конвертита у римокатолицизам.

Следеће 1850. године аустрославистичка канцеларија, 28. марта у Аустријској царевини, је креирала „Бечки књижевни договор“ о заједничком књижевном језику Срба, Хрвата и Словенаца, као доктринарни документ њемачког југословенског језичког програма. „Бечки књижевни договор“ су потписали српски сарадници аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму (Ђуро Даничић и Вук Караџић) са хрватским и словеначким представницима као поданицима Аустријске царевине и римокатоличке цркве. У тексту Бечког књижевног договора назив заједничког језика није наведен, то јест у Бечком књижевном договору српски језик је представљен као безимен језик, обезимењен језик, као објекат расчлањивања и преименовања. Текст Бечког књижевног договора је написан хрватским латиничним писмом формираним у програму југословенске језичке политике и сви потписници су се потписали хрватском латиницом. У кнежевинама Србији и Црној Гори, потписи Даничића и Караџића на Бечком књижевном договору су имали значај потписа данашњих невладиних организација. Хрватски и словеначки потписници су, као аустријски држављани и римокатолици били у служби римокатоличке културне политике и Аустријске царевине. У Аустријској царевини, програм преименовања српског језика је званично формализован оснивањем Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу 1867. године, под покровотељством римокатоличке цркве, у којој је српски језик штокавског дијалекта кодификован под називом „српски или хрватски језик“. У програму преименовања српског језика у Аустријској царевини је наметан и назив „југословенски језик“ – као што је у Хрватском сабору 12.8.1861. године био предложен закон да „југословенски језик“ буде један од службених језика Троједне Краљевине Аустроугарске.

Њемачки слависти су изабрали штокавски дијалекат српског језика ијекавског изговора као „хрватски језик“ нове словенске римокатоличке нације. Ијекавски изговор српског језика је средишњи, најраспрострањенији, најближи старом словенском језику и најизграђенији српски дијалекат и само српски изговор јер су сви сусједни словенски језици екавског изговора. У Загребу се до средине 19. вијека говорило кајкавским наречјем (који је екавског изговора) јер се Загреб налази на простору кајкавског дијалекта, Загорја. Наиме, говорило се кајкавским наречјем до одлуке астрославистичке канцеларије да се у Загреб, као будуће средиште југословенског језичког програма, уведе штокавско наречје ијекавског изговора српског језика и да се преименује у “хрватски језик“ синетичке хрватске нације креиране у програму католичке колонијалне политике Аустроугарске монархије. Кајкавски дијалекат је дио дијалеката “словеначког језика“ који је екавског изговора као и «словеначки језик». Већина слависта кајкавски дијалекат сврстава у «словеначки језик» и западне јужнословенске језике какав је и језик Лужичких Срба.

Колонизацију српског језика Аустријска царевина и римокатоличка мисија нису моглe непосредно спроводити преко римокатоличких мисионара и њемачких слависта јер би то изазвало отпор српског хришћанског народа. Зато су југословенски језички програм спроводили преко српских сарадника, као што су били Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Ђура Даничић, под српским националним називом патриотског псеудонима „борбе за српски језик и правопис“. Поред преименовања српског језика, и распарчавања цјеловитости српског језика у њемачкој такозваној „реформи српског језика и правописа“ спровођени су следећи програми: деградирање српског књижевног језика раскидом са континуитетом књижевног језика, разградња опште културе српског језика свођењем стандарда српског језика на прости и простачки говор нешколованог становништва „далеко од градова“, како је у својој Писменици написао један од водећих српских сарадника аустрославистичке канцеларије, Вук Караџић; разградња словенске основе српског језика и одвајање српског од словенских језика избацивањем из српског речника српских ријечи а увођењем турцизама и туђица иних језика а ради припајања српског језика породици туркофоних језика; одвајање српског језика од оригиналне ортографије српског ћириличког писма и увођење сурогата српске ћирилице (креиране према мисионарском моделу латиничних фонетских писама) ради превођења српског народа на латинични фонетски еквивалент.

Прво признавање преименовања српског језика ван Аустријске царевине било је у Краљевини Југославији (државној творевини формираној на српском етничком простору у циљу државне, вјерске и језичке колонизације српског народа) у којој је српски језик уставно троименован у српско-хрватско–словеначки као службени језик Краљевине Југославије. Потом је издвојен двочлани назив „српско-хрватски“ као један језик, а назив „словеначки језик“ је изузет као посебан језик германизоване римокатоличке словенске заједнице Аустријске царевине, и који није кодификован „караџићевским“ простим принципом као „српскохрватски“. У Другом свјетском рату се распала Краљевина Југославија а после рата је у њеним границама Комунистичка партија Југославије формирала Социјалистичку Федеративну Републику Југославију од шест република која је спроводила југословенски језички програм преименовања српског језика.

Прво преименовање српског језика у Социјалистичкој ФР Југославији је спроводено кодификовањем јужних српских староштокавских дијалеката којим се говорило у одређеним сеоским срединама Старе Србије и који су били ван стандарда српског књижевног језика, и њиховим именовањем у “македонски језик“ као службени језик југословенске Социјалистичке Републике Македоније формиране на повјесном простору Краљевине Србије, у историјској литератури названом Стара Србија и Вардарска Србија. Ferdinand de Saussure није регистровао македонски језик током своје опсервације о језицима који се говоре на простору данашње Северне Македоније: „У Македонији се могу срести сви могући језици: турски, бугарски, српски, грчки, албански, румунски, итд, помешани на разноразне начине од области до области.” Sosir, Ferdinand de (1996). Kurs opšte lingvistike. Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. стр. 192.

Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије и Национални комитет ослобођења Југославије од окупације нацизма – а заправо од антикомуниста, монархиста и Српске православне цркве – су почетком 1944. године наредили кодификовање «македонског језика» као службеног језика Социјалистичке Републике Македоније, равноправног са осталим језицима СФР Југославије – «словеначким» и «српскохрватским». Геополитички циљ формирања Р. Македоније у Социјалистичкој Југославији био је геополитичко раздвајање три православна народа – Бугара, Грка и Срба. Кодификовање таквог стандарда на простору сусрета српских и бугарских дијалеката довело је до лингвистичких спорова о дијалекатском поријеклу „македоснсог језика“.

После аустријског освајања Босне и Хервеговине и повлачења војних база османске окупације, аустрославистичка канцеларија је колонизацију српског језика Босне спроводила у сарадњи са муслиманском мисијом када су српски језик исламизованог српског становништва назвали “босански језик“ ради номиналног издвајања словенске исламске заједнице из језичког јединства са српским народом. Проглашење српског у “босански језик“ је био обострани интерес исламске империје и католичке краљевине у распарчавању српског језика и одвајању од словенског свијета, као што је и данас исти интерес исламског империјализма и германскoг глобализма у односу према словенском свијету. После распада Социјалистичке Југославије, у границама југословенске Републике Босне и Херцеговине (у којој је Комунистичка партија Југославије креирала републику исламског народа, иако је већинско становништво било српско хришћанско), формирана је Федерација Босна и Херцеговина у којој је руководство исламског ентитета 1994. године у свом Уставу преименовало српски језик (једини језик исламизованог становништва Босне), у “босански језик“ такозваног Бошњачког народа како је исте године у истом Уставу названо исламизовано српско становништво Босне. У програму преименовања српског дијалекта Босне у „босански језик“ српски језик босанских муслимана се и третира туркофоном фонетиком и турцизмима односно арапизмима ради издвајања српског језика исламске заједнице у Босни из породице словенских језика а припајања туркофоним језицима.

ПРОГЛАШЕЊЕ „ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА“

Најновије преименовање српског језика је спроведено прије двадесет година у бившој југословенској републици Црној Гори 19. октобра 2007. године (језика којим говори 100 одсто матичног становништва данашње државе Црне Горе), када су партије на власти, Демократска партија социјалиста, мање партије љевице (партије континуитета Савеза комуниста Црне Горе) и партије муслиманске мањине, изгласале Устав у коме је први пут у историји Црне Горе српски језик преименован у “црногорски језик“, као службени језик Црне Горе.

Прво преименовање српског језика у „црногорски језик“ на простору Црне Горе је спроводила фашистичка окупациона власт у току Другог свјетског рата, израдом италијанско-црногорског речника. У листу „Зета“ од 12. маја 1941. године публикован је италијанско-црногорски речник у сврху преименовања српског језика: „Сваки наш читаоц, ако редовно буде пратио овај рјечник моћи ће за врло кратко вријеме научити како се говори, чита и пише италијански и црногорски.“ Међутим, то преименовање српског језика није прихваћено после рата у новоформираној Социјалистичкој Републици Црној Гори у Социјалистичкој Југославији. Дакле, промјена назива српског језика у „црногорски језик“ није оригинална језичка политика ДПС-а него наставак окупационе романо-римокатоличке колонијалне клтурне политике и континуитет југословенске језичке политике Социјалистичке Југославије и Краљевине Југославије, као пројекат Југословенске академије знаности и умјетности Аустроугарске монархије и римокатоличке мисије у програму колонизације српског језика.

Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“, што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе у којој је службени језик био „српски језик“. Такође, српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије када је званично именован као „српскохрватски“. Српски језик у Црној Гори припада штокавском наречју и ијекавском изговору. У тај дијалекат се убрајају сви говори (субдијалекти) који су заступљени на простору Црне Горе, а који према дијалектолошкој подјели српског језика припадају дијалектима зетско-рашком и сточно-херцеговачком.

Филолозима и историчарима је познато да југословенски језички пројекат преименовања српског језика нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Краљевине Југославије 1918. године на простору краљевине Црне Горе, у чијем је Уставу српски језик троименован као српско-хрватско-словеначки а потом издвојен под двочланим називом „српско-хрватски“. Службени језик у Краљевини Црној Гори је био српски, а писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. У трећем поглављу, „Настава“, под чланом 26. пише: У основној школи уче се ови предмети: 1. наука хришћанска; 2. српска историја; 3. српски језик; 4. црквено-словенско читање …

Први писани захтјев државе Црне Горе за добијање међународног кода за назив „црногорски језик“, то јест за преименовање српског језика у Црној Гори упутила је Национална библиотека „Ђурађ Црнојевић“ јула 2008. године Техничком комитету ИСО 639 у Вашингтону. После девет година одбијања, Конгресна библиотека у Вашингтону је одобрила захтјев 8. децембра 2017. године, шест мјесеци после учлањења Црне Горе у НАТО. Комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону је последњи пут одбио захтјев библиотеке „Ђурађ Црнојевић” за кодификацију „црногорског језика“ јула 2017. године, када је у црногорске институције за стандардизацију „црногорског језика“ представник Комитета конгресне библиотеке, Ребека С. Гунтер, послала мејл са поруком да је одбор у чије име им се обраћа „расправљао више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се г

Упркос историји, науци и здравом разуму, власт у Црној Гори је спровела програм колонијалне језичке политике преименовања српског језика и караџићевско кодификовање дијалекта, колоквијалног и простог говора као књижевног језика. Напримјер, «додавањем» два «полугласа» у «црногорски језик» која у Црној Гори сви Срби користе, као и у Босни и Херцеговини, и дијелу Србије, и у свим српским дијалектима од Ужица до Книна. Негирање лингвистичке науке од стране политичких лингвиста у Црној Гори, као негирање става Комитета Конгресне библиотеке Вашингтона да је преименовање језика у Црној Гори у „црногорски језик“ погрешно јер је то варијанта српског језика, представља континуитет њемачке југословенске језичке политике преименовања, деградирања и распарчавања српског језика што је спроводила аустрославистичка канцеларија од почетка 19. вијека.

ЗА И ПРОТИВ ПРЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Тврдњу Макса Милера о такозваном «хрватском језику» као српском језику штокавског дијалекта, за српске читаоце први је публиковао српски филолог, англиста, пјесник, књижевник, доктор правних наука, Лазар (Лаза) Костић (1841 – 1910). Лаза Костић је био и политички аналитичар и политички активан у борби за ослобођење српског народа од османске окупације али и противник њемачке колонијалне културне политике према српском народу, као и противник аустрофилске политике Краљевине Србије, династије Обреновић, због чега је политички прогоњен и хапшен.

Као што је Ребека Гунтер испред Конгресне библиотеке Вашингтона негативно писала о преименовању српског језика у Црној Гори, тако је Лаза Костић писао против двоименовања српског језика који је спроводила Аустријска царевина у Југословенској академији знаности и умјетности, у којем је учествовао српски филолог Ђура Даничић као руководилац израде «Рјечника српског или хрватског језика ЈАЗУ». Лаза Костић је у свом тексту цитирао ауторитете свјетске лингвистике и славистике, Макса Милера и Јозефа Шафарика (који су у свом времену имали већи свјетски ауторитет као лингвисти него данас Конгресна библиотека Вашингтона) који тврде да је „хрватски језик“ дијалекат српског језика. Лаза Костић је у тексту поручио Даничићу „да не прави Хрватима језик, него нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком`, напомињући да је `једначење истога са истијем политика, а не лингвистика`.

овори у Црној Гори”. Ребека Гунтер је предложила „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумијевање значајних лингвистичких разлика између наводно «два језика». Наиме, зато што се кодови за регистрацију језика додјељују на основу лингвистичких разлика, а не политичко- племенских разлика и племенске локалне «лингвистике».

Међутим, данас постоји доста српских лингвиста даничићевског духа прихватања двоименовања и преименовања српског језика у „хрватски“ или “српскохрватски“, који сматрају лингвистички легитимним преименовање српског језика у такозвани хрватски језик, који тврде да је «српскохрватски језик» научна „лингвистичка чињеница“, а који заузимају „српски став“ по питању преименовања српског језика у „црногорски језик“. Тако у језичком «српско-црногорском» сукобу срећемо југословенске језикословце на обије стране. Зато је лингвистички логички питати: у којој мјери је «српско» противљење преименовању српског језика у «црногорски језик» одбрана југословенске језичке политике, а у којој српског језика? Континуитет југословенске језичке политике данас спроводи и Институт за српски језик Српске академије наука и умјетности који истрајава у двоимeновању српског језика израдом »Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ». Наиме, у Југословенској академији знаности и умјетности у Аустроугарској је почета израда „Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ“, а настављена у Социјалистичкој Југославији у Српској академији наука и уметности под двочланим називом за српски језик, „српскохратски“ – док је у Социјалистичкој Републици Хрватској српски језик именован као «Хрватски књижевни језик», а као „хрватскосрпски“ само на разини југословенске језичке политике за „јавну употребу“, што је термин тада састављен као форма у којој ће се у Хрватској користити двочлана сложеница „хрватскосрпски“ или „српскохрватски“.

У својој студији „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске 1880.) Лаза Костић је у напомени написао критички текст о Даничићевом двоименовању српског језика у његовом раду „Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ (ЈАЗУ – Загреб 1877. Стр. 180.). Ђура Даничић је радио на њемачком пројекту двоименовања српског језика као секретар «Југословенској академији знаности и умјетности» у Аустријској царевини и као руководилац израде „Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ“. Текст Лаза Костића о Даничићевом двоименовању српског језика је од тада једном прештампан у једној публикацији, због званичне југословенске језичке политике која је цензурисала све негативне критике језичке политике двоименовања српског језика. Текст Лаза Костића је посебно значајан због навођења цитата филолога Mакса Mилера којим потврђује филолошку и историјску истину да је такозвани хрватски језик дијалекат српског језика, како је Макс Милер написао у својој студији „Језици ратних средишта на Истоку“ да „хрватски не треба сматрати засебним језиком; јер је покрајински хрватски само наставак словеначког, док је језик Хрвата, како се говори на војној граници, једноставно српски.“

Порука Лаза Костића Ђури Даничићу

„Не можемо пропустити ову прилику, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих Корјена каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855.).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Фридрих Макс Милер (1823, Десау, војводство Анхалт, Њемачка – 1900. Оксфорд, Енглеска) је био британски компаративни филолог и оријенталиста (немачког порекла), научник за упоредни језик, религију и митологију. Његова посебна научна интересовања била су санскритска филологија и религије Индије. Био је један од оснивача западних академских дисциплина индологије и религијских студија. Макс Милер је син Вилхелма Милера, познатог пјесника. Преселио се у Енглеску 1846. године и настанио се у Оксфорду 1848. године, где је 1850. године постао замјеник професора модерних језика. За професора упоредне филологије именован је 1868. године. Руководио је припремом Светих књига Истока, комплета од 50 томова енглеских превода. Милер је постао професор на Оксфордском универзитету, прво модерних језика, затим упоредне филологије на позицији која је основана за њега, коју је имао до краја живота. Именован је за члана Француске академије за натписе и лијепу књижевност; одликован је баварским Максимилијановим орденом за науку и умјетност; и постао је члан Тајног савјета Уједињеног Краљевства. Милер је био заговорник дисциплине коју је назвао „наука о религији“. Његови најважнији радови у тој области су Есеји о науци о религији (1869), том 1 књиге „Крупци из немачке радионице“; Увод у науку о религији (1873); и Предавања о пореклу и расту религије (1878).

Павел Јозеф Шафарик, (слч. Pavel Jozef Šafárik; Кобељарово, 13. мај 1795. — Праг, 26. јун 1861) словачки и чешки писац, историчар, етнограф, филолог и лингвиста словачке народности. Оснивач је славистике као научне дисциплине. Најпознатије његово дјело је Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката (нем. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), које је се сматра највећим доприносом култури словенских народа. Своје најзначајније дјело је написао у вријеме свог боравка на простору Војводине, од 1819. до 1824. године, када је радио као директор и професор Српске православне гимназије у Новом Саду.

ИЗВОР: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/2026/07/02/max-muller%d1%85%d1%80%d0%b2%d0%b0%d1%82%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%98%d0%b5%d0%b7%d0%b8%d0%ba-%d1%98%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%87%d0%b5%d1%82%d0%bd%d0%be-%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%b0%d1%87/