• Штета коју наносе није и не може бити већа од српства, али јесте већа од могућности остваривања унутрашњег мира који би доживјели да само једном ставе опште добро испред личне користи

Србија и српски народ у својим српским земљама прошли су кроз бројна зла. Из њих нисмо излазили неокрзнути, али нисмо ни постајали због њих гори. Кадa је било и тешко и кад је било мирно, то колико је код нас мирно и могло уопште бивати, рађали су се изузетни појединци, стварала врсна дјела, задуживао се свијет. Није ово патетично сагледавање историјских догађаја, већ је то стварност која је, признавао је неко или не, бивала већа од свих нас заједно, па и од наших највећих.

Они наши, који су велики и важни, несебично су себе давали народу и везли се чврсто за српску историју и културу. Није их мало које смо с неким историјским дивљењем посматрали још за живота и тиме показали да смо народ који је неријетко умио да види даље од онога што је по природи ствари могао знати.

Када посматрамо само пар истакнутих појединаца – Теслу, Вука Караџића, Његоша, запитамо се, шта ли би било са нама да није било њих? А било нас је и прије и морао је постојати разлог зашто су управо они, а такви се не рађају често, себе сами вјечно уткали у биће свога рода. Многима од нас дјелује једноставно да разумијемо ту њихову потребу, мада нам у свему другом јесу сасвим недостижни, радило се о њиховом разумијевању да пред оним што је српство било, бивало и јесте, свако може бити само допринос, а нико од њега већи. Они су видјели и у прошлост и у будућност и тамо негдје из тих тама, донијели нам поруку да спрство није само нација, већ став!

Уколико је већ тако, а јесте, зашто поједини, несрећни и незадовољни, имају потребу да „отварају кишобране, кад у Паризу пада киша“?

Ових дана је једна госпођа одлучила да слаже, јер се лаже и из Париза. Париз слагао да је Космет независна држава, па и она то поносно ускликну за њима. Та госпођа је Биљана Србљновић. Заиста дјелује неумјесно да се о њој говори након свега што је већ изречено, ипак, о томе се говорити мора јер је неко одлучио да се њој омогући простор.

Наша историја има једну олакшавајућу страну, толико је јасна и недвосмислена, толико пута опјевана, уобличена у неке мале молитве и приче да је успјела да се пренесе и одржи без много потребе да се бди над разним књигама. То је ваљда увијек тако кад се преноси истина умјесто лажи. Истина је увијек једноставна и лако изрецива ономе ко за Истином иде. Ипак, Биљану Србљановић је или то мимоишло или је одлучила да она, у име свих нас, великодушно преда оно што је наше некоме ко га није ни тражио, већ покушава да отме. Ако је ово прво, за госпођу има наде да се образује, ако је пак ово друго, онда јој се мора рећи да се оно што је свето, не предаје, него чува.

Тако је некако и Марко Видојковић успио да пропусти часове историје, те одлучио да он испискара коју бедастоћу о споменику посвећеном Стефану Немањи. У још једној у низу својих неупсјешних колумни, као и увијек недуховито и инфантилно (а ту инфантилност приписаћемо оној старој „ко са дјецом спава, унеређен се буди“), одлучио је да да предлог да се споменик Стефану Немањи потопи у Дунав или Саву или постави на депонију у Винчи. Заиста, страшно је и поражавајуће колико нека лична фрустрација и незадовољство могу да спријече човјека да буде човјек, те га претвори у викенд пискарало. То се увијек непогрешиво догађа онда кад човјек више пише него што чита.

Да, то се увијек догађа и када неко глуми више него што мисли, па нас то доведе до Сергеја Трифуновића. Некада не помаже ни окружење у ком сте неизоставно могли чути много лијепог и учествовати у истом. То каскање за вриједним се дешава онда када потреба за нетакнутим егом преовлада потребу да се народу буде од стварне користи. У таквим ситуацијама појединац није у стању да одвоји добро од лошег. Он олако утилитаристички ходи за оним што му доноси највећу могућу добробит у датом моменту, не размишљајући о интристичној вриједности онога што чини. Сергеј Трифуновић о томе свакако нема никакву мисао. Он само бива и у свом бивању галами, глуми, губи нит између себе и реалности и прави све несрећније представе које свакој доброј публици су синоним за кич и шунд. Тако је ових дана имао антиклимактичну представу у којој је требао да буде духовит или бар да поентира. Неуспјешно. Није важна ни сама тема којом се бавио колико је проблематична промашеност његове изведбе. Након што је са том представом завршио, упутио се на твитер и тамо дао безрезервну подршку говоранцији Биљане Србљановић. Дакле, дао се и он у поклањање нечега о чему извјесно не зна ништа.

Питање би било да ли је глупост оно што прави од њих слабе људе? Не знамо, јер на крају дана нико није сигуран да ли се ради о суштинском незнању које човјека увијек доводи у заблуду или је ријеч о разузданости њихових душа које од жеље за појединачном добробити нису у стању да увиде какву штету чине, те у томе постају морално слабашни. Штета коју наносе није и не може бити већа од српства, али јесте већа од могућности остваривања унутрашњег мира који би доживјели да само једном ставе опште добро испред личне користи.

ИЗВОР: https://www.in4s.net/kritika-necistog-uma-zarobljenici-svog-ega/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.