Желим од срца да захвалим господину Зотосу на његовом чланку, који је за мене, а можда и за друге наше православне ближње, представљао подстицај за размишљање и преиспитивање. Стога и ја износим своја размишљања и закључке, не тврдећи да су исправни, већ то чиним како бих подстакао дијалог о овој теми, надајући се одговорима већег броја православних хришћана.
Први део
Приговорници савести грчкоправославног опредељења свесно одбијају да преузму нову електронску личну карту због:
а) неприхватања личног броја (ЛБ), који представља дигитализацију појединца унутар система;
б) своје дубоке духовности и љубави према Богу;
в) пророчанстава Светог Пајсија и других отаца Православне цркве;
г) одбијања да буду идентификовани посредством личног броја и личне карте уопште.
Прибегавање пасошу углавном је последица чињенице да за његово издавање није потребно прихватање личног броја, за разлику од издавања личне карте. Лични број представља кључ, односно предуслов дигиталног ропства, посредством дигитализације појединца унутар дигиталног система.
Други део
- Лична карта – полицијска исправа којом се доказује идентитет и лични подаци грађанина унутар земље.
- Пасош – међународно призната путна исправа која се такође може користити за доказивање идентитета и личних података грађанина унутар земље.
- Возачка дозвола – потврда да њен носилац поседује неопходна теоријска и практична знања, као и здравствену способност за управљање моторним возилима, а такође се може користити за доказивање идентитета и личних података грађанина унутар земље.
Сва три наведена документа имају једнаку важност за доказивање идентитета грађанина унутар земље, али само први документ захтева свесно прихватање личног броја.
Трећи део
Технологија микрочипова у пасошима користи се од 2006. године. Од тада постоје биометријски пасоши. Ова технологија спречава фалсификовање пасоша. Исто важи и за возачке дозволе од 2023. године. Иста технологија сада се примењује и на личне карте. Према томе, примена ове технологије у наведеним документима чини их безбеднијим и поузданијим.
Међутим, оно што изазива недоумице јесте прикупљање и коришћење наших биометријских података, као што то истиче и господин Зотос:
„Ови чипови дигитално чувају биометријске податке власника, као што су фотографија, отисци прстију, шареница ока и друго, који су јединствени за сваког човека, повезујући лице, односно појединца, са истим централним базама дигиталне контроле.”
Биометријски подаци појединаца постојали су у архивама грчке државе још од издавања старих плавих личних карата, али не у дигиталном облику. Међутим, то се можда већ променило, имајући у виду лакоћу са којом се они могу дигитализовати у новом систему. Такође, сви који користе пасош издат од 2006. године па надаље обновили су своје биометријске податке у дигиталном систему.
Према томе, сви ми у Грчкој већ имамо биометријске податке који су, на овај или онај начин, заведени у дигиталним архивама државе, без обзира на то да ли поседујемо нову електронску личну карту или биометријски пасош. Да ли то значи да смо сви већ годинама у заблуди? А сада долази лични број како би нас повезао са тим биометријским подацима и дигитализовао као појединце.
Стога би борбу требало усмерити против прихватања личног броја, који је, барем за сада, обавезан само код личних карата, а не и код других идентификационих докумената. Не заборавимо ни да је могућност издавања пасоша била затворена за оне који нису прихватали лични број. Тек је жалба Државном савету отворила тај пут.
Међутим, још једно питање које се поставља у вези са пасошима, али и са свим документима који садрже микрочип, јесте шта се у том микрочипу налази осим онога што нам је речено да садржи. Када потписујемо да прихватамо документ, то подразумева и прихватање садржаја микрочипа, који сами не можемо да прочитамо. Уколико он садржи злослутни број, онда га потписивањем прихватамо. За сада се, међутим, нешто такво не дешава, како нас уверава и вештачка интелигенција – уколико јој верујемо.
Закључак
Потребно је расуђивање како бисмо разумели ко је наш противник и на шта би требало усмерити нашу борбу. Да ли је то лични број и све оно што он подразумева у вези са новим личним картама, дигитални систем, наши биометријски подаци у систему, микрочипови у идентификационим документима или све то заједно? Уколико је све наведено у питању, где онда повлачимо границу?
Уколико су противник биометријски подаци, онда смо сви у заблуди још од времена старих личних карата.
Уколико је противник дигитални систем у целини, онда пристајемо на стару бирократију коју сви проклињемо.
Уколико су противник микрочипови, који се користе од 2006. године, онда пристајемо на лако фалсификовање идентификационих докумената, са свим последицама које то може имати за свакога од нас.
Уколико је противник прихватање личног броја у личним картама, који нас чини подложним дигиталном ропству које се припрема, нарочито уочи увођења дигиталног новца, онда исправно поступамо што га одбацујемо.
Свети Пајсије је пророковао о личним картама и изричито објаснио да им се морамо супротставити. Зар нам не би јасно говорио и о пасошима? Или можда пасоши нису постојали у његово време?
„Један забринути православни хришћанин”