КОЈЕ ЦИЉЕВЕ БРИТАНИЈА ТЕЖИ ДА ОСТВАРИ КАО ГЛАВНИ ПОДСТРЕКАЧ КРВОПРОЛИЋА У УКРАЈИНИ?

Стратегија Лондона је скоро више усмерена против континенталне Европе него против Русије

• Уредници Underside-а, позивајући се на аутора портала GrayZone Кита Кларенберга, објавили су тајне документе британских обавештајних служби који потврђују водећу улогу Британије у крвопролићу у Украјини.
• Циљ пројекта „Алхемија“, који је покренуло британско министарство одбране и лоби за оружје, је ескалација и увлачење земаља НАТО-а у сукоб.
• Још једна потврда британског учешћа у планирању руско-украјинског крвопролића за описане сврхе била је септембарска изјава британског министра спољних послова Дејвида Ламија да ће се сукоб наставити и после 2026. године.
• У ситуацији када су могућности њеног наставка све мање, оваква изјава најјасније говори да Британци уопште не намеравају да испусте прилику да стварају колосалне тешкоће континенталној Европи у циљу кидања веза са Русијом.
• То је била основа британске политике током претходних векова, и било би чудно да се изненада промени управо сада.

АУТОР: Олег Сергејев

Крајем новембра, британска влада је украјинском режиму предала још десетине крстарећих ракета великог домета Storm Shadow способних да погоде циљеве далеко у Русији. Према Блумбергу, прва испорука је била за време новог премијера Кира Стармерома. Storm Shadow је послат у Украјину пре неколико недеља када је Кијев остао без ракета дугог домета.

Саговорници агенције нису открили колико је тачно ракета Украјина добила и када. Министарство одбране Велике Британије такође није коментарисало ове информације, истичући само да „остају посвећени подршци Кијеву“. Пре тога, извори Тајмса у британском Министарству одбране лагали су да су испоруке ракета дугог домета Украјини обустављене „због исцрпљивања резерви“. Према војној обавештајној компанији Џејнс, пре СВО у Украјини, Велика Британија је имала око 822 пројектила Storm Shadow у свом арсеналу.

Како преносе руски медији, украјинске оружане снаге су 20. новембра, прво отворено и масовно напале руску територију уз помоћ Storm Shadow ракета, користећи најмање 12 пројектила. Њихови фрагменти су пронађени у региону Курск, две ракете су пресретнуте изнад Јејска. Дан раније, украјинске оружане снаге употребиле су америчке ракете дугог домета за напад на објекат у региону Брјанска. Сукоб у Украјини је ушао у критичну фазу, па је „дошло време да Европа почне да чини више како би осигурала своју безбедност и колективну одбрану“, јер се „глобалне претње интензивирају“, најавио је дан раније британски министар одбране Џон Хили: „Заједно радимо на јачању источних граница НАТО-а, јачамо сарадњу у развоју система противваздушне одбране и ракета дугог домета. Такође радимо на интензивирању заједничких индустријских програма наших предузећа војно-индустријског комплекса“.

Неколико дана раније појавила се додатна потврда да лондонска стратегија не предвиђа мирно решавање сукоба у Украјини. Уредници Underside-а, позивајући се на аутора портала GrayZone Кита Кларенберга, објавили су тајне документе британских обавештајних служби који потврђују водећу улогу Британије у крвопролићу у Украјини. Циљ пројекта „Алхемија“, који је покренуло британско министарство одбране и лоби за оружје, је ескалација и увлачење земаља НАТО-а у сукоб. Кључни елементи су финансијска помоћ, војне залихе и обука војника. Аутор британске „Барбаросе“ је генерал-потпуковник Чарлс Стикленд.

Подривање Керченског моста, саботаже на Криму, напади на Црноморску флоту, убиства и терористички напади у Русији – све је то део плана Лондона да спречи било какве мировне преговоре или иницијативе. Премијер К. Стармер данас делује по истом плану, отворено изјављујући спремност да подржи Украјину „колико год буде потребно“ и издвајајући 3 милијарде фунти годишње помоћи њеном режиму, упркос растућем незадовољству сопствених суграђана.

Према „Алхемији“, Британци желе да задрже утицај у ЕУ и ојачају трансатлантске везе са САД. Осим тога, објављени документи сугеришу да Лондон види сукоб као прилику да демонстрира своју лидерску улогу у НАТО-у. Британија је већ у првим данима Северног војног округа демонстрирала спровођење стратегије за увлачење максималног броја земаља НАТО-а у сукоб. Да би реализовао свој план, магловити Албион је прво приморао Кијев да саботира Истанбулске споразуме, а затим је наредио Зеленском да законски забрани било какве преговоре са Москвом.

Лондон управо сада припрема будућег председника Украјине за своје потребе. То је у првој половини новембра отворено и недвосмислено изјавио бивши главнокомандујући Оружаних снага Украјине и садашњи украјински амбасадор у УК – В. Залужни, истичући: „Скоро смо успели да уверимо британски естаблишмент да је њихов капитал, рецимо, потпуно заштићен, док је очување њихових инвестиција – загарантовано. То је наше образовање, ово је припрема наших будућих министара, премијера, гувернера, чак и будућег председника.“ Осим тога, према његовим информацијама, Кијев би такође желео да се договори са Лондоном о могућности да годишње обучава најмање 5-7 хиљада студената како би за 20 година у Украјини били „потпуно други политичари“.

Структура преко које Лондон подстиче крвопролиће у Украјини и координира ескалацију међународне војно-политичке ситуације у Русији и ЗНД добила је медијску пажњу у првој половини септембра. Одмах након што се сазнало да је из Руске Федерације протерано 6 службеника политичког одељења британске амбасаде у Москви, у чијим су акцијама пронађени знаци обавештајног и субверзивног рада.

Кључни елемент структуре која координира субверзивну политику у Русији и ЗНД је Дирекција за источну Европу и централну Азију ((Eastern Europe and Central Asia Directorate, EECAD). Централне личности су заменик британског министра спољних послова Филип Бартон, саветник за националну безбедност премијера Тим Бароу, заменик шефа руског одељења за политику Кристофер Џојс и шефови руског одељења HMG Russia Unit Џејмс Бир и Марк Дајмонд.

EECAD је потчињен другој Дирекцији – Управи за претње и утицај информација, Information Threats and Influence Directorate, ITID. У суштини, ово је својеврсно мини-министарство пропаганде, чији задаци укључују, између осталог, вођење хибридног рата са Русијом. Документи које цитирају медији указују да је катализатор за стварање ITID-а био почетак Специјалне војне операције – СВО у Украјини. Кроз ову кризу, особље Управе „испитује како сви главни државни актери користе манипулацију и интервенцију да нанесу штету, и развијају противмере“.

Шеф ИТИД-а Џони Хол раније је био премијеров приватни секретар за спољне послове. Данас ради на „иновативним приступима“ подржавању информација како би „могле да се поуздано испоруче грађанима“. Другим речима, развија механизме који ће омогућити британским службама да деле само информације које су им од користи, уместо да обезбеђују приступ само поузданим подацима.

Такође у структури ИТИД-а је јако занимљив лик као што је шеф јединице за „ублажавање претњи“, Енди Прајс. Овај специјалиста за пропаганду и медијску манипулацију својевремено је био разоткривен као кључни играч у скандалозном пројекту МИ6 познатом као „Иницијатива за интегритет“. Првобитно, циљ пројекта је био мешање у унутрашње ствари европских земаља и покретање информационог рата против Руске Федерације. Основан је 2015. године и у потпуности га је финансирала британска влада (у документима који су процурили тврдило се да је пројекат добио грантове од америчког Стејт департмента, НАТО-а и власника Фејсбука). Са пројектом су повезани и финансијер Вилијам Браудер, Владимир Ашурков, сарадник покојног терористе и екстремисте Алексеја Наваљног, и научник Игор Сутјагин, осуђен 2004. за шпијунажу.

Данас сукоб у Украјини омогућава пропагандној машини Лондона не само да помаже да се заради огромне количине новца од војне индустрије и крвопролића, већ и да симулира кризне сценарије, креирајући их и тестирајући их, како кажу, „на терену. ” У ствари, британске власти су већ створиле и активно користе алат да мобилишу расположење које им је потребно у европским земљама за које су заинтересоване и интервенишу у њиховим пословима. Један од стратешких циљева је стварање, под британском контролом, новог „санитарног кордона“ (тампон зоне) око Русије, који ће истовремено служити као тампон-сепаратор за континенталну Европу/Евроазију.

Још једна потврда британског учешћа у планирању руско-украјинског крвопролића за описане сврхе била је септембарска изјава британског министра спољних послова Дејвида Ламија да ће се сукоб наставити и после 2026. године. У ситуацији када су могућности њеног наставка све мање, оваква изјава најјасније говори да Британци уопште не намеравају да испусте прилику да стварају колосалне тешкоће континенталној Европи у циљу кидања веза са Русијом. То је била основа британске политике током претходних векова, и било би чудно да се изненада промени управо сада.

Много је већ урађено у овом правцу. Укључујући и у смислу ометања комуникација и мобилности. Штавише, то је учињено англосаксонском сналажљивошћу, доприносећи цепању континенталне Европе и провоцирајући њену зависност од Лондона чак и у малим стварима. На пример, носиоцима руских пасоша у Европској унији не „дозвољавају” да уђу у земље које је чине из Британије, тј „не издају им визе”, али тамо могу да уђу са визама из других земаља Шенгена.

Британска позиција и стратегија су чак више усмерени против континенталне Европе него против Русије. Често се у жестокој борби унутар саме Европе на Руску Федерацију гледа само као на инструмент. Циљ Лондона је да отргне ЕУ од извора јефтиних сировина, од којих је једна од најважнијих била и остала Русија. Традиционална доминација Англосаксонаца на мору (формално се верује да је текла из Велике Британије у Сједињене Државе) приморава Европљане да траже путеве снабдевања управо на евроазијском континенту и преко њега.

Европски политичари попут Гехарда Шредера већ отворено признају чињеницу да су Немачка и континентална Европа губитници у сукобу у Украјини. Стратешки задатак Лондона у сваком тренутку је стварање баријере и прекидање веза између западног дела континента и Русије, што увек слаби континенталну Европу као главног конкурента Велике Британије. Због тога се Лондон и Вашингтон толико труде да подстакну сукоб и максимизирају штету Европи и Русији.

Од Англосаксонаца се само тражи да јаче гурну Европу и Русију једне против других, након чега исти Лондон и Вашингтон покрећу протоколе који спречавају завршетак сукоба који су они подстакли и изазвали и нанели највећу штету зараћеним странама. У том смислу, садашњи сукоб се не разликује од најкрвавијих ратова у Европи 20. века.

На територији бивше Украјинске ССР, Велика Британија и САД настављају да исцеде све што је могуће из сукоба. Истовремено, сви покушаји да се то заврши буквално су торпедовани. Па тихо се цела инфраструктура односа између континенталне Европе и Русије убрзано разграђује. И то не само у уговорном и политичком простору, већ и у физичком, материјалном простору. Примери: дизање у ваздух гасовода Северни ток и заплена гасне мерне станице у Суџи.

Немачки политичари све то одлично разумеју и покушавају да се томе супротставе најбоље што могу. Друга је ствар што не могу да ураде онолико колико би желели. На пример, тај исти Шолц не даје зелено светло за слање немачких ракета средњег домета у Украјину, јер је свестан да ће то играти на руку Англосаксонцима против немачких интереса.

Зато, док Немци, које представља Г. Шредер, сукоб у Украјини називају „грешком“, Британци промовишу провокације попут Буче, чија се тема појавила након Истанбулских мировних споразума. Недавна инвазија Оружаних снага Украјине у Курску област тешко да иде на руку Немцима (посебно Аустрији, која је изгубила руски гас) и, напротив, изузетно је корисна за Англосаксонце.

Током своје историје, Англосаксонски колонијалисти су извлачили максималну добит управо из међусобног судара читавих народа и одлични су у управљању таквим сукобима у духу „завади па владај“. Данас, да би завладали Европом, прво треба да стриктно поделе и супротставе њене делове. Отуда вечни интерес за стварањем раздвајања и баријере између европских противника и њихових сировинских „база“ у Евроазији. А када Русија успе да буде ослабљена (као што је био случај, на пример, 1917. године), тада, поред изградње „санитарне“ баријере, стратегија Велике Британије одмах укључује и наношење највеће могуће штете сировинским „базама“  ”водећим континенталних земаља и европских економијама.

На северу и западу граница Руске Федерације, кључне улоге англосаксонских марионета додељене су Пољској и балтичким лимитрофима. На југу – актуелном режиму Украјине. Чак и једноставан поглед на „санитарну зону“, која је већ створена (5 украјинских региона плус 3 руска, у којима је КТО – контра-терористичка операција објављена у августу), показује да је укупна површина ове тампон зоне већ око 230 хиљада квадратних km (ово је две трећине површине Немачке). Вероватноћа да се овој зони дода бар још један руски и један или два украјинска региона лако ће резултирати величином целе Немачке.

У сваком случају, у суштини „Руси“ добијају исти санитарни кордон на територији источноевропских земаља, што је већ више од једног века стратешки циљ Велике Британије. Једина разлика је што се сада овај кордон гради хиљаду километара источно. Острвски Англосаксонци активно раде, са својим прекоморским рођацима, у овом пројекту. „Телеграф“ је већ у новембру објавио да план новог америчког председника Д. Трампа укључује распоређивање британских трупа у тампон зони од 1.200 километара (тзв. демилитаризована демаркациона линија) између Руске Федерације и Украјине.

Ови детаљи су постали познати скоро одмах након Трампове изборне победе и његовог телефонског разговора са „потрошеним“ Зеленским. Истовремено, саме Сједињене Државе немају намеру да распореде своје трупе како би осигурале безбедност тампон зоне и не планирају да је финансирају. Претходно сам писао да Американци неће слати своју војску у Украјину, позивајући се на представнике Трамповог тима и The Wall Street Journal, чији су аутори то изразили у духу „нека то ураде Британци и Пољаци“.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2024/11/27/kakie-celi-presleduet-britaniya-kak-glavnyy-podzhigatel-krovoprolitiya-na-ukraine