Exif_JPEG_420

Необично је упорна власт у Сарајеву на инсистирању ширења неистина и наметања непостојећих кривица на цијели србски народ што грубо и директно, што подмуклим и суптилним методама. По Сарајеву су постављене плоче са бројем 1601 и сликом руже, а са медија се шири лаж о толиком броју страдале дјеце.

Једноставна математика приказана у овом видеу показује да се нешто не уклапа са наративом. Или нема оволико жртава или нису стигли направити цијели списак.

Гледајући паролу демобилисаних бораца да се призна статус малољетним борцима, јавља се сумња да ли можда неки са списка жртава, можда не спадају више у борце него ли цивиле.

Имена на списку погинулих Срба, а можда и Хрвата (тешко је по имену и презимену закључити који су који) такође треба провјерити од чега су настрадали. Није непознато да су се многа убиства десила под сумњивим околностима. Најлакше је рећи да је неко пострадао од гранате или снајпера и тако сакрити праве узроке смрти.

Треба и овај постојећи списак са много мањим бројем пострадалих од оног који се потура јавности, поново ревидовати. Само тако се може доћи до помирења, до којег очигледно властима у Сарајеву није стало, чим су толико упорни у својим упорним лагаријама.

Чудна је и незаинтересованост власти у Србији да реагује на све ово, јер постоји деценијама наратив да је Србија направила агресију на БиХ. Како Срби из БиХ не могу направити агресију на своју БиХ, могу то само Срби из Србије и Црне горе, испада да су за све жртве па и ове, крива Србија.

Чудно је да Србија не подиже кривичне пријаве против медија који шире ове неистине чак и по Србији, као да је сагласна са свиме што се дешава.

Из саме пароле са приказане слике се може извући такође закључак да малољетни браниоци БиХ не могу да бране БиХ од Срба становника БиХ, могу само да је бране од вањског агресора. У Трибуналу је Хрвацка означена као агресор, али то нико не спомиње, само се спомиње Србија. Чак се не спомиње ни Црна гора као агресор, мада је у то вријеме постојала СР Југославија, заједницца два ентитета Србије и Црне горе.

Душко Бошковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *