Мејнстрим медији предводили су лов на вештице, сада ће историја судити.
- Године масовне хистерије током пандемије искристалисале су се у култ Фаучијевих следбеника, чији осећај сопствене вредности зависи од њихових уверења у вези са пандемијом.
- То су људи који верују да је истинито само оно што се појави у мејнстрим медијима; који мисле да би, без доласка „вакцина“, ковид и данас био веома смртоносан; који верују да је, када су уплашени, исправно и неопходно жртвовати животе здравих младих људи, за које је било општепознато да не би умрли од ковида, зарад сопственог емоционалног комфора.
- А касније, када већ имају крв на рукама, пошто су учествовали у лову на вештице против невакцинисаних и скептика уопште или су га легитимизовали, сматрају исправним и неопходним да одржавају лаж како би могли да сачувају тај емоционални комфор.
АУТОР: Бруна Фраскола, историчарка филозофије, докторирала је на Савезном универзитету Баије (UFBA) и есејисткиња је
Мејнстрим медији предводили су лов на вештице; сада ће историја судити.
Постоји огромна разлика између веровања у вештице и покретања лова на вештице. Док је веровање у вештице вероватно преовладавало током већег дела људске историје, масовна хистерија која покреће лов на њих ретка је појава. Случај „воук“ идеологије указује на сличну динамику: од шездесетих година 20. века америчке институције широм света шире завереничку социологију и манихејску антропологију, полазећи од тврдње да је хришћански свет, у свим епохама, био суштински непријатељски настројен према женама, црнцима и хомосексуалцима. Ипак, тек је током 2010-их, подстакнут друштвеним мрежама, значајан део друштва почео да тражи расисте испод кревета и да их пријављује на сваком кораку. Почетак ове хистерије поклопио се са протестима на Евромајдану (2014) и представљао је САД као светионик слободе који се супротставља угњетавању. Москва, традиционални негативац, престала је да се посматра као комунистичка и почела је да се доживљава као хомофобична.
Недавно је Александрија Окасио-Кортез покушала да сугерише да је феномен „воук“ био тек заблуда изазвана пандемијом. Иако то, строго говорећи, није тачно, та лаж добија на уверљивости зато што људи током пандемије заиста нису били онакви какви су обично, а „воук“ идеологија била је у пуном замаху. Усудила бих се да протесте због Џорџа Флојда — који су избили у САД 2020. године и готово истог тренутка били пресликани широм Западне Европе — означим као врхунац тог пандемијског делиријума. Било је чак и покушаја да се у Сао Паулу организује бразилска верзија, коју су предводиле групе фудбалских навијача тврдећи да се боре за демократију (то је било током Болсонарове администрације, коју су најрадикалнији следбеници „воук“ идеологије сматрали диктатуром). Ово издвајам као врхунац лудила зато што су медији током претходних месеци практично проглашавали убицом свакога ко би се усудио да изађе из куће, а онда је одједном излазак на улице, окупљање руље и рушење „расистичких“ статуа третирано готово као грађанска дужност. Школе и цркве биле су затворене зато што су изазивале „гужве“, али је окупљање масе ради вандализовања града добило зелено светло. „Воук“ педагогија и религија биле су једини облици изражавања дозвољени у јавном простору.
Протести поводом Џорџа Флојда помажу да се разјасни још једна ствар: током пандемије традиционални медији деловали су као катализатор масовне хистерије. Иако су мејнстрим медији свакако прихватили „воук“ идеологију, општеприхваћено је да су главна покретачка снага ове хистерије биле друштвене мреже — конкретно Фејсбук и Твитер. Традиционални медији углавном су ишли за њима, уместо да предводе: телевизијске мреже би имале водитеље који би изговарали политички коректне флоскуле док коментаришу вести или би у истакнуте улоге постављале црне жене или азијске хомосексуалце, али нису оне биле те које су покретале кампање „културе отказивања“. Колико се сећам, тек су током пандемије традиционални медији почели активно да подстичу „воук“ демонстрације, чиме су преузели позицију стварног предводника. Организација Black Lives Matter није имала мобилизациону моћ CNN-а; у Бразилу, навијачка база Коринтијанса није имала домет Глоба.
Делови становништва које предводе традиционални медији разликују се од оних које предводе инфлуенсери на друштвеним мрежама. Прва група је много већа, знатно старија и далеко мање политизована. Ипак, током пандемије две групе су се приближиле и кренуле у истом смеру.
Откриће Фаучијевог дневника приморава нас да се вратимо на тај период историје. Фаучи је водио онлајн дневник на владином серверу, у којем је бележио своје утиске о медијском извештавању, лична осећања и тако даље. За откривање ових информација није било потребно никакво хаковање; било је довољно погледати сервере америчке владе, на којима су се такође чували Фаучијеви имејлови и поруке. Тренутно се у Сенату САД води истрага о поступању овог човека током пандемије, а та истрага открила је питања од највеће озбиљности. На пример, Фаучи је приватно упозорен да експерименталне „вакцине“ против ковида могу изазвати побачаје, а ипак је јавно инсистирао на томе да не представљају никакав ризик и да труднице треба да их приме. Као неко ко није лекар, поносна сам што сам се још 2021. године огласила против пропаганде коју је Јутјуб усмеравао ка трудницама, пружајући им нереална уверавања о безбедности. Време је показало да сам била у праву, али свако очекивање признања грешке узалудно је.
Једна од ретких тема из истрага сенатског одбора које су мејнстрим медији уопште дотакли јесте лабораторијско порекло коронавируса. Такозвани „теоретичари завере“ одавно су знали да је Фаучи финансирао истраживања усмерена на стицање нових функција вируса у Вухану; међутим, тек сада — након објављивања преписке која открива Фаучијеве напоре да наметне наратив о „супи од слепих мишева“ — мејнстрим медији почињу да глуме изненађење поводом ове теме. САД стварају биолошко оружје у лабораторијама у иностранству? Никада! То би већ спадало у теорије завере; уместо тога, назовите то „истраживањем стицања функције“, у којем несебични научници једноставно преузимају улогу природе стварајући нове, смртоносне вирусе, све како би унапред открили вакцину, за добро човечанства.
Када сам била дете, постојало је довољно медицинских информација да се зна како вакцина против грипа увек касни, јер вирус грипа непрестано мутира — а сада би требало да верујем да истраживање стицања функције пружа реалну могућност да се унапред предвиде најнеобузданији вируси које би природа ионако створила. Не дај боже да поверујемо руским тврдњама у вези са биолабораторијама у Украјини! Или, боље речено, не дај боже да уопште сазнамо за њих!
Још од појаве ових на брзину развијених, обавезних вакцина, постало ми је јасно да постоји геополитичка подела много значајнија од оне између деснице и левице. У Бразилу је, на пример, скептицизам постао повезан са болсонаристичком десницом, док је левица масовно прихватила наратив демократа. Ипак, приметила сам да су Куба и Венецуела користиле хлорокин. Тамо где су присутне вакцине компанија Pfizer и AstraZeneca, преовлађује амерички утицај; тамо где таквих вакцина нема — и где тражење третмана ван одобрених индикација није табу — амерички утицај не преовлађује.
Коментаришући најновије вести у вези са Фаучијем, један редак текст који је објавио Opera Mundi (један од малобројних бразилских левичарских медија наклоњених чавизму) навео је: „Контроверза око биолабораторија постала је једна од најинтензивнијих политичких расправа у САД током пандемије. ‘Теорија о слепом мишу’ аутоматски је повезивана са демократским прогресивизмом, док је свако помињање биолабораторија одбацивано као још један комад трампистичких лажних вести. Од тада циљ више није био да се открије истина, већ да се заузме позиција против супротстављеног табора. У Бразилу је тај увоз ‘идеја које нису на свом месту’ био још неспретнији него што је Роберто Шварц могао да замисли. Нисмо чак ни копирали нову фазу контроверзе; радије смо се претварали да се ништа није догодило.“
Такво је стање ствари у Бразилу: ако није емитовано у Jornal Nacional, није се ни догодило; све су то само лажне вести примитивних десничара. Државна истрага највеће светске силе, коју спроводе представници народа — то се једноставно није догодило. Као велика, једнојезична земља која у пракси од своје средње класе не захтева познавање енглеског језика, Бразил је подложан оваквој динамици.
Узмимо, на пример, дан када сам покушала да покажем једној лекарки да сам ја била у праву, а она није, у вези са вакцинама против ковида. Била сам запањена када сам схватила да се она буквално увредила зато што сам јој показала новинске извештаје који су противречили њеним уверењима; позвала се на аргумент слободе савести — типичан за верске ратове — иако се у стварности радило о једноставним чињеничним питањима која би требало да буду проверљива и атеистима и верницима свих врста. Недостатак ширег знања чинио је сваки сајт на енглеском језику сумњивим — чак и New York Post, који је основао Александар Хамилтон. Лекарка о којој је реч, као што је уобичајено међу припадницима њене друштвене класе, противница је Лулине странке. Неболсонаристичка бразилска десница такође је чврсто наклоњена вакцинама против ковида (видети ставове бившег гувернера Роналда Кајада и лидера покрета Ренана Сантоса, који се обојица кандидују за председника). То је десничарска фракција која обожава САД, презире Трампа и осећа се нелагодно пред променљивим геополитичким приликама.
Ако постоји нешто што присталице ове десничарске фракције уједињује са левицом уопште — нарочито са „воук“ левицом — онда је то уверење да су просвећенији од просечног човека, да стоје на равни далеко изнад обичне светине. У извесном смислу, трампизам у САД и болсонаризам у Бразилу служе стварању „страшила“ — некултурног, потпуно неуког човека — у поређењу с којим конформистички грађанин, лишен било какве посебне врлине, може да се осећа посебно. То је штака за его. Нисам сигурна да ли се ово савршено може пресликати на странке Нове деснице у Европи; с обзиром на снажну распрострањеност „воук“ идеологије у Европској унији, конформистичком грађанину довољно је да некога назове фашистом или расистом како би се осетио супериорнијим у односу на многе своје сународнике.
Године масовне хистерије током пандемије искристалисале су се у култ Фаучијевих следбеника, чији осећај сопствене вредности зависи од њихових уверења у вези са пандемијом. То су људи који верују да је истинито само оно што се појави у мејнстрим медијима; који мисле да би, без доласка „вакцина“, ковид и данас био веома смртоносан (бразилски Индијанци су, по тој логици, сигурно измислили вакцину против грипа у 16. веку и тако избегли истребљење); који верују да је, када су уплашени, исправно и неопходно жртвовати животе здравих младих људи, за које је било општепознато да не би умрли од ковида, зарад сопственог емоционалног комфора (од почетка пандемије било је добро познато да су старији и гојазни најугроженији — али је, пре помаме за Озempic-ом, рећи некоме да смрша било „дебелофобија“). А касније, када већ имају крв на рукама, пошто су учествовали у лову на вештице против невакцинисаних и скептика уопште или су га легитимизовали, сматрају исправним и неопходним да одржавају лаж како би могли да сачувају тај емоционални комфор.
Тешко је замислити решење за те људе. Као што ће зависници од крек кокаина потрошити и последњи цент да би се отупели, тако ће ови конформисти са надуваним егом искористити сваки изговор како би се грчевито држали сопствених уверења. Ситуација је утолико озбиљнија због широко распрострањеног прихватања овог веровања у медицинској заједници. То значи да многи од наших такозваних лекара нису ништа друго до фармацеутски пропагандисти, којима недостају стручност и критичко расуђивање неопходни да би поступали у складу са Хипократовом заклетвом.
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2026/08/26/the-cult-of-fauci-cult-shows-no-signs-of-cooling-down/