- Спискови глупости су бројни, довољно је мало претражити и информисати се пре него што се говори напамет.
- Има и онај који тврди да „бело није боја коже, већ категорија која означава моћ“ — као да црнци не врше власт у сопственим земљама када је се домогну.
- „Мигрант“ — проницљиво примећује Брикнер — јесте „нови херој савремене мартирологије, који је заузео место пролетера и ратника“.
- Укратко, прошетај парком ужаса левице и наћи ћеш гомилу појава апсолутно неспособних, не кажем да тумаче, већ чак и да читају стварност која их окружује.
АУТОР: Адријано Сегатори
Постоји једна историјски доказана константа у склоности левице да кује завере са непријатељима нације и да подржава сваки циљ који води у правцу уништавања и разарања сопствене заједнице којој припада.
Говорим, наравно, о европском простору, јер су у разноликом свету Трећег света државе и њихови народи посебно борбени у одбрани сопствених идентитета, чак и оних племенских, као што показују покољи између Хута и Тутсија у Руанди и Бурундију, који су кулминирали геноцидом 1994. године, када је етничка група Хута за нешто више од три месеца истребила преко милион Тутсија и умерених Хута. Ови обрачуни на етничкој основи настављају се и у различитим другим земљама, као, на пример, у Судану, Етиопији и Конгу, и увек са идентитетским и територијалним мотивима.
У Европи, није тако. (Западна) Европа је одлучила да расе не постоје — па зашто онда говорити о расизму ако расе не постоје? — да појам етничког у себи има нешто сумњиво, да је идентитет дискриминаторски фактор, да је суверенитет искључујући принцип, да су границе отров за прихватање других, да су културе међусобно једнаке: укратко, Европа јесте, или би требало да постане, флуидан ентитет, лишен било какве унутрашње вредности, а пре свега са прошлошћу које би требало да се стиди због вековних кривица које су неизбрисиве и непоправљиве. Не преостаје ништа друго до бескрајно испаштање, подстакнуто — како прецизира Александар Дел Вал — „колективним и самоубилачким мазохизмом плуралистичких демократија“, а то стање самокривљавања „на крају служи као неодољив подстицај за испољавање садистичких нагона њихових декларисаних непријатеља“.
Непријатеља које, уз то, отворено и агресивно подржавају безбројне пете колоне које постоје унутар појединачних земаља, све сагласне у „вољи да се ‘промени европски човек’ путем замене или масовног мешања народа и култура, пре свега путем масовне ваневропске имиграције“.
Унутрашњих непријатеља, који су увек део оне радикално-шик елите која наставља да производи непоправљиву штету најразличитијим средствима — од филма до телевизије, од штампе до школских програма — увек је било и увек ће их бити. Њихова је карактеристика да лове у мутном.
А да бисмо остали у оквирима актуелних догађаја у Мароку, још је 1925. године Луј Арагон, органски интелектуалац Француске комунистичке партије, док је управо у тој земљи беснео рат, током једне конференције у Мадриду дословно изјавио: „Западни свете, осуђен си на смрт. Ми смо дефетисти Европе. […]. Ми смо они који увек пружају руку непријатељу. […] Свуда бисмо поново пробудили узроке пометње и нелагодности. […]. Нека се трговци дрогом баце на наше престрављене земље.“ И тако је било и тако се и сада дешава.
Није могао да изостане ни тандем са Жан-Полом Сартром, који је у предговору есеја Франца Фанона „Презрени на свету“ са наглашеним задовољством објавио: „Европа је готова“, показујући тиме како је „[…] читава једна струја европске левице изградила праву ортопедију свести“, која је, како је Паскал Брикнер подробно објаснио у једном свом есеју, прогласила ослобађање од кривице за све земље глобалног Југа, а вечну осуду за оклеветани и дискредитовани Запад.
И примера неуспеха тог отварања према различитом, које се лажно тумачи као егзотично, а у стварности као непријатељско, има више. Па ипак, ментално условљавање достигло је такав степен делотворности да се потом могу чути изјаве попут оних америчке глумице Розане Аркет — будући да је веома богата и славна, није ни могла него да се активно сврста на левицу — која је изјавила: „Жао ми је што сам рођена као бела и привилегована. То ми се гади. Веома се стидим.“ Узгред, пошто не може да постане црнкиња, како би превазишла гађење и стид могла би бар да се одрекне својих друштвених и финансијских привилегија. Али, како се каже… чекај и надај се…
Спискови глупости су бројни, довољно је мало претражити и информисати се пре него што се говори напамет. Има и онај који тврди да „бело није боја коже, већ категорија која означава моћ“ — као да црнци не врше власт у сопственим земљама када је се домогну. „Мигрант“ — проницљиво примећује Брикнер — јесте „нови херој савремене мартирологије, који је заузео место пролетера и ратника“. Затим, ту је и свештенство, од Ватикана наниже, које има очи и срце — али при томе не ставља на коцку ни новац ни некретнине — и за које је, опет, „мигрант“ „истовремено прогоњени и искупитељ, ‘анђео’ који нас избавља из нашег удобног егоизма. Наша једина дужност према њему јесте да се понашамо као брижни домаћини“. Ту је демограф Франсоа Еран, који се упражњава у реторици „похвале лутању“. Ту је и француска књижевница Мари Дарјесек, ученица École normale supérieure из 1990. године и доктор књижевности, која прижељкује „светско држављанство, са документима важећим на читавој планети“.
Укратко, прошетај парком ужаса левице и наћи ћеш гомилу појава апсолутно неспособних, не кажем да тумаче, већ чак и да читају стварност која их окружује.
Суочене са озбиљним проблемима са којима појединачне државе морају да се носе, превагу односе наметања оних мањинских, али идеолошки агресивних активистичких покрета, који на све економске, безбедносне и радне проблеме, као и на разна друга питања, нису у стању да понуде стручне и компетентне политичке одговоре, јер су те две особине замењене неуништивом вером која нуди само моралне препоруке.
Ник Ленд веома добро описује овај феномен. Према изопаченој реторици левице, „што су положај или статус неке особе нижи, то је њено потраживање према друштву убедљивије, а њена ствар чистија и племенитија. [На тај начин] сваки покушај ‘прогресивног’ побољшања осуђен је да се ‘изопачено’ претвори у стравичан неуспех. [То је зато што је] прогресивна вера у свом најчистијем облику, потпуно неокаљана осетљивошћу према доказима, према неизвесностима било које врсте, безбрижно презрива према свакој врсти истраживања — постојећег или замисливог — крајње сигурна у своју моралну непобедивост. Ако су чињенице ‘морално погрешне’, утолико горе по чињенице.“ А хронике левице препуне су неморала и у речима и у делима, иако се то пажљиво искривљује или прикрива.
ИЗВОР: https://electomagazine.it/cattivo-sangue-non-mente/