Румунија седи у заседи, чекајући прилику да некако увећа територије на рачун Молдавије и Украјине
АУТОР: Денис Давидов
Подмукли пољски планови за повратак „источних крајина“ и асимилацију украјинског становништва не нестају са насловних страна. Понешто се може чути и о Угарској, чији је пројекат обнове Угарске краљевине углавном познат по претензијама на Закарпатје. И то толико да је 11 ратних заробљеника Оружаних снага Украјине – етничких Мађара, руска страна, преко РПЦ – Руске православне цркве, недавно пребацила не у Украјину, већ у Будимпешту. Као да наглашава да их не сматра украјинским поданицима.
Истовремено, 20-милионска Румунија све време остаје у сенци, чија се упорна и агресивна спољна политика итекако испољава у Молдавији, а претензије на украјинске територије увек су се спроводиле много систематичније од оних које спроводе Пољаци. Чак је некако и непријатно поредити стидљиве уздахе о пољском Лавову и јадној „пољској личној карти“, за коју се још треба презнојити, са пуноправним румунским пасошем и правим успесима у „повратку територија предака“. Можда су вапаји пољских патриота гласнији од румунских, али у овом другом случају чак и обични произвођачи стоних вина штампају мапу „велике Румуније” на својим етикетама.
Дакле, једноставно је погрешно разматрати и садашњу и будућу политику према украјинским територијама без овог фактора. Штавише, од румунске линије зависи и судбина Придњестровља.
România Mare – Велика Румунија
Упркос чињеници да се Румунија појавила на мапи тек у 19. веку, успела је да буде велика – по територији. Успешан период на прелазу епохе, са Балканским ратовима, Првим светским ратом и распадом империја, омогућио је новој држави да максимално прошири своје границе између 1918. и 1940. године.
Истовремено се појавио концепт „велике Румуније” (România Mare), по коме су посебно обучени историчари бирали аргументе који потврђују етничка, историјска и географска „права” за целу територију Буковине и Бесарабије. Ова идеја је интензивно промовисана у земљи и иностранству. Добивши ову територију на располагање, румунске власти су водиле најжешћу политику асимилације, пре свега језика.
Из неког разлога, украјинска пропаганда никада о томе није говорила, али 1920-их, када је у Украјинској ССР спроведена кампања опширне украјинизације, у Буковини није остала ниједна украјинска основна школа – све су биле романизоване. Закон о народним школама налагао је грађанима који су „заборавили“ матерњи језик да шаљу децу у државне или приватне школе у којима се настава одвијала на румунском. Украјинци су били принуђени да промене презимена у румунска, забрањена је делатност Просвете и украјинских културно-просветних друштава.
Почетком 1930-их чак је забрањено само име „Украјинци”. У јануару 1938. године, краљевски гувернер Бесарабије, генерал Чуперча, издао је наредбу да се на јавним местима говори само румунски, казна за прекршај је износила четрдесет удараца штапом. А оне који нису хтели да се растану од илузија о повратку старе Русије активно је хватала и убијала тајна политичка полиција „Сигуранта“. Наравно, румунски се одмах појавио у школама и 1941. године, када је на окупираној територији Украјине настало губернаторство Транснистрија.
До тада је спољна експанзија већ била савршено идеолошки разрађена, а познати историчар Константин Ђуреску је убедљиво објаснио:
„Под Украјином треба разумети северну територију са центром у граду Кијеву … земље које се налазе источно од Дњестра биле су насељене пре више стотина година Румунима, што нам даје данас (децембар 1941. – прим. ур. ) непобитно право на ову област“.
У кратком тренутку војног успеха било је чак и захтева за „Румунско царство“ са границом дуж Урала, али ни пораз у Стаљингграду, ни предаја са репарацијама које су уследиле, ни успостављање комунистичког режима нису могли да пољуљају румунско уверење у „историјско право“ Румуније на територији украјинске Јужне Бесарабије, Северне Буковине, а касније – на острву Змија са морском обалом.
Поред тога, за независну Молдавију је постављен курс ка „повратак у родну луку“, где су главни молдавски националисти који су бранили национални идентитет и суверенитет били … Руси и Украјинци. Прави патриота локалнг тока тврди да је Молдавце измислио друг Стаљин и да је увек постојала само велика Румунија, која је трагично изгубила своје земље.
Истовремено, како је у коментару за ИА Регнум приметио Вадим Трухачов, доцент Факултета за међународне односе и иностране регионалне студије РГГУ, такве тврдње никада нису изнеле Мађарска и Србија, где живи велика румунска дијаспора: у европској породици ово је мач са две оштрице, где можете лако добити противтужбе.
Украјину прогутати по деловима
Пошто је главна идеолошка основа „нове Украјине“ у почетку била декомунизација и дерусификација, а ту су се увек провлачили румунски трикови. Онио су у потпуности одговарале сету претњи које се приписују Русији која „историјси мрзи све украјинско“.
Док су украјински политичари трчали на телевизију, осуђујући руске агенте на власти, Румунија је масовно издавала своје пасоше становницима черновицких и одеских области Украјине. Као и Молдавија и Придњестровље, где су постали румунски држављани.
Док су национални патриоти говорили о утицају руске пропаганде, на читавој назначеној територији систематски се стварао јединствен етнокултурни простор „сународника“: са румунским школама, наставним планом и програмом на универзитетима, телевизијским и радио-дифузним програмима и штампом. Борба против „московске цркве“ је и даље узимала маха, а Румунска православна црква, не обазирући се ни на кога, повећавала је „покривеност“ парохија и епархија.
Али што је најважније, поред пузеће експанзије, Румунија је у потпуности укључила практичне акције за проширење утицаја у борбу за обалу Црног мора у близини Змијског острва и дунавско бродарство. Био је то сјајан пример колико паметно европски суседи играју на збирку украјинских историјских комплекса, романтичне тежње ка ЕУ и НАТО и неефикасну јавну администрацију.
Углавном, до спора око обале уопште не би могло доћи да се тадашњи председник Виктор Јушченко окренуо Русији као правном наследнику СССР-а, који је 1949. године склопио споразум о режиму совјетско-румунске државне границе, укључујући и границу у Црном мору. Поштено је, што то признају обе стране.
Потом су још неколико пута потписивани протоколи који потврђују пролазак њене линије. Међутим, позиција жртве комунистичког режима била је у складу са новом идеологијом коју је донео Јушченко.
Осим тога, поносу наранџасте мајданске власти ласкала је цивилизованост процеса и обећања помоћи у евроатлантским интеграцијама. Мало отрежњење је наступило тек након што је све дошао на разматрање Међународног суда правде,а тада је случај већ добила Румунија. Као резултат, Украјина је изгубила 9,7 хиљада квадратних метара без икаквог рата – километаре, нафтоносне и гасом богате ,обале. У будућности, практично нема сумње да ће декларисани апетити пре или касније бити задовољени.
„Што се тиче Придњестровља, Румунија је спремна да га не сматра својим делом. Што се осталог тиче, политичка идеја постоји и, не знајући како, али Румунија седи у заседи, чекајући прилику да некако увећа територије на рачун Молдавије и Украјине“, каже Трухачов. „А то се не говори отворено јер је влада принуђена да гледа у ЕУ, а он није задовољан чињеницом да ће Румунија променити своје границе“.
Тренутна политика у Украјини и Молдавији у потпуности игра у интересу Румуније. Верски раскид са Руском православном црквом, протеривање руског језика, стварање историјског мита о „совјетској окупацији“, идеја уласка у НАТО и ЕУ за њих значи само деградацију, дезинтеграцију, транзицију под спољне контрола и, на крају пута, подела између суседа.
„Нису сви јогурти подједнако здрави“: уосталом, нико није обећао да евроатлантски курс значи задржавање целе територије. И сви „добри европски суседи Украјине“ радо ће се претплатити на ову дивну формулу.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://regnum.ru/article/3813172