Шта о свом идентитету каже сам Твртко и његове повеље?
У расправама о идентитету средњовековне Босне и личности краља Стефана Твртка I Котроманића, често се занемарује најважнији извор – сам Твртко и његове повеље. Један од кључних докумената јесте повеља упућена Дубровчанима 1382. године, писана римокатоличкој комуни, у којој владар нема ни политичког ни верског разлога да истиче српско порекло уколико оно није било део његовог стварног идентитета и легитимитета.
„Од родитеља и прародитеља својих, господе српске“
У овој повељи Твртко недвосмислено изјављује да потиче од „родитеља и прародитеља својих, господе српске“. Та формулација није реторичка, нити случајна: она представља владарску самосвест и позивање на династичко право.
После смрти српског цара Душана и његовог сина цара Уроша, престала је да постоји директна мушка линија династије Немањића. Управо у том историјском вакууму Твртко, као потомак Немањића по женској линији, постаје господар дела некадашњих српских земаља и себе доживљава као њиховог законитог наследника.
Борба за немањићко наслеђе
Сматрајући себе легитимним настављачем немањићке државне традиције, Твртко се у том погледу налазио у надметању са другим српским великашима свога доба: кнезом Лазаром Хребељановићем, господаром рашко-косовских области Вуком Бранковићем, зетским владарем Ђурђем Балшићем, као и краљем Марком Мрњавчевићем у Вардарској Србији.
Иако је са кнезом Лазаром одржавао добре односе, Тврткова претензија на српску круну била је заснована на династичком и симболичком континуитету, а не само на војној моћи.
Пастир без пастира: уједињење српске земље
У истој повељи Твртко пише да је, видевши земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, преузео улогу онога који ће ујединити „СРБСКУЈУ ЗЕМЉУ“.
Он себе представља као пастира који има дужност да „укрепи престол родитељ мојих“, владара који су, како каже, „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“. Оваква формулација јасно сведочи о средњовековном схватању власти као богоустановљене и наследне.
На који начин се Твртко потписивао?
Посебну тежину има начин на који се Твртко потписује на крају повеље. Потпис је састављен српском ћирилицом и на српском штокавском језику, без икаквих двосмислености:
СТЕФАН (владарско и немањићко име које носе сви српски средњовековни владари, а не облик „Stjepan“) ТВРТКО, милошћу Божијом краљ Срба и Босне и Поморја
У овој титули „Срби“ су наведени као етнички појам, док су Босна и Поморје означени као територијалне области. Значајно је и то што су Срби једини етноним који се уопште помиње у изворима током читаве историје средњовековне Босне.
Крунисање у Милешеви – симбол и порука
Коначно, не треба заборавити да је Стефан Твртко I крунисан за српског краља 26. октобра 1377. године, на Митровдан, у манастиру Милешеви, на гробу Светог Саве. Избор места крунисања није био случајан: Милешева је била једно од најјачих духовних и државотворних средишта немањићке Србије.
Тврткова власт, титула и сопствене речи показују да он себе није видео као регионалног босанског владара, већ као српског краља који наставља традицију Немањића.
ИЗВОР: Компасинфо