- Велико питање није само ко располаже већом војном силом. Питање је да ли човечанство може да изгради систем у којем безбедност неће зависити искључиво од страха од уништења, већ од дипломатије, равнотеже интереса и поштовања правила међународног права.
АУТОР: академик проф. DDDr, Dr. Habil. Алексиос П. Панагопулос.
Сажетак. Међународна политика улази у период дубоког преструктурирања, у којем појам безбедности више није одређен искључиво међународним институцијама и међународним правом, већ све више равнотежом војне моћи, технолошком надмоћи и способношћу одвраћања.
Недавна изјава председника Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа да „без Сједињених Држава Израел не би постојао” представља карактеристичан израз стратешког односа Вашингтона и Тел Авива.
Истовремено, међутим, она отвара и дубље геополитичко питање: у којој мери велике стратешке обавезе Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку и у другим деловима света изазивају нове унутрашње и међународне тензије.
Америчко-израелски односи и питање стратешке зависности
Савез Сједињених Америчких Држава и Израела представља један од најзначајнијих стратешких односа савременог света. Војна сарадња, размена обавештајних података, одбрамбена технологија и политичка подршка створили су изузетно снажан оквир узајамних интереса, у којем народи лако могу бити изложени неправди.
Ипак, данашње околности откривају и једну нову димензију: спољна политика почиње да се претвара у чинилац унутрашњег политичког сукобљавања у самим Сједињеним Америчким Државама. Друштвене реакције, политичке поделе и напетости између различитих струја у америчком политичком систему показују да управљање питањима Блиског истока више није само питање дипломатије, већ и питање унутрашње кохезије.
Руска школа мишљења: одвраћање, суверенитет и опстанак држава
Из руске перспективе, која се обликује кроз стратешко мишљење Кремља и геополитичке анализе личности које утичу на руско геополитичко схватање, попут саветника председника Владимира Путина Сергеја Караганова, нуклеарно одвраћање није само војно средство, већ основни механизам очувања државног суверенитета.
Ова школа мишљења заступа став да је након завршетка Хладног рата наступио период током којег су Сједињене Америчке Државе и њихови савезници стекли прекомеран утицај у међународном систему.
Према руском тумачењу, војна интервенција у бившој Југославији, интервенција у Ираку и случај Либије створили су код многих држава уверење да одсуство снажне способности одвраћања може довести до губитка суверенитета.
Сергеј Караганов је заступао став да нуклеарно одвраћање представља темељ глобалне стратешке равнотеже и да довођење те равнотеже у питање повећава опасност од глобалне нестабилности.
Сличне ставове износили су и други руски стратешки аналитичари, који сматрају да нуклеарна моћ делује као „последња линија одбране” од надмоћнијих конвенционалних снага.
Наравно, ови ставови представљају руско геостратешко тумачење и нису прихваћени у целокупној међународној научној заједници.
Пример Гадафија и севернокорејски избор
Случај Либије заузима посебно место у руској аргументацији. Москва се често враћа тврдњи да је Моамер Гадафи напустио програм развоја оружја за масовно уништење, покушао да нормализује односе са Западом, а затим 2011. године ипак био свргнут.
Насупрот томе, Северна Кореја је, према овом тумачењу, изабрала супротну стратегију: задржала је и развила нуклеарне капацитете, сматрајући да они представљају гаранцију опстанка режима.
Закључак који истиче руска страна јесте да су државе без снажне моћи одвраћања подложније спољним притисцима. Иако Запад снажно оспорава ову тезу, она данас представља једну од главних основа стратешког мишљења бројних незападних сила.
Повратак реализма у међународне односе
Овај развој догађаја потврђује класичне теорије политичког реализма у међународним односима, какве су развили Ханс Моргентау и Кенет Волц. Према реализму, државе делују првенствено на основу потребе за безбедношћу, опстанком и равнотежом моћи. Чини се да се савремена међународна стварност враћа управо овој логици.
Успон Кине, јачање БРИКС-а, стратешка сарадња Русије, Кине и Ирана, као и оспоравање америчке превласти, стварају ново мултиполарно окружење.
Закључак
Свет који се у 21. веку налази између одвраћања и неизвесности више не обележава оптимизам глобализације, већ повратак геополитичког супарништва. Моћ, одвраћање и стратешки савези поново се налазе у средишту међународне политике.
Велико питање није само ко располаже већом војном силом. Питање је да ли човечанство може да изгради систем у којем безбедност неће зависити искључиво од страха од уништења, већ од дипломатије, равнотеже интереса и поштовања правила међународног права.
Јер светска историја нас учи да, када одвраћање не успе, цену не плаћају само владе, већ пре свега народи. Највећу цену плаћају друштва.
А када се припрема нови западни модел електронског управљања, налик Орвеловој Океанији, нове временске појаве, ХААРП, наночестице и хемијско загађење воде служе политикама које се тичу свих људи на планети — не само народа, већ и оних који настоје да њиме владају.