- Достојне сажаљења земље Европске уније, које непрестано галаме о климатским променама, нису у стању да покажу ниједан програм масовног пошумљавања, већ трагају за природним резервоарима за складиштење угљен-диоксида!
- На крају, све разлике завршавају тако што се „решавају” општим ратним сукобима.
- Наоружавајте се, наоружавајте се и међусобно уништавајте.
- На крају ћете отићи банкарима, јединима који од ратова имају користи, да од њих позајмите новац за обнову онога што је остало у рушевинама.
Наоружавање
Планета се налази у великом превирању. Иако је релативно мали њен део захваћен ратним сукобима, крајње забрињавајуће је окретање свих моћних земаља ка наоружавању, као да се припремају за велики сукоб. Већ непосредно након избора, актуелни председник Сједињених Америчких Држава, који себе представља као миротворца, захтевао је — а управо тај глагол најбоље одражава стварност — од држава чланица НАТО-а да повећају издвајања за наоружавање на пет одсто бруто домаћег производа сваке од њих. Тада је и председница Европске комисије пожурила да подстакне државе Европске уније да такође повећају своје „одбрамбене” расходе. Њена земља, Немачка, чак је најавила програм наоружавања у вредности од 100 милијарди евра, упркос одредби којом јој је, као пораженој страни у Другом светском рату, то било забрањено. Ниједна од земаља које су поставиле тај услов није реаговала.
Русија је у рату против Украјине употребила изузетно разоран пројектил, али сличан напад није поновила. Зашто? Посредан одговор добијамо из анализа познавалаца ратовања, објављених након координисаног напада Сједињених Америчких Држава и Израела на Иран. И у том рату нападачи су користили оружје изузетне прецизности и застрашујуће разорне моћи, али, упркос разарањима, циљ није остварен. Уместо ескалације рата, уследио је, чини се, привремени прекид ватре. Као највероватнији разлог наводи се исцрпљивање залиха оружаних система огромне разорне моћи, који су, међутим, изузетно скупи и захтевају дуготрајан процес производње. Насупрот томе, показало се да је и противник способан да погађа важне циљеве беспилотним летелицама — дроновима — чија је производња јефтина. У томе су успели и Украјинци и Иранци. Пошто је рат добио нови облик, у којем доминирају ракете и беспилотне летелице које преносе експлозив, стручни аналитичари изражавају сумњу у оправданост одлука држава да за своју „одбрану” бирају прескупе оружане системе.
Устаљен је израз „одбрамбени расходи”, иако ратове и даље изазивају и започињу моћне државе ради остваривања својих огољених интереса. Тај израз има дословно значење једино када је реч о земљама којима прете суседне државе. А прва међу њима јесте наша отаџбина. И док је опасност очигледна, наше владе, потчињене моћницима, троше огромне износе на наоружавање, без и најмање гаранције да су руководиоци организација у којима је наша земља наводно равноправна чланица — чему се можемо или подсмехнути или заплакати — спремни да је заштите.
Наше владе нас уверавају да смо, захваљујући савременом наоружању, способни да се суочимо са било којом претњом. Уз то неистинито тврде да је Турска, која нам непрестано прети, међународно изолована. Супротно ономе што се говори за унутрашњу употребу, видимо да се земља укључује у сукобе из разлога који немају никакве везе са одбраном националних права. Војна помоћ Украјини била је значајна. Неприхватљиво је било и размештање ракетног система у Саудијској Арабији по налогу споља, који је недавно постао један од иранских циљева.
Што се тиче изолације Турске, свакодневно је „уочавамо” у вестима — како у питањима европске одбране тако и поводом недавног састанка држава чланица НАТО-а у Анкари. Међутим, у нашој земљи потпуно је нестала спремност политичких формација да се озбиљно посвете најтежим проблемима са којима се земља суочава, како унутар својих граница тако и на међународној сцени. Напротив, желе да пажњу народа непрестано држе усмереном на сопствене проблеме, путем узастопних истраживања јавног мњења и камелеонских преображаја политичара који, из „идеолошких” разлога, прелазе из једне политичке формације у другу, надајући се поновном избору!
Велики ратови двадесетог века вођени су због нафте. Планета је могла да избегне други, далеко разорнији рат, у којем се показала суровост тоталитаризма, негованог у „цивилизованим” земљама, а најпре примењеног у земљама претвореним у колоније. Ипак, о суровости колонијалиста знамо веома мало, као и о зверствима која су Јапанци починили над народима источне Азије. Ми смо искусили нацистичка зверства.
Немачка се наоружала како би изазвала Други светски рат, уз економску помоћ коју је добила преко банкарских кругова, уместо да, као поражена страна у Првом светском рату, плати ратну одштету. О ратовима не одлучују и не пресуђују поједини ратоборни или поремећени лидери, већ један круг који невидљиво господари планетом.
Данас ситуација изгледа знатно сложеније него уочи Другог светског рата. Председник Сједињених Америчких Држава напада своје европске савезнике кад год му се за то укаже прилика, користећи крајње омаловажавајуће изразе. Његова последња замерка односила се на непружање помоћи у рату против Ирана. На срећу Европљана, и унутар самих Сједињених Америчких Држава све су снажнији гласови протеста због укључивања њихове земље у рат који, наводно, служи искључиво интересима Израела.
Наравно, то није потпуно тачно, јер од одржавања високе цене нафте корист имају и амерички нафтни магнати — што је сасвим одговарајући назив — пошто њихова нафта тако постаје конкурентна другим изворима. Наравно, постоје и земље потчињене Сједињеним Америчким Државама, које се не обазиру на трошкове, а међу њима је и наша земља.
Махнита антируска политика довела је земље Европске уније у изузетно тежак економски положај, који ће се додатно погоршавати. Међутим, председници Сједињених Америчких Држава и Русије састали су се на Аљасци, размењујући пред камерама међусобне љубазности, иако никога нису убедили у њихову искреност. Сједињене Америчке Државе стрпљиво нагризају моћ Русије продужавањем рата у Украјини, који истовремено погађа и све земље Европске уније.
Жалосно је то што се шири страх од наводно могућег руског напада на земље Уније. Са друге стране, Сједињене Америчке Државе јасно су ставиле до знања и Русији и Кини да амерички континент припада искључиво њиховој сфери утицаја. Жалосни чланови одбора за доделу Нобелове награде за мир пожурили су да је доделе лидерки венецуеланске опозиције. Да су још мало сачекали, „заслужили” би је они који су предали Мадура, за шта су добили 50 милиона долара!
Интензивно, али за сада углавном у позадини, наставља се економско надметање Сједињених Америчких Држава и Кине. Признање да је Кина надмашила све друге земље у најнапреднијим областима технологије показује да ће се ово надметање додатно заоштрити. Током недавног сусрета лидера двеју земаља, кинески председник говорио је о Тукидидовој замци, подсећајући на трагичан исход Пелопонеског рата, трагичан за античко хеленство. Једино што је извесно јесте да се историја понавља.
Уколико Кина покуша инвазију на Тајван, а Сједињене Америчке Државе се ограниче само на осуду, то ће показати да се кинеском змају више није лако супротставити. Наравно, први „успех” могао би да доведе и до других. Већ сада изгледа да Јапан осећа почетак економског гушења услед кинеске конкуренције. А шта тек рећи о европским земљама?
Поред тога што своје многобројне производе, који су сада и високог квалитета, пласира на велики број тржишта, Кина може да се похвали и изузетним резултатима унутар земље. Задивљујући је број засађених стабала ради спречавања ширења пустиња под утицајем северних ветрова. Импресивно је и гајење житарица на неплодном земљишту, употребом посебних слојева материјала који то омогућавају.
Насупрот томе, Сједињене Америчке Државе показале су велику незаинтересованост да своје богатство искористе у корист сопствених грађана. То су доказале разорне поплаве у Њу Орлеансу пре више година, као и катастрофални пожари који сваке године пустоше Калифорнију. Старац Јефрем Аризонски, Филотејац, скромним средствима претворио је део страшне аризонске пустиње у рајски врт!
Достојне сажаљења земље Европске уније, које непрестано галаме о климатским променама, нису у стању да покажу ниједан програм масовног пошумљавања, већ трагају за природним резервоарима за складиштење угљен-диоксида! На крају, све разлике завршавају тако што се „решавају” општим ратним сукобима.
Наоружавајте се, наоружавајте се и међусобно уништавајте. На крају ћете отићи банкарима, јединима који од ратова имају користи, да од њих позајмите новац за обнову онога што је остало у рушевинама.