- Текија, варошица на десној обали Дунава између Доњег Милановца и Кладова, своје нововековно име, према већини истраживача прошлости дугује верском објекту мистичког исламског реда, највероватније накшибендијских дервиша, ситуираном у „Ћетаћу“- Граду између Дунава и Текијског потока, но везаност њене судбине за религију задире много дубље у прошлост.
- Тако с почетка нове ере, када се место звало Трансдиерна, располажемо подацима да је ту било стециште култа Митре, претече хришћанства, а још дубље понирање у историјске слојеве води нас до фрагмената поштовања старогрчких божанстава Кибеле и Сабазија.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Под подручје Текије можемо подвести и 12 километара узводно потес Хајдучке воденице са малом средњовековном хришћанском богомољом, а у првим годинама XX века Коста Јовановић забележио је од старина уврежен назив земљишног потеса Црквено брдо – Ђал бисерика, јужно од варошице, што заједно са именом западног брега Слава Божија, асоцира на дубоке корене хришћанства на овим просторима. Али, Слава божија је и значење изведено из грчког језика- Теоклеиа, одакле је Текија моглa задобити име, може бити много столећа пре доспећа хришћанства на Дунав. Таквом мишљењу донекле би се могла чинити потпором околност да је српска власт, ослобођена османског протектората и успостављања нових државних граница 1878. године, мењајући на подунавској граничној територији имена насеља турског порекла, из њој знаних разлога, оставила Текији старо име .
Међу мештанима Текије живо је сећање на импресивни камени крст који је дуго времена био место окупљања приликом обележавања великих хришћанских празника, но нема материјалних доказа који овај споменик хришћанства везују баш за дело српског светитеља. Велики крст од белог меремера у потесу “Царина“ красио је пропланак 200 м удаљен од последње текијске куће, припадајуће породици Јаковљевић. Почев од потапања насеља услед изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап 1970.г. утонуо је у дубине Дунава, након што је претходно срављен са земљом од стране машина трудбеника зајечарске “Тимоградње“. Последња улога коју су му наменили комунистички посленици била је место везивања гвоздене жице ради њеног развлачења у функцији припреме арматуре за градњу стамбених објеката у новој Текији. Данас је место под водом у правцу северно од аутобуског стајалишта уз магистрални пут Кладово-Београд.
Мермерни крст подигнут у славу Христа Спаситеља био је и стециште верника приликом процесија за добробит заједнице коју су превасходно чинили рибари и лађари. Из Текије потиче “Рибарско коло“ које је играно управо на месту белога крста; разлог више да корифеји “социјалистичког препепорода“ одлуче уништити крст који ће ускоро прекрити таласи Дунава мада никаква сметња није био безбедној пловидби за коју је водени пут трасиран десетинама метара далеко. Исто је судбина била намењена и храму овдашње цркве.
Михаил Леонидович Пастернак, брат песников, четири деценије раније забележио је сличну судбину једног другог споменика Хиста Спаситеља- велелепног православног храма у Москви зарад градње на њеном месту комплекса базена у окружењу “Палате Совјета СССР“ :
“Оба конопца су својим крајевима- за нас невидљивих, била причвршћена за велики, црни крст средње куполе Храма.Када је све било припремљено, и овим конпцима била причршћена једна од машина, шофер ју је потерао назад, према зиду Храма, а затим- најјачим гасом напред. Машина, помамно заурлавши, јурнула је ка пролазу, али не дошавши до тротоара, задрхтала је и као ритнувши се, полетела у ваздух шчепана нетакнутим конопцем као тетивом…такво понижење, природно, нико није очекивао, то је уплашило возача. Сви су очекивали падање крста. Он је, пак, стајао, неповређен, непоколебљив, надмен и прав, како му и приличи…После некакве паузе за пушење и узајамне препирке уобичајене у таквим околностима, шофери су одлучили да понове акцију појачавши брзину и притисак трзаја, и самим тим натерају крст да се ипак сруши… На крају крајева освојили су га. И, Боже! Колико се варница просипало унаоколо у читавим водопадима, колико се звецкања и шкрипања разлегало онуда куда су крст котрљали…“
(“Видици“ 4-5/1984, превод са руског Љиљана Јовановић)
У подне 5. децембра 1931, храм Христа Спаситеља разорен је експлозивом (Место храма се показало, због своје близине Московском кремљу, као погодна локација за изградњу споменика социјализму познат као Палата совјета. Споменик је био замишљен као вишеетажно здање у савременом стилу са великом Лењиновом статуом на врху. Због тога је по наређењу Лазара Кагановича, у подне 5. децембра 1931, храм Христа Спаситеља разорен експлозивом, каже “википедија“), као 40 година касније и црква у старој Текији. За сами текијски крст биле су довољне упрегнуте машине и трудбеници зајечарске “Тимоградње“.
“Крајем 1980-их је почело да се прича о обновљању храма. Један од првих који је јавно говорио о томе био је познати космонаут Јуриј Гагарин. Он је 1965. године на седници Централног комитета Комсомола подсетио да је Русија заувек изгубила важне споменике: „У Москви је 1812. срушена Тријумфална капија и није обновљена, разрушен је и Храм Христа Спаситеља, који је саграђен од новца прикупљеног широм земље у част победе над Наполеоном. Могао бих да наставим са набрајањем свих објеката који су постали жртве варварског односа према сећању на прошлост. Нажалост, таквих примера је много“.
Обновљени Храм Христа Спаситеља отворен је за вернике 31. децембра 1999. године. Током пет година архитекте и сликари су пажљиво рестаурирали његов стари изглед и унутрашње декорације.“
