- Фалсификовања историје у ЕУ већ дуже време заокупља пажњу јавности, при чему су главни „јунаци”, пре свега, политичари.
- После њихових екскурзија у историју могло би се закључити да уопште нису ишли у школу или „нису били на часовима“ када су се предавале те лекције
АУТОР: Зоран Милошевић
Процес фалсификовања историје 20. века убрзао се након 1991. године, када је држава која је поднела највећи терет Другог светског рата престала да постоји, а још више од 2014. године, када је поновно уједињење Крима са Русијом означило прекретницу у историји руског народа. Исте године Немачка је стала на чело држава које су покушале да оптуже Србију за изазивање Првог светског рата. То је био организовани удар на православне Словене који су поднели главни терет борбе са немачким походима на Исток и Балкан. Даље се ова нетачна интерпретација историје ширила ка оптуживању Русије за почетак рата са Украјином, а Србије за агресију над Албанцима на Космету итд.
Фински парламент је током прве половине децембра 2025. био поприште борбе у чијем центру је било (не)познавање историје. Тако је шефица финског МИП-а, Елина Валтонен, како преноси лист „Iltalehti“, изјавила да Русију у последњих 100 година ниједна земља није напала! Наравно, левичари су реаговали и покушали да доуче шефицу дипломатије.
Руски публициста Владимир Малишев ове политичаре у Европи означио је као „манкурте“. (Манкурт је легендарни робот без памћења, апсолутно покоран свом господару, а термин је популаризовао киргиско-совјетски писац Чингиз Ајтматов. По Ајтматову, Манкурт постаје због мучења човека коме се на главу поставља сирова камиља кожа. При том, кожа се претходно стеже на сунцу, уништавајући памћење и идентитет, чиме постаје бесловесна машина за рад. У пост-совјетским земљама термин се користи и за људе који су изгубили везу са својим пореклом, културом и сећањем на прошлост.)
Ово није први пут да финска министарка даје апсурдне изјаве о Русији које грубо искривљују историју. Наравно, таква апсурдна изјава финске министарке изазвала је негодовање у Русији. Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова одговорила је доводећи у питање Валтоненово непознавање историје и обећала да ће јој дати превод књиге о русофобији у Финској. Такође је подсетила на хибридну агресију „Велике Суоми“ против Совјетске Русије од 1918. године (Велика Финска је идеја уједињења блиско повезаних угро-финских народа који живе дуж балтичке обале, источне Карелије, Ингрије, као и у северној Норвешкој и Шведској).
ИСТОРИЈСКИ „БИСЕРИ“ Високи званичници ЕУ такође износе исте псеудоисторијске бесмислице као и финска министарка. Каја Калас, шефица дипломатије ЕУ, посебно се истиче у овој незавидној улози. Чак и пре изјаве Валтоненове, смислила је тако невероватан „историјски“ бисер да су се сви смејали: „Током последњих 100 година, Русија је напала 19 земаља, неке 3-4 пута, а ниједна земља није напала Русију.”
Због оваквих изјава државни секретар САД, Марко Рубио, одбио је да се сретне са Каласовом по питању Украјине у Женеви, образложивши то „њеном некомпетентношћу“, преноси лист Responsible Statecraft.
У наводно „цивилизованој“ Европи, скоро сваки водећи политичар лаже и грубо искривљује историју. Француски председник Емануел Макрон, на пример, систематски лаже. Недавно је тврдио да Русија нуди Украјини капитулацију, а не мир. Као одговор, портпаролка Министарства спољних послова Марија Захарова назвала је речи француског лидера „подлим лажима“ и оптужила Париз да гура Кијев ка катастрофи.
Подсетила је да су управо француски политичари „гурали украјинске плаћенике да организују ‘Мајдане’ и изврше државне ударе“, подривајући мир и безбедност. Као доказ, навела је речи бившег француског председника Франсоа Оланда, који је 2023. године отворено признао да су Мински споразуми били потребни само да би се „Украјини дало времена да повећа своју борбену готовост“.
Ствари су дошле до тачке када је светски познати амерички професор економије Џефри Сакс послао отворено писмо немачком канцелару Фридриху Мерцу, како је објавио „Берлинер Цајтунг“, захтевајући да коначно престане са овим лажима. Новине су објавиле његово писмо под насловом: „Економиста Сакс у писму Мерцу: ‘Учите историју, господине канцеларе!’
„Према речима америчког научника, време је да Немачка престане са својом антируском пропагандом и да се понаша као да је рат са Русијом неизбежан или чак морално оправдан. „Научите своју историју, господине канцелару!“, написао је Сакс Мерцу.
Између осталог Сакс је подсетио немачког канцелара да је Немачка 1999, као део НАТО-а, учествовала у бомбардовању Србије, првом великом рату који је НАТО водио без мандата Савета безбедности УН. Ово није била одбрамбена операција, већ прекретничка интервенција која је фундаментално променила безбедносни поредак након Хладног рата. За Русију, Србија није била апстрактно питање. Порука је била јасна: НАТО ће употребити силу ван своје територије без мандата УН и без обзира на приговоре Русије.
Па, да би оправдали своју агресивну политику против Русије, нелегитимну отмицу Косова и Метохије и друге гадости, западни политичари, у очима сопственог становништва, стално лажу како би пребацили одговорност на Москву и Београд, измишљајући апсурдне басне и грубо искривљујући историју. И то нису само изоловане изјаве лидера, већ намерна државна политика. Ове лажи се овековечују у школским уџбеницима, историјским књигама, ратним филмовима и тако даље.
У роману совјетског писца Чингиза Ајтматова „Олујна станица“ („И дан траје дуже од стотину”), заробљени човек, претворен у бездушног роба, потпуно потчињеног свом господару и неспособног да се сети било чега из свог претходног живота, назван је манкуртом. Фигуративно, реч „манкурт“ се сада користи да опише некога ко је изгубио памћење и везу са својим историјским и националним коренима. И данас, захваљујући историјским лажима њихових вођа, становници Европе се претварају у такве „манкурте“.
У мају 2025. године, један руски историчар говорио је у Стразбуру на семинару на тему „Памћење и поуке Другог светског рата“, који је организовао Европски омладински центар, када је наишао на једну необичну критику. Критика је гласила овако: „Говорник је посејао сумњу у главама публике и превише је говорио о улози СССР-а у рату.“ Шта је тачно узнемирило ове невине европске умове?
Други светски рат заузима посебно место у активностима фалсификатора историје. Русија, као наследница Совјетског Савеза, окривљена је за покретање Другог светског рата, чинећи га полазном тачком за политичке, финансијске и територијалне претензије. Примарни циљ ревизије исхода Другог светског рата је преиспитивање његових најважнијих геополитичких последица.
Разликујемо три главна типа историјског фалсификовања: Фалсификовање значења (концептуално фалсификовање); фалсификовање чињеница, њихово намерно искривљавање и фалсификовање по дифолту (прикривање чињеница).
ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ ТОТАЛИТАРИЗАМА На концептуалном нивоу, главна тактика фалсификатора је да изједначе Стаљинов СССР са нацистичком Немачком, сврставајући их у категорију „тоталитарних режима“ и приписујући им једнаку одговорност за покретање Другог светског рата. Овде се не може не приметити научна недоследност самог термина „тоталитаризам“, који је, захваљујући Хани Арент, Карлу Фридриху и Збигњеву Бжежинском, служио више од шест деценија као оруђе грубе антисовјетске, антируске и антисрпске пропаганде. Вештачки лабораторијски произведен концепт „тоталитаризма“ трансформисан је у универзално оружје информационог ратовања против западних геополитичких „непријатеља“.
Данас је ово поређење неупоредивог и идентификација неидентификованог део западног политичког погледа на свет. Парламентарна скупштина савета Европе (ПССЕ) је усвојила резолуцију о „потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“ (Резолуција бр. 1481). Дана 3. јуна 2008. године усвојена је Прашка декларација о европској савести и комунизму. Дана 2. априла 2009. године Европски парламент је усвојио Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма.
Иницијаторе и промоторе целе ове кампање треба подсетити да је у новембру 1939. године, на првом академском симпозијуму посвећеном природи тоталитарне државе, угледни амерички научник Карлтон Хејз објаснио да је тоталитаризам феномен тржишне економије, феномен буржоаске цивилизације и да не постоји ван ње. Карлтон Хејз је класификовао Мусолинијеву Италију и Хитлерову Немачку као тоталитарне режиме. Стаљинов Совјетски Савез, по његовом мишљењу, био је потпуно другачији тип државе, где су приватна својина и класе били одсутни, где је изграђен системски антикапитализам – социјализам – где је владала идеологија фундаментално другачија од нацистичке идеологије.
Међутим, „концептуални вирус“ пуштен сарадњом Арентове, Бжежинског и њима сличних отровао је западне умове. Утицао је на политичку праксу, а чак је утицао на појаву позивања Русије да се покаје (Србија у лику својих бивших председника се кајала за све и свашта) због „поробљавања европских народа“. Наравно, иза тога следе и захтеви за новчану компензацију и штампање нових уџбеника у самој Русији (у Србији је то већ урађено), где ће руска деца то и учити.
Фалсификатори одбијају да се сете да је СССР био мета фашистичке агресије, они, заправо, изједначавају субјекат и објекат агресије. Као резултат тога, Запад је 1930-их подстицао нацисте да делују против СССР-а. Данас Запад снисходљиво гледа како бивши есесовци и њихови следбеници марширају улицама Риге, Талина и Кијева. Западне земље су одбиле да гласају за резолуцију којом се осуђује глорификација нацизма. И управо је антируска пристрасност нацизма оно што наилази на разумевање на Западу. Тако је било 1930-их, а тако је и данас.
Што се тиче фалсификовања чињеница. Захваљујући издајнику Резуну, који је побегао из СССР-а у Енглеску и писао под псеудонимом Суворов, јавно мњење је било искварено идејом да Стаљин наводно припрема напад на Немачку, али је Хитлер то спречио. Овај фалсификат, скован у Лондону, не издржава ни најмању проверу. Пре свега, погледајмо бројке: уочи рата, Сједињене Државе су чиниле 41,7% светског војног потенцијала, Немачка – 14,4%; СССР – 14%; Велика Британија – 10,2%; Француска – 4,2%; Италија и Јапан су имале по 2,5%; остатак света – 10,5%. (Kennedy P. The rise and the fall of the great powers, 1989, стр. 430). Затим се сетимо да су још 1937. године Сједињене Државе прогласиле, а у априлу 1941. године формализовале резолуцијом Конгреса, стратешку директиву према којој ће, ако Немачка нападне СССР, Америка помоћи Совјетском Савезу; а ако СССР нападне Немачку, Сједињене Државе ће помоћи Немачкој. Сада замислимо да Стаљин нападне Немачку. Сједињене Државе би се одмах нашле на страни ове друге, а да не помињемо Италију и Јапан. То је 61,1% према 14%. Штавише, Велика Британија и Француска би брзо склопиле мир са Немачком у овој ситуацији — укупно 75,7% према 14%. Стаљин није био самоубилачки настројен и није могао да планира напад на Немачку.
На овом месту треба да се присетимо речи Харија Трумана када је био потпредседник Сједињених Држава. „Ако видимо да Немачка побеђује у рату“, рекао је, „требало би да помогнемо Русији. Ако Русија победи, требало би да помогнемо Немачкој и да их пустимо да се међусобно убијају колико год је то могуће, иако не желим да видим Хитлера како побеђује ни под којим околностима“ (Њујорк Тајмс, 24. јун 1941).
НАРАТИВ КОНТРА ДОКУМЕНАТА Фалсификаторе историје треба подсетити и на документа Нирнбершког трибунала. У пресуди трибунала је, између осталог, наведено: „22. јуна 1941. године, без објаве рата, Немачка је извршила инвазију на совјетску територију у складу са унапред смишљеним планом. Докази предочени Трибуналу потврђују да је Немачка пажљиво осмислила планове за слом СССР-а као политичке и војне силе како би отворила пут за ширење Немачке на исток у складу са њеним тежњама… Планови за економску експлоатацију СССР-а, масовну депортацију становништва и убиство комесара и политичких лидера били су део пажљиво осмишљеног плана, чије је извршење почело 22. јуна без икаквог упозорења и без најмањег правног оправдања. Била је то очигледна агресија.“
Европски и амерички уџбеници историје истичу одлучујућу улогу у победи над нацистичком Немачком и милитаристичким Јапаном, захваљујући победама англоамеричких снага у операцијама као што су операција Маркет Гарден у Холандији, искрцавање у Нормандији 6. јуна 1944. и битка за Мидвеј на пацифичком ратишту. У међувремену, Стаљинградска битка, која је означила прекретницу у Другом светском рату, Курска битка, победа у којој је Совјетском Савезу дала стратешку надмоћ на свим фронтовима, и операција Багратион, током које је Црвена армија коначно очистила совјетско тло од непријатеља и започела ослобођење Европе од нацизма, описују се као локалне битке или се уопште не описују.
Фалсификовање по дифолту је монструозна ствар. Више од 30% јапанских школараца верује да су совјетски авиони бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Значајан број младих Европљана је уверен да су Сједињене Државе победиле Хитлера, а сада се чак може наћи и тврдња да је Европу ослободила… Украјина. Фалсификовање је искривило свест не само младих људи, већ и оних који су одговорни за политичко одлучивање. А то је изузетно опасно.
Мишел де Монтењ је рекао: „Лаж, супротна истини, има сто хиљада облика и не познаје границе.“ Нажалост, данас су лажи „у сто хиљада облика“ постале саставни део западног политичког погледа на свет.