• Од старог Рима до модерних Сједињених Држава, људи имају тенденцију да препишу историју, пише „Тајмс“. Према мишљењу аутора чланка, историјска истина неминовно постаје жртва политичких интереса.

АУТОР: Ричард Коен (Richard Cohen)

Смешна прича: краљ који седи на престолу обраћа се дворјану. „Забринут сам за своје наслеђе“, каже он. „Убијте све историчаре.“ Чини се да се нешто слично дешава и сада.

Наш однос према документовању прошлости сада долази до изражаја. У фебруару 2020, Метју Конели са Универзитета Колумбија написао је да се под председником Трампом „битне информације или бришу или уништавају тако да нико не може да зна за њих: ни медији са владином дозволом данас, нити историчари сутра“. У протекла два месеца сазнали смо да кинески председник Си Ђинпинг планира да прекроји историју своје земље, а руски председник Владимир Путин намерава да ликвидира истраживачко друштво Меморијал (у Русији правно признатим као страни агент), у чијој архиви се налази документација Гулага, као и совјетских логора за ратне заробљенике.

Наравно, воде се жестоке расправе о томе каква би историја требало да се учи у Сједињеним Државама. Једну верзију заговарају присталице „Пројекта 1619“, док другу жестоко подржава огроман део становништва, посебно белаца, евангелиста и републиканаца. Наша прошлост је постала витално политичко питање.

Сам такав ревизионизам има дугу историју која датира још од старог Рима. Тацит почиње своје Анале овако: „Дела Тиберија и Гаја, као и Клаудија и Нерона, док су били свемоћни, лажно су излагана из страха од њих, а потом су нестала, под утицајем још свеже мржње која се обрушила иза њих.“

Британска историја је пуна митова, од приче о „Непобедивој Армади” (храбри британски бродови против огромних шпанских бродова) до херојских прича о бици за Британију. После 1945. године, земља се радовала причама о свом храбром уједињењу током светског рата и очувању статуса једне од три велике силе. Војни историчар Мајкл Хауард назвао ју је „историјом ха јасе – коње – прим. прев,” која је такође сатиризована у једном од скечева сатиричне ревије из 1960-их „Из границе”.

Французи верују да су одиграли одлучујућу улогу у исходу Првог светског рата, а у Сједињеним Државама многи имају само нејасну представу о томе ко је помогао да се добије Други светски рат. Кваме Нкрума, председник Гане, наручио је огромне мурале између 1960. и 1966. године са европским научницима којима су наставили тамо где су стали њихови афрички претходници – неопходна фикција, по његовом мишљењу, у контексту националног самопоштовања.

Тешко да постоји бар један народ или држава која не користи историју у својим интересима. Ернест Ренан, француски историчар с краја 19. века, познат је по речима да су „заборав, па чак и историјске грешке неизбежни пратиоци стварања нације“, што је био одговор на Гетеов афоризам „патриотизам квари историју света“. Али зато национализам често види историју као претњу. Оно што владе проглашавају истинитим је једна стварност, а судови историчара сасвим друга. Историја се увек фокусира на завршне догађаје, рекао је Алберт Шпер америчким иследницима одмах по завршетку рата. Био је згрожен идејом да ће прва достигнућа хитлерове владе бити заборављена у позадини њеног колапса.

За други пример, погледајмо Јапан. Од децембра 1937. до јануара 1938. њена војска је извршила инвазију на Кину, у оквиру којег је убијено 300.000 цивила и силовано више од 20.000 жена (обе процене су дате од Кине и највероватније су надуване, али других једноставно нема). Током наредних седам година почињени су и други злочини, од употребе бојних отрова до Батаанског марша смрти.

Али послератни Јапан се није помирио са таквим сазнањима. Националистички историчари су почели да сумњају да се масакр у Нанџингу уопште догодио, а у октобру 1999. године појавио се алтернативни уџбеник за ученике, „Кокумин но Рекисхи“ („Национална историја“), који је хвалио војна достигнућа Јапана и жестоко критиковао све оне који су ширили приче о њиховим злоделима. Оснивач Друштва за стварање нових уџбеника историје, 53-годишњи професор на Универзитету у Токију по имену Нобукатсу Фујиока, нагласио је чињеницу да не постоји јасна класификација прошлих догађаја: „Историја није само откривање и тумачење извора, већ и потреба да се информације преиспитају у складу са променљивом реалношћу савремености“ .

Јапански историчар Мичико Хасегава се запитао: „Зашто људи нису поштени у тумачењу историје?“ Смешно је, измишљено. Јапан до данас није процесуирао ниједног ратног злочинца. Од 1985. године, премијери земље су стекли обичај да посећују светилиште „Јасукуни“ у центру Токија, где су сахрањени остаци више од хиљаду ратних злочинаца, укључујући четрнаест класа „А“. Поред светилишта налази се музеј који потврђује ревизионистички поглед Јапана на своју војну историју. Масакр у Нанџингу се назива „инцидент“, а историја се претвара у мит и постаје облик пропаганде. Природно, али, истовремено, и срамно.

Неко би могао рећи, па сви ратови захтевају приче о херојским делима, јер војнике треба некако инспирисати, а након завршетка сукоба, преживели морају бити уверени да сва страдања и смрт нису били узалудни. Међутим, ова утеха има своју цену. Као што је књижевни критичар Џон Кери рекао: „Једна од главних сврха историје је да нам дочара колико су горљиво, искрено и болно прошле генерације следиле циљеве који нам се сада чине погрешним и срамотним“.

Међутим, без суочавања са стварним догађајима из прошлости, ова лекција се не може научити.

Јапан није усамљен у ретуширању прошлости – тешко да постоји народ који бар једном, на овај или онај начин, није фалсификовао своју историју. „Знам да се широко верује да је сва прихваћена историја нужно лажна“, написао је Џорџ Орвел 1942. размишљајући о пропаганди у периоду после Шпанског грађанског рата. „Спреман сам да се сложим да је историја углавном нетачна и пристрасна, али посебна мета наше ере„ – што је одбацивање саме идеје да је истинита прича могућа. Овај проблем је наставио да га мучи, а три године касније поново му се вратио, рекавши да су многи спремни да се узнемире због лажних информација.

А у дистопијској „1984.“ Орвел је исмевао државну моћ и њену лаж речима као што су „велики брат“, „недеља мржње“, „нови говор“, „дворазмишљање“ и „полиција мисли“. „Прошлост се брише, брисање се заборавља, лажи постају истина… Историја је стала. Не постоји ништа осим бесконачне садашњости, где је Партија увек у праву.“

У јуну 2007, током националне телеконференције за наставнике и васпитаче у Москви, Путин се пожалио на конфузију у начину на који је совјетска историја предавана и позвао на поштовање добро дефинисаних критеријума. Ево шта је рекао наставницима историје:

„Што се тиче неких проблематичних страница у нашој историји, да оне постоје. Значи постоајле су у историји било које државе! А имали смо их мање од неких других. И нисмо их имали страшне као неке. Да, имали смо страшне странице: сетимо се догађаја од 1937. године, не заборавимо на то. Али у другим земљама није било мање, било је још страшније… Али никад се не зна шта се догодило у историји сваке државе и сваког народа Не треба да дозволимо да будемо приморани да се осећамо кривим.“

Ипак, битка за „праву“ причу није завршена. Као што је Франсис Бекон чувено рекао, „истина је ћерка времена, а не ауторитета.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://inosmi.ru/20220417/istoriya-253827618.html

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *