КРАЈ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ И ГРЧКА КОЈА… СПАВА!

• Империје не умиру у једном дану.
• Оне најпре умиру у умовима људи који им служе и народа који им слепо верују.
• И можда управо у овом тренутку посматрамо почетак краја читаве једне епохе.
• Грчка није у опасности зато што се свет мења.
• У опасности је зато што се свет мења, а она још увек одбија да се пробуди…
• Да се покаје и поново постане Божји народ, народ који је некада живео у складу са Божјом вољом, као империја по милости Божјој, и који је Бог штитио хиљаду и више година.

Шта се дешава када „светски полицајац” почне да делује уморно и оронуло, а Грчка настави да се понаша као да живи у 1995. години?

Тридесет година су нам неки „мудраци” америчког порекла говорили да је Историја завршена. Да постоји једна суперсила, једна доктрина, један господар планете и један светски поредак. Само што Историја, господо, има једну лошу особину: не покорава се својим пропагандистима!

Више од тридесет година планета је живела у уверењу да постоји један господар света, једна суперсила, један светски полицајац, на крају крајева. Совјетски Савез се распао, Берлински зид је постао… туристичка атракција, а Сједињене Америчке Државе представљале су се као неоспориви врхунац Историје.

Нека новопоредашка „просветљена” смећа говорила су нам да је Историја… завршена! Да ће нације уступити место тржиштима, да ће традиције бити бачене као плен незаситој глобализацији, а народи уведени у један нови, „(про)светљени” светски поредак! Говорили су нам да ће свако ко се буде опирао бити сломљен. Да нико не може да оспори Вашингтон.

Ма немојте! Јер та људска смећа у оделима, та „просветљена” смећа, никада нису научила да Историја има једну необичну навику.

Она не чита књиге политиколога! Не покорава се тинк-тенковима. Не тражи дозволу ни од Брисела ни од Стејт департмента. Ради по своме јер јој се… тако хоће!

Данас свет пуца по шавовима. Русија остаје усправна упркос санкцијама, Кина постаје џин, Иран, наравно, није клекнуо, господине Трампе, БРИКС се шири, а… јадна, остарела Европа посрће у енергетском и индустријском погледу. И, наравно, Америка, први пут после 1991. године, као да гледа саму себе у огледалу и не препознаје онога ко јој узвраћа поглед!

А Грчка? Псссс… тише! Грчка спава!

У тренутку када империје пуцају по шавовима, Атина „просветљеног” и корупцијом прожетог мицотакизма наставља да се понаша као да се налази у 1998. години. Као да се ништа није променило. Као да је заувек загарантовано да ће неко други решавати њене проблеме.

Али Историја, наша Историја, никада не куца на врата. Она улази кроз прозор. Управо смо ту „доктрину” ми — нарочито ми, Хелени — видели безброј пута, а још се нисмо опаметили. Нисмо се опаметили ни када је пао Цариград и када је пала читава непобедива и велика Источна Римска Империја. Напротив. Окривили смо… Бога што нас није заштитио, у тренутку када смо сами потписали сопствену пресуду!

Тек накнадно смо научили да…

„Империје умиру два пута. Први пут у свести људи, а други пут у књигама Историје!”

Фукујамина илузија

Године 1992, само неколико месеци након распада Совјетског Савеза, Френсис Фукујама објавио је књигу која ће постати идеолошко јеванђеље читаве једне епохе: „Крај историје и последњи човек”.

Неолиберална, односно новопоредашка демократија, тврдио је, коначно је победила. Више није постојао ниједан озбиљан идеолошки противник.

Комунизам се распао, фашизам је поражен неколико деценија раније, а преостало је само глобално ширење западних „институција”, тржишта и новопоредашких „вредности”. Историја је, према његовом мишљењу, као поље великих сукоба идеја, била завршена.

Та теорија није остала у универзитетским амфитеатрима. Постала је незванична религија постхладноратовског Запада. Владе, министарства спољних послова, тинк-тенкови, медији и међународне организације понављали су с религиозном вером исту причу: америчка хегемонија је трајна, глобализација је једини пут, а свако ко се усуди да се супротстави биће сломљен под тежином економске и војне надмоћи Вашингтона.

Готово три деценије ова прича је апсолутно доминирала. Ратови у Ираку и Авганистану представљани су као мисије… цивилизовања! Проширење НАТО-а сматрано је неизбежним и… добротворним. Успон Кине посматран је као привремена аномалија која ће бити исправљена отварањем тржишта и извозом демократије. Овде се гласно смејемо.

А онда је дошла стварност, сурова и немилосрдна. Амерички „Авганистан” постао је… „Вијетнам број два” и урушио се за само неколико дана током лета 2021. године, док су призори Американаца који напуштају аеродром у Кабулу подсећали на Сајгон из 1975. године.

Ирак је остао поприште хаоса и секташких сукоба. Сирија је доказала да Запад више није у стању да наметне своју вољу чак ни једној земљи средње величине на Блиском истоку.

Украјина је европски континент поново претворила у позорницу рата високог интензитета.

Кина се уздигла у економску и технолошку суперсилу која отворено оспорава америчку превласт.

Русија, коју су многи већ били осудили на маргинализацију, вратила се као војна и енергетска сила способна да се одупре западним санкцијама.

И одједном је „вечна” једнополарна владавина почела да изгледа мање… вечна! Велика иронија је у томе што Фукујама никада није описао крај Историје. Описао је кратак, готово сањив предах Историје. Период током којег се Америка нашла сама на врху света и поверовала, као и толике империје пре ње, да јој тај врх припада заувек.

У то су први поверовали Римљани, када је Октавијан Август затворио капије Јанусовог храма и прогласио вечни мир.

У то су поверовали Британци када сунце никада није залазило над њиховом империјом.

У то су поверовали Совјети када је Хрушчов уверавао да је Историја на њиховој страни.

И, наравно, Историја их је, немилосрдна као и увек, подсетила да ништа није вечно. Империје не умиру од спољашњег ударца. Умиру када почну да верују да су коначно победиле време.

Један… хаотичан мултиполарни свет и Трампова Америка која посрће

Свет који се појављује пред нама није свет Хладног рата. Није чак ни свет деведесетих година, онај једнополарни свет у којем је Вашингтон могао готово једнострано да диктира услове. То је хаотичан, нестабилан и мултиполарни свет, у којем се моћ распршује и у којем више нико не може да наметне апсолутни поредак.

Кина се више не плаши да оспори Сједињене Америчке Државе ни у Јужном кинеском мору, ни у технологији, ни у међународним институцијама.

Русија — још боље — наставља да делује као друга велика сила, доказујући да може да издржи санкције које су некада сматране разорним и да настави да води рат високог интензитета.

Индија захтева сопствену, самосталну улогу, одбијајући да се у потпуности сврста било уз Запад, било уз Пекинг.

Иран, са своје стране, опстаје упркос максималним притисцима и шири свој утицај преко мреже савезника и посредничких снага.

Турска? Оставите њу, јер она отворено сања о повратку у улогу регионалне империје и у складу с тим делује, од Либије до Кавказа и Сирије. Само што гази по трулим даскама које ће се у неком тренутку сломити.

А Сједињене Америчке Државе? Оне, додуше, и даље остају најмоћнија војна, економска и технолошка сила на планети, барем на папиру, али… не још задуго. Први пут после 1991. године, њихова моћ не делује неограничено. Више не могу да победе у сваком сукобу по цени коју саме желе, нити могу да намећу своју вољу без озбиљне противвредности.

То је кључна тачка коју многи на Западу још увек одбијају да виде. Империје се не урушавају онда када изгубе сву своју моћ. Оне почињу да пропадају онда када други престану да верују да су свемоћне. Када савезници почну да разматрају алтернативе. Када се противници усуде да испитују границе, а да не дрхте од последица.

Најсуровији доказ тог пропадања стигао је пре неколико месеци, током рата између САД и Ирана. Америка се ту нашла у невероватно тешкој ситуацији. Упркос својој технолошкој надмоћи, откривено је да више не поседује способност масовне производње система наоружања.

Да то још једноставније објасним: за сваки један беспилотни ваздухоплов који америчка индустрија успе да произведе, Кина у истом том тренутку испоручи две хиљаде и пет стотина.

За сваку једну фрегату коју Америка порине, Кина порине две стотине тридесет шест. Разлике су вртоглаве. Више није реч о такмичењу. Реч је о јазу који делује непремостиво.

Још више открива неспособност америчке војске да одговори на захтеве стварне копнене интервенције на територији Ирана. Реч је о земљи са деведесет милиона становника, од којих најмање пет милиона нису само способни за борбу већ су и фанатични муслимани, спремни да се боре до краја. Такав рат не добија се крстарећим ракетама и дроновима. Он захтева људство, одлучност и издржљивост које данашња америчка војска, по свему судећи, не поседује.

Америка коју је Доналд Трамп наследио од новопоредаша Обаме, Хилари и Бајдена већ је била напола уништена земља. Огроман унутрашњи и спољни дуг, половина јавног сектора која не може да буде исплаћена и војска коју би сажаљевали чак и Кинези, да не кажем Руси.

Трампова Америка делује решено да задржи своју водећу позицију грубљим, трговачкијим и мање идеолошким средствима. Међутим, свет којим треба да управља нимало не личи на онај који су наследили његови претходници. Данас свака геополитичка криза подсећа на огроман сто за игре на срећу, за којим све више играча потражује жетоне, мења савезништва и блефира. За тим столом више нико нема луксуз да себе сматра јединим власником игре. Епоха неоспорне америчке хегемоније не завршава се једним великим поразом, већ спорим и мучним губитком монопола над иницијативом.

Атина мицотакизма… бави се нечим другим

Док се свет мења вртоглавом брзином, грчка политичка елита као да се креће са закашњењем од неколико деценија, као да још увек живи у удобној илузији деведесетих година.

Мицотакизам је, као политичко схватање и начин вршења власти, готово у потпуности уложио у идеју да америчка хегемонија представља трајно, готово природно стање. Да апсолутно и безусловно везивање за западни фактор не представља само један избор, већ националну стратегију од највишег приоритета.

Само што везивање није стратегија. То је зависност. А зависност, када постане апсолутна, заслепљује. Спољна политика се не гради на емоционалним односима нити на моралним категоријама. У међународном систему не постоје „добри” и „лоши” на начин на који постоје у бајкама. Постоје интереси. Вашингтон служи америчким интересима, чак и када су они у супротности са интересима његових савезника. Берлин служи немачким интересима. Париз француским. А питање које се појављује, немилосрдно и упорно, јесте само једно: Ко служи грчким интересима?

Грчка нема луксуз да функционише као пасивни посматрач догађаја. Па ипак, управо то чини последњих година. Посматра свет који се мења из темеља и упорно се понаша као да се ништа није променило.

Као да је геополитичка стварност остала иста као она коју је наследила генерација која је управљала приступањем еврозони и НАТО-у. То је као да путујете бродом који пропушта воду са свих страна, док посада страствено расправља о боји завеса у трпезарији прве класе.

Незаинтересованост за суштину моћи прерушава се у „одговорност”. Стратешка неактивност назива се „стабилношћу”. А земља наставља да се креће као да још увек има луксуз времена, док време око ње истиче.

Смртоносна грешка Атине: „Објавила је рат Русији и допустила непријатељској Турској да је прогута”

Ова реченица звучи сурово. Можда зато што су времена сурова, а дипломатска учтивост постала луксуз који више не можемо себи да дозволимо. Грчка се суочава са земљом која непосредно и систематски оспорава њена суверена права. Са земљом која и даље држи на снази casus belli у случају проширења грчких територијалних вода. Која методично улаже у своју одбрамбену индустрију и поморску моћ. Која отворено настоји да се уздигне у регионалну суперсилу, са речју и улогом од Црног мора до Источног Средоземља и Северне Африке.

Претња није теоријска. Она је прокламована, уцртана на мапама и подржана конкретним војним припремама. Па ипак, последњих година Атина је често показивала да као своје најважније стратешко питање посматра проблеме који се налазе хиљадама километара далеко од њених граница.

Грчка је, нажалост, изабрала да припада Западу. Међутим, то не значи да мора да заборави географију. Јер географија је немилосрдна и не прихвата идеолошке исправке. Грчка не припада… нигде. Јер она је кључна земља која повезује Исток и Запад.

Русија се не граничи са Грчком. Турска се граничи. Русија не оспорава грчки суверенитет у Егејском мору, нити прети „Плавим отаџбинама”. Турска то, међутим, чини свакодневно — мапама, изјавама, прелетима и војним присуством.

Народи који не успеју правилно да утврде приоритете међу претњама са којима се суочавају обично на крају цену своје збуњености плаћају крвљу и територијом. А Историја, нажалост, не опрашта лако стратешке грешке. Нарочито грчка Историја. Она их бележи и подучава наредне генерације да их посматрају као примере које треба избегавати.

Избор да се Русија третира као главни непријатељ, док се поред нас развија све агресивнија и ревизионистички настројена Турска, није само погрешно одређивање приоритета. То је стратешко слепило. А слепило, када постане политика, неизбежно води у катастрофу.

А шта ако Турска… нападне Грчку, подражавајући Трампа који је погазио међународно право?

Нико осим Бога не може са сигурношћу да предвиди будућност. Човек, међутим, може да поставља питања. А питање које лебди над Егејским морем и Источним Средоземљем једноставно је и застрашујуће: Шта ће се догодити ако Анкара једног дана одлучи да испита границе међународног система, управо онако како је то учинио Вашингтон када је проценио да његови интереси то захтевају?

Свети старци су, сви без изузетка, говорили о том рату. Говорили су о грчко-турском рату као фитиљу великих догађаја који ће довести до поновног освајања Цариграда. Нису говорили о дипломатским споразумима нити о „мирним водама”. Говорили су о крви, о превратима и о божанској интервенцији која ће променити мапу. Њихове изреке нису политичке анализе. Оне су истовремено упозорења и обећања.

Али шта ако се Бог… предомисли? Шта ако одлучи да нас препусти на милост и немилост Агарјанима, јер смо се сви предали слатком, али и сатанском загрљају греха?

Шта онда?

Како ће реаговати данашња Грчка мицотакизма? Уништена Грчка, коју су њени „просветљени” управитељи продали странцима и страном капиталу будзашто — за једну пару? Грчка која је са Турцима потписала меморандуме о пријатељству, а затим се самозадовољно ослонила на њих као да је реч о националном успеху?

Мицотакис и његова руља нису дошли на власт да би спасли Грчку. Дошли су да доврше рушење старе, грчке Грчке. Да на њеним рушевинама изграде неку другу Грчку: новопоредашку, њуејџерску, мултикултурну, мању, без Егејског мора, можда и без Тракије, а ускоро и без Македоније. Грчку без Бога, без војске достојне тог имена, без јединства и без националне свести. А таква Грчка већ је изгубљена, пре него што је испаљен и први метак.

Народи који своју безбедност у потпуности повере трећим странама, а истовремено распродају сопствену душу, обично прекасно — и на болан начин — открију да Историја не нуди гаранције. Она нуди само лекције. А те лекције увек су скупе. Грчка нема луксуз да их поново учи на исти начин. Не овога пута.

„Куда идемо?”

Куда, дакле, идемо?

Искрен одговор гласи да нико не зна са апсолутном сигурношћу. Крећемо се ка свету који је неизвеснији, сложенији и вероватно опаснији од онога који смо познавали током последње три деценије. Извесности јучерашњег света урушавају се једна за другом. Империје се доводе у питање. Савезништва се преобликују. Правила која смо сматрали неупитним показују се као привремена.

Усред те олује, Грчка је позвана да одлучи шта жели да буде. Држава која чека да се ствари догоде и нада се да ће је неко други заштитити? Или држава која се припрема, прорачунава, правилно одређује приоритете међу својим претњама и делује у складу са сопственим животним интересима?

Јер велико питање није да ли Америка улази у период потпуног пропадања. То се већ дешава. Велико питање је да ли Грчка поседује вољу, политичку зрелост и стратешку дубину да се прилагоди новом свету који се рађа пред нашим очима.

Империје не умиру у једном дану. Оне најпре умиру у умовима људи који им служе и народа који им слепо верују. И можда управо у овом тренутку посматрамо почетак краја читаве једне епохе.

Грчка није у опасности зато што се свет мења. У опасности је зато што се свет мења, а она још увек одбија да се пробуди… Да се покаје и поново постане Божји народ, народ који је некада живео у складу са Божјом вољом, као империја по милости Божјој, и који је Бог штитио хиљаду и више година.

Грчка поново мора да постане Хеленство. Да одбаци огртач „европског” јеретика и преваранта и поново обуче рухо бесмртног Хеленства. Тада ће, чак и ако не буде имала војску и армије, освојити све… милошћу Божјом!

Ватрени учењак

ИЗВОР: https://www.pirinoslogios.com/post/%CF%84%CE%BF-%CF%84%CE%AD%CE%BB%CE%BF%CF%82-%CF%84%CE%B7%CF%82-%CE%B1%CE%BC%CE%B5%CF%81%CE%B9%CE%BA%CE%B1%CE%BD%CE%B9%CE%BA%CE%AE%CF%82-%CE%B1%CF%85%CF%84%CE%BF%CE%BA%CF%81%CE%B1%CF%84%CE%BF%CF%81%CE%AF%CE%B1%CF%82-%CE%BA%CE%B1%CE%B9-%CE%B7-%CE%B5%CE%BB%CE%BB%CE%AC%CE%B4%CE%B1-%CF%80%CE%BF%CF%85-%CE%BA%CE%BF%CE%B9%CE%BC%CE%AC%CF%84%CE%B1%CE%B9