- Поредили су га са Виљемом Блејком, Бодлером, Жаном Коктоом… Песници и писци, звали су га песничким монахом, бардом српске поезије и сликарства или песником који хода по ивицама.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
“Наједном је у болесничку собу у праскозорје упловио путнички брод „Београд“. То је тај брод на коме сам отпловио у живот једног лудог августовског дана. И сада учинило ми се, у постељи, како више нема објашњења за све ствари и догађаје из тих дана кад је почео пут.
Моја лекарка, која је несумњиво под великим утицајем Хендерсона, изгледа увек тражи оно што зна и у шта верује. Према томе, у току анамнезе било би илузорно да јој причам о путу, мада би то ње ну женску радозналост побудило. Макар била то и клиника, добро је у затвореној кући причати са женама насамо. Погађало ме што сам у подређеном по ложају, и у исто време мучило што је она тако млада и пријатна. У овом случају, мени је само могло да погорша. Свеједно, пили смо понекад њене демагошке кафе. Пушили „капорал“. Она је прилично лепо тумачила затворску психозу, а ја сам увек хтео да јој ставим до знања како ми се чини да њихова клиника није баш спремна на борбу са овако наоружаним психопатама. Касније, учинило ми се да ни она није била сасвим стабилна. Једном ме позвала у своју лекарску собу баш кад је падала она дуга, перманентна новембарска киша. Иако у белом мантилу, кокетирала је неком крагницом од белог плиша. Приметио сам како има неке чудне груди. Можда, као млада Софија Лорен. Колико се сећам, имала је и неку брадавицу на оку, с доње стране, али не могу више да се сетим на ком оку. Руке јој као и увек превртале гумени чекић са никлованом дршком, и , увек је налазила разлоге да ме куцка, А кад није мене проверавала, куцкала је себе по облом колену. Много сам је посматрао и осећао сам како је већ прецењујем. И, тако, да не би много губио са експозицијом, десило се да почнем са оног места које се односи на коцку са капетаном брода:
Брод је заноћио прекопута Турн Северина. Био је август. Играли смо утроје. Моја млада жена седела је до мене и сваки час досађивала објашњењима како је већ касно. Изненада, потпуно неконтролисано, опалио сам јој шамар. Капетан је баш у том тренутку имао каре осмица. Однео је шнур. Следећи круг је ишао дупло, јер каре је плаћен. Главу нисам окретао. Трећи је делио капетану кадикад и по две карте више, Једном, видео сам како је извукао карту испод шпила. Али, дешавало се да од седам карата нису могли ни трилинг да направе. Ако је капетан релансирао, трећи није ишао. Ако би трећи ишао, онда је капетан пратио, јер ја сам подизао цену. Нису то били нарочити играчи. Обични мангупи са воде, а ја сам имао пара више него бродска каса. Били смо заштићени. Капетанов салон је неповредив. Главу нисам. окретао. Трећи у зору скине прстен. Нисам хтео да примим. Капетан извади три женска сата „филип патек“. Сатове сам примио. У пет и тридесет морали смо да дижемо сидро, Капетан је био нервозан. Трећи рече да би било згодно, да се измисли квар. Али, ту је био брод, цела посада, а у трећој класи стискала се деца на сиси. У салону прве класе, они који нису добили кабину у утроби брода, спавали су за столом. Сваки божји створ на овом броду није гледао нормално.
Ипак, игра се прекинула.
Покупио сам паре, а сатове стрпао У џепове белог микада. И тек сам тад при метио да је моја млада жена отишла.
Сишао сам у утробу брода, почео да лупам у врата наше кабине. Осећао сам како је унутра, али није хтела да отвори. Био сам уморан. Почео сам свашта да мислим. Прво, да се бацила у Дунав због оног шамара. Интересантно, ње ми нијо било жао, колико сам се уплашио робије. Почео сам да урлам:
– Немој да отвориш, али се само јави да ти чујем глас!
Нико није одговарао.
Затим сам се попео у салон прве класе. Салон се чистио. Дивна, пријатна промаја почела да ме купа. Брод је клизио према Прахову. Са горње палубе чуло се клицање узбуђеног света.
Посада је због мог односа са капетаном била врло услужна. Тражио сам флашу џина и лимунове, кристалну кофу леда и огромну чашу. Већ у осам био сам сасвим пијан. То је капетан и чекао, али није имао среће. Заспао сам на горњој палуби у лигештулу као дете. Пробудио сам се за за ручак. Глава ми је била огромна, тако да је у њој могао да се одигра и меч за Девисов куп.
Преко пута мене, у црвеном лигештулу смејала се у сну нека госпођа, професионални туриста. Кад се пробудила, осетио сам да воли конверзацију. Преко горње палубе прелазио је ветар у оштрим скоковима. Она је примакла свој лигештул и ми смо почели изненада и без разлога да се грлимо као луди. Онда смо сишли у њену кабину. После, госпођа је по чела да ме дави:
– Да нисте архитекта? – Не.
– Па ко сте ви, побогу, морам да знам.
Сећам се, заспао сам поново и пробудио се тек кад је бродско звоно звонило као пред неку велику радост. Госпође нигде није било. Скочио сам да претресем огромне џепове белог микада. Све је било у реду. Обукао сам се и зачешљао. Кад сам дошао до капетановог салона, осетио сам да брод у ствари стоји. Са обале су довикивали људи неког старог матроза. Кроз завесице опазим таблу на којој је писало ПРАХОВО.
Јурнуо сам опет у утробу брода. Врата наше кабине била су откључана. Није било ни моје младе жене, ни наших кофера. Истрчао сам преко моста на кеј. Улетео у прву кафану. Пришао ми дугачак келнер са ковертом. Извадио сам писмо:
“Можда не би требало да ти објашњавам како да ме нађеш. Одавде до села К. ићи ћеш возом. Сиђи на станици Ј. Л. Ту ћеш наћи сељаке који ће ти отприлике објаснити пут. У то село К. нико не иде. Кад пређеш малу реку, видећеш с десне стране белу, сасвим белу школу. Ту ради млада учитељица. Немој да свраћаш код ње, зато што си вечито жедан. Продужи. После сат пешачења наићи ћеш на гробље. Иди пажљиво, уз само гробље, велики је бездан. Ти скрени десно, и кад приметиш иза старе букове шуме нешто као тамни врт, уђи. Можда ће те пресрести пси, али ти само иди и не гледај их. Неће те ујести. Уколико иза тамног врта не нађеш никога, свуци се и лези. У подруме немој да улазиш, јер не знаш која вина нису хибридна. Писмо сам оставила дугачком келнеру, јер сам била сигурна да ћеш ту ући после брода“.
Окретао сам се на кеју неко време. Следећи воз долазио је кроз сат. Поручио сам маринирану сомовину и орошени бокал вина. Мислио сам о себи. Нисам је волео. У ствари, играо сам се.
Лекарка рече:
– И сад сте овде. Жалостан епилог једног донжуана, Насмејао сам се здраво. Провукла ми прсте кроз косу, маниром мајке.
Сада сам усамљен – рекох.
Она одговори:
– Нисте…
Појавила се тек кроз неколико дана и саопштила како су неки људи у ултрамарин капутима донели за мене ново грао одело и нов зимски капут. Питао сам за ципеле. Рече да су изврсне, марке „саламандер“. Не знам зашто, али рекао сам јој како ипак ми имамо најбоље ципеле на свету. Отишао сам до купатила, а затим се обукао. Био је то прави празник.
Кад сам сишао у хол клинике, никога није било. Ти људи у ултрамарин капутима били су измишљени. Нисам хтео да јој захваљујем. Веровао сам како ћу једном на сасвим други начин да се реванши рам.
Ћутао сам.
Испратила ме до капије.
Падао је снег. Доле, дубоко, живео је Вождовац. Пошао сам средином улице. Неки пролазник вукао је на санкама дете умотано у ћебе, које је имало мексикански десен.
Кад сам се окренуо, више је није било. Мислио сам:
– Баш је штета, ипак јој нисам испричао све о путу. Боље би било да сам још мало остао са њом. А и да сам остао, шта вреди, брода „Београд“ више нема.“
Слободан Марковић, Брод кога нема, Борба 31.12.1979
***
Поредили су га са Виљемом Блејком, Бодлером, Жаном Коктоом… Песници и писци, звали су га песничким монахом, бардом српске поезије и сликарства или песником који хода по ивицама.
А Слободан Марковић, алијас Либеро Маркони, је за то време, некад бурно, кафански, каткад мирно, исписивао редове шездесетак књига које ће објавити. Причао је да живи за свој лист, „Борбу“ где је радио, и шалио се са колегама, да је „пелцован вирусом Б“. Певао је о туги што у њему кључа, лудим облацима који ручају за столом, и објашњавао да је боемија његов став према животу и уметности…
…Недочитан. Својим пребогатим животом смета поезији коју исписује. Он живи поезију. Степеништа, кључаонице, поноћна казивања, платиће својом главом.
…Професор Васа Милинчевић, на крају ових литерарних сведочења, Слободана Марковића види као аутентичног настављача наше романтичарске поезије, а првенствено оне линије коју су установили Бранко и Змај. Њима је Марковић близак по лакоћи и спонтаности певања, по богатом лирском надахнућу, по особеној ведрини коју зраче његови стихови и када су преливени елегичним тоновима. Марковић је првенствено песник градског штимунга, боем и лаког импресионистички снажног доживљаја чија спонтаност израза и боемска лежерност завара оцењиваче његове поезије, да му то упишу у ману уместо у врлини. Али то је и плод својеврсног умећа закључује професор Филолошког факултета.
Слободан Костић. Борба 8.11.1993, с.16 Борба