• На данашњи дан, 07. вељаче (фебруара) 1942. извршен је покољ српског живља на подручjу приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац крај Бањалуке, када jе за неколико сати, под вођством фратра Томислава Филиповића (који је касније у Јасеновцу добио надимак фра–Сатана Мајсторовић, јер је мајсторски клао Србе), и уз асистенцију тројице колега–фратара Брекала, Матковића и Бркљанића, ПОБИЈЕНО, ПОКЛАНО И ИЗМАСАКРИРАНО 2298 (ДВЕ ХИЉАДЕ, ДВЕСТА ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ) ЉУДИ, ЖЕНА И ДЕЦЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ!!!

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Мирослав Филиповић се родио 5. јуна 1915. године у Јајцу у Босни, где је 1943. На подручју НДХ проглашена Титова Југославија), од оца Антуна, римокатолика,  и мајке Марице, девојачко Радуловић, православне Српкиње. Након што је фрањевачку гимназију завршио у Високом, у новицијат истог монашког реда ступио је 1932. године у Ливну, када је узео редовничко име фра Томислав, како ће га људи звати све до 1942. Његово крштено име Мирослав му је, вероватно, звучало исувише српски. (Извор: Telegraf.rs)

Патолошко–манијачка мржња према српском роду из кога потиче, младог Филиповића је почела да разједа вероватно већ 1932. године у Ливну у Херцеговини, епицентру усташког покрета, где је у својој 17. години ступио у Фрањевачки ред и од Мирослава постао фра–Томислав. Монашке завете је дао следеће 1933. године, затим је уписао философију и теологију у Сарајеву, а свећеник–парох  је постао у септембру 1939. године када је почео Други светски рат. Последњу годину студија проводи у Kраљевој Сутјесци у Босни. Kоначно, капелан самостана у Петрићевцу код Бања Луке постаје у лето 1940. („Усташки кољач фра–Сатана“, Видовдан, 23.11.2017)

Након Априлског рата 1941. и слома Kраљевине Југославије долази до успоставе геноцидне Независне Државе Хрватске на чије чело силе Осовине постављају усташе. (Пре тога је Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, два пута одбио Хитлерову понуду за власт.)

Фра Томислав се тада повезује са Виктором Гутићем, усташким повереником за Бању Луку и касније великим жупаном Покупља (НДХ је била подељена на велике жупе; појам „велики жупан“, којег не срећемо раније у хрватској историји, делује као обична крађа од Срба), и пријављује се да постане капелан Усташке војнице.

Његов надређени у самостану тражи да раскине све везе са павелићевцима, али фра  Томислав је непослушан. Kатоличка црква га због тога премешта у рамско-шћитску регију, но, он се на своју руку враћа у Петрићевац да би постао капелан 2. бојне Поглавниковог телесног здруга (најелитније усташке формације) у Бањалуци.(исто место)

У самостану Петрићевац фра-Томислав је 06. вељаче (фебруара) 1942. године, одржао састанак. На том састанку донесена jе одлука да се сутрадан, 07. вељаче (фебруара) изврши покољ српског живља на подручjу приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што jе и учињено, када jе за jедан дан, под вођством фратра Томислава Филиповића и уз асистенцију тројице колега–фратара Брекала, Матковића и Бркљанића, ПОБИЈЕНО, ПОКЛАНО, ИЗМАСАКРИРАНО 2298 (ДВЕ ХИЉАДЕ, ДВЕСТА ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ) ЉУДИ, ЖЕНА И ДЕЦЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.

У школи у Шарговцу умоболни манијак је наредио да се српска православна деца одвоје од римокатоличке и муслиманске, а затим је почео да их коље. Прво је заклао Василију Гламочанин и то пред целим разредом. Верује се да је број убијене деце том приликом био 52 (тако кажу извештаји Еугена Kватерника датирани на 9. и 11. фебруар). Војницима је рекао да све грехе преузима на себе и подстицао их је да буду што окрутнији.

Људска бића су убијана крамповима и секирама, и геноцид у предграђима Бањалуке тог и наредних дана углавном је извршен оваквим хладним оружјима. Усташе га прозивају „славним“.

Само једна жена је преживела, Ленка, са своје петоро деце. Она је касније полудела, као и једна од две учитељице; учитељица која није полудела сведочила је против Филиповића после рата 1945.

Због свега што је до тада радио, папски легат у Загребу прво суспендује Филиповића са капеланског положаја унутар Фрањевачког реда 4. априла 1942. године, а затим га управа реда при Светој столици у Риму у потпуности расчињава (избацује из Реда). Тиме је изгубио право на име Томислав, мада је наставио да га користи.

Фебруарски покољи у селима око Бањалуке шокирали су Немце, који су Филиповића ухапсили и извели пред војни суд, врло могуће због захтева италијанског војног заповедништва чија је окупациона зона била у јужној половини НДХ. Извештај Едмунда Глеза фон Хорстенау, немачког војног изасланика при Павелићевој влади, директно га окривљује; фон Хорстенау наводи и да су злочинима присуствовали и Виктор Гутић те председник општинског суда др Стилиновић.  (Иначе, са тим Гутићем Хрвати пре рата нису хтели да се друже и он је углавном био са Србима. Радио је код једног Србина у адвокатској канцеларији, а исти човек му је помогао да отвори своју. Kада је избио рат, Гутић и његова родбина су покрали и отели све од Срба.)

Филиповић није дуго био у правом затвору. После директне и хитне интервенције Вјекослава Макса Лубурића (који му је и додао у презиме оно Мајсторовић, јер је био „мајстор“ касапског заната), бива послат као затвореник у усташки логор Јасеновац, где је имао повлашћени статус.

Врло брзо по доласку бива ослобођен и постављен за заповедника једног малог транзитног логора близу Јасеновца, затим постаје главни стражар и поручник заповедника Љубе Милоша и управника Ивице Матковића. Једно време је чак био и управник целог Јасеновца, као и Старе Градишке, подлогора у коме су углавном биле жене и који је био логор Бе у саставу Јасеновца.

– Мајсторовић, Полић и Маричић натјецали су се тко ће од њих бити бољи месар.

Жртве су требале клекнути испред њих све док нису челом дотакнули тло, а егзекутори би тада пуцали из својих револвера у њихове потиљке. Ако смрт није била тренутна, један би од њих зграбио нож и пререзао гркљан жртви – сведочио је касније Јосип Риболи о исходу опкладе из које је Филиповић-Мајсторовић изашао као победник.

На суђењу после рата признао је да је лично убио 100 затвореника, те да је за време његове управе ликвидирано око 20-30.000 људи. Описао је да су логораши сами копали ровове изнад којих би потом стали па били редом убијани ударцем маља, тзв. србомлата.

Србосјек и србомлат

Лекар и академик др Никола Николић, који је био заточен у логору III, писао је касније да је Филиповићев „глас имао готово женску квалитету што је било у раскораку с његовим физичким ставом и грубим лицем“, док поменути Рибил каже: – У успоредби с Матковићем и Милошем чија су лица откривала основу њихове унутарње нарави, Филиповић-Мајсторовић чинио се љубазним и питомим, осим када се збивало клање. Тада је био неуспоредив. Он је био вођа свих масовних убијања у Градини. Сваке ноћи је одлазио да коље Србе, Јевреје и Роме и долазио је сав умазан крвљу.

Исти преживели логораш је такође посведочио и да је Филиповић, упркос искључењу из фрањевачког реда, често ишао да коље у мантији фрањевца, због чега је добио надимак фра Сатана.

– У Мајсторовићево вријеме, смотре и егзекуције биле су честе. Фратар Мајсторовић преферирао је мистичан приступ убијању. Након што их је побио, сјео би на столицу и рекао „правда је задовољена“ – причао је касније Драгутин Шкргатић, још један чудом преживели логораш.

При крају рата, стекавши чин бојника (мајора), био је обавештајац у Херцеговини и помоћник заповедника IV усташког здруга у Лици. („Усташки кољач фра–Сатана“, Видовдан, 23.11.2017)

Почетком маја 1945. године фра–Сатана је са стотинама усташких колега побегао у Аустрију. Британци су га ускоро испоручили натраг Југославији. (Извор: Telegraf.rs)

Суђено му је у Београду. Осуђен је на смрт. Обешен је у фрањевачкој мантији.

Пред извршење смртне казне фра–Сатана Мајсторовић се чудио и бранио реченицом: „СВИ СУ КЛАЛИ СРБЕ – НИСАМ БИО ЈЕДИНИ!“

ФРА САТАНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *